* * * *
MILIVOJEVIĆ: Cela atmosfera oko Kosova i oko pregovora o statusu Kosova odiše jednim podizanjem tenzije. Retorika koja se koristi na sve strane upućuje na to da će Srbija ponovo biti žrtva međunarodne zajednice, da ćemo imati jednu situaciju gde ćemo ponovo izaći kao žrtve celog sveta. Mislim da je to pogrešno. Retorika mi se ne dopada. Uopšte ne govori, niti o realnoj situaciji na Kosovu, niti o realnoj poziciji Srbije u samim pregovorima, niti o posledicama konačnog rešenja statusu, kakvo god to rešenje bilo, a da ne govorim o tome da nema ni reči o tome na koji način će se Srbija postaviti, koja je njena strategija nakon što to rešenje bude uobličeno, kada bude konačno, a očigledno je da će se to učiniti kroz Savet bezbednosti UN.
Ono što bi trebalo raditi u ovom trenutku je pripremati javnost Srbije da postoje različite opcije rešenja statusa Kosova, da one mogu biti i nepovoljne za Srbiju i da Srbija mora da ima jasnu strategiju kako da se prema tim posledicama i sa konačnim statusom suoči, kako da se suoči i sa rešenjem koje za nju nije povoljno. Imamo situaciju gde se ne dozvoljava nikakvo drugo rešenje od onog koje zastupa državni vrh Srbije. Svako drugo rešenje bi predstavljalo nacionalnu katastrofu. Mislim da je to jako loša poruka građanima Srbije u kontekstu priključivanja Evropskoj uniji, koja takođe predstavlja prioritet za Srbiju u tom smislu što potpuno gaji jedna kontraverzna osećanja.
Smeta mi što se ponovo od Kosova pravi mit. Ponovo slušamo o tome kako je Kosovo srce Srbije, ponovo slušamo o tome kako treba da se budimo i da ležemo sa Kosovom na usnama, a to je mit bez pokrića. U ovom trenutku, obzirom da Srbija nema nikakve nadležnosti na Kosovu, a najverovatnije ih neće ni imati, čak i u varijanti da Kosovo ostane sastavni deo Srbije, mislim da je to fokusiranje pažnje na potpuno pogrešne stvari. Srbija kao takva ima gomilu problema koje treba da rešava, a koji u ovom trenutku nisu u fokusu i koji nisu relevantni, da ne ulazim u nabrajanje svih problema koje Srbija ima. Takva retorika, na žalost, može da dovede samo do iracionalnog ponašanja, kako na političkoj sceni, tako i među građanima koji počinju da posmatraju Kosovo kao jednu nadrealnu, iracionalnu, kategoriju čija je jedina vrednost u jednoj mitskoj teritoriji. Bilo koga da pitate koja je ta realna vrednost koju Kosovo ima za Srbiju, najčešće ćete dobiti istorijski odgovor. Nećete dobiti odgovor iz 2006. godine, već iz XIV i XV veka, koji je u velikoj meri zasnovan na potpuno iracionalnom posmatranju realnosti. To je ono što mi se ne dopada.
Mislim da je nametanje teme Kosova kroz pitanje Ustava takođe pogrešno jer se ne može između Ustava i Kosova staviti znak jednakosti. Srbiji je potreban novi Ustav, moderan i evropski. Više me interesuje da li će u tom Ustavu biti poštovana i zaštićena ljudska i manjinska prava, da li će da sprovede decentralizaciju, da li će da omogući strancima da stiču pravo svojine nad zemljištem, što je veoma važno za proces priključenja Evropskoj uniji, nego da li će da figurira jedna rečenica o Kosovu u preambuli ili neće. Više nije bitan Ustav kao Ustav, nego je važno to što će Kosovo u Ustavu biti pojam. Kosovo figurira u važećem Ustavu. U tom kontekstu nema nikakve promene u odnosu na postojeće stanje. Ne govorimo ni o kakvoj inovaciji u novom Ustavu jer i u postojećem Ustavu stoji da Srbija ima dve autonomne pokrajine, a to su Vojvodina i Kosovo. Nije ništa novo i kreativno to što će Kosovo biti pomenuto eventualno i u novom Ustavu. Ima mnogo važnijih stvari od toga.
Na žalost, na mnogo primera se pokazalo da se međunarodno pravo i međunarodna politika ne rukovode uvek po principu pravičnosti i pravde, već se rukovode principima real-politike ili politike moći. I to je politika koja je trenutno preovlađujuća u međunarodnim odnosima i u međunarodnom sistemu. Nije Srbija prvi takav slučaj. Bilo je takvih slučajeva i ranije, što naravno ne znači da je to u redu. Lično to ne podržavam.
Sa druge strane postavlja se pitanje šta je naš nacionalni interes. Koliko god može zvučati suprotno, mislim da je nacionalni interes Srbije da ima jedan pozitivan, konstruktivan i stabilan položaj u međunarodnom okruženju. Na žalost, mi smo sada u situaciji da ne možemo da utičemo u velikoj meri na to na koji način će status Kosova biti rešen. Možda smo tu priliku izgubili, možda je trebalo diplomatsku aktivnost i lobiranje započeti mnogo ranije u tom smislu. Sada, u tom smislu, vremena više nema i svaka naša negativna reakcija, šta god da bude, ma kakav god taj status bude bio, neće po nas izaći na dobro. Mislim da ne možemo da profitiramo iz nekog otpora koji bi pružali međunarodnim pregovaračima, Evropskoj uniji, SAD-u i tako dalje, već da možemo samo da izgubimo dosta toga, pored činjenice da je naš imidž i dalje prilično loš u međunarodnom okruženju. Naravno, nije tako katastrofalan kakav je bio devedesetih, ali je dosta loš.
Sigurno da svi mi možemo da se složimo kada kažemo da rešenje nezavisnog Kosova nije pravedno. Naravno da nije. Naravno da je i sama međunarodna zajednica vrlo svesna da na Kosovu nisu ispunjeni demokratski standardi, da na Kosovu cveta trgovina drogom, ljudima, organizovani kriminal, da je nezaposlenost preko 70 odsto. Dovoljno je da odete na Kosovo i da to vidite. Međutim, bojim se da je i pored svega toga očigledan međunarodni interes da se status Kosova što pre reši i da on preovlađuje nad realnom spoznajom kakva je na Kosovu situacija. Verovatno se to misli rešiti dugoročnim prisustvom međunarodnih snaga na Kosovu. To je rešenje koje se u ovom trenutku vidi i procenjuje kao najbolje. To, na žalost, s pravdom ima jako malo veze, a pre svega ima veze sa real-politikom koja je takva kakva je u ovom trenutku u Evropi i svetu.
****
SMAJLOVIĆ: Meni u vladajućem diskursu o Kosovu smeta ono što mi smeta u našim razgovorima o svim najtežim problemima koje imamo. Kod nas ljudi ne učestvuju u javnoj debati. Govore, uglavnom, samo političari. Nisam pristaša poklanjanja teritorija. Mislim da bi pregovori morali da bude proces u kome se nešto dobija, a nešto gubi. Za mene je ostala zagonetka šta bi to Srbija dobila gubitkom Kosova, odricanjem suvereniteta. Takođe nisam gadljiva ni na istorijsku naraciju, niti na taj epski govor. Smeta mi što ne čujem hiljade drugih argumenata koji bi morali da budu prisutni u javnosti. To ne moraju da budu političari, neka budu eksperti, intelektualci, neka budu neki obični ljudi iz različitih struka. Ovde se ne govori o tome šta bi bilo kada bi sutra međunarodna zajednica rekla - Evo vam Kosovo, povlačimo trupe, vratite se, dovedite svoju vojsku i policiju i pokažite nam da možete demokratski da upravljate Kosovom i pokažite nam da možete da pridobijete tu ljutu etničku manjinu. Mi to, verovatno, ne bi smo mogli i rekla bih da ne bi smo ni hteli. Volela bih samo da to bude prisutno u javnoj debati, da se sve nijanse i ti argumenti iznose.
Đilas je pre 30 godina objašnjavao zašto bi bio za nas najbolje rešenje da se Kosovo podeli. On ima teoriju, i ja u nju verujem, da bi nekada Srbija bila sa lakoćom dobila teritoriju na kojoj se nalaze ti manastiri i zemlja, Metohija, to do čega nam je stalo i da bi to tada bilo rešenje koje bi zadovoljilo i albansku stranu. To je i tada bilo riskantno za pričati jer bi vam rekli da ste izdajnik. Ne kažem da bi ti argumenti morali da se čuju, ali takve ideje treba pratiti. Kao neko ko živi od javne reči to želim da bude prisutno i da živimo u društvu u kome se svaki predlog sme izneti i u kojem drugi ljudi staloženo i sa zanimanjem prate svaki argument i spremni su da izađu na isti staložen i racionalan način sa protuargumentima. To kod nas ne postoji, i to ne samo kada je reč o Kosovu, već i kada je reč o lekarima u hitnoj pomoći. To kod nas ne postoji ni kada je reč o tome kako da potrošimo milijardu eura. To je prava šteta i to je nešto što govori loše o stanju u srpskoj javnosti danas.
Ne verujem da postoji način na koji bi Srbi mogli da govore o Kosovu, a da taj način bude ubedljiviji i za međunarodnu zajednicu. Ne mislim da je razlog što naše pravo na Kosovo ne dobija nikakvo priznaje u zapadnim prestonicama. Mislim da to nije razlog što ne umemo da se izražavamo dovoljno savremeno ili čak demokratski. Mislim da umemo tako da se izražavamo i da umemo da govorimo i u rečenicama međunarodnih pregovora i međunarodnog prava. Naš problem nije u tome što ne znamo kako da ispričamo svoju priču o Kosovu, ili svoju vezanost za Kosovo, ili svoje pravo na Kosovo Zapadu. Reč je o tome da naši interesi nisu prirasli za srce vodećim silama na način koji su im prirasli za srce argumenti albanske strane s kojom smo mi ratovali. Kada gledam konflikte poput kiparskog, palestinskog, irskog i tako dalje, to su sve konflikti u koje su umešane prilično krupne sile i oni se rešavaju po pedeset godina zbog toga što sa obe strane stoje vrlo velike sile. Nije da to priželjkujem, ali kada bi sutra Rusija spomenula da bi ona mogla da ima svoje sisteme kod nas, o kojim smo maštali dok smo bili bombardovani, kada bi sutra u pameti birokrata i političara na Zapadu koji razgovaraju o Kosovu postojala ta mogućnost da se sa ove strane uključe neke razorne moći, uverevam vas da bi se svima učinilo kako su srpski argumenti preko noći dobili na snazi. Onda bi se sa mnogo većom ozbiljnošću razgovaralo o međunarodnom pravu, o međunarodnim presedanima, o svetosti suvereniteta, o principu nacionalne države. Nama zaista nedostaje relevantnost snage i značaja na političkoj sceni i nije stvar u tome što nam je manjkav način govora ili što nam je manjkava argumentacija.
U našoj domaćoj raspravi o Kosovu nema svih mogućih argumenata koji se mogu izneti. Volela bih da neko otvoreno govori šta je nama u prilog ako izgubimo Kosovo, a šta nam ide u prilog ako ga zadržimo. Ne kažem da treba da pretegne emocija ili sila. Kao neko ko živi od javne reči htela bih da se sve iznese na sto i da svi imamo pregled svih pametnih ideja koje se mogu izreći o toj temi, a toga nema. Možda se ljudi ne usuđuju, neće da štete vlastitoj strani. Ima ljudi koji priželjkuju neko rešenje, žele da očuvaju taj jedinstveni nacionalni front i neće da naškode sopstvenoj stvari. Volela bih da smo neko društvo u kome se usuđujete da vodite svoje misli do njihovih logičnih konsekvenci, pa čak i kada postoji mogućnost da naškodite sopstvenoj stvari, da ne mislimo samo o tome kako da pridobijemo nekoga za neko rešenje, nego da razgovaramo kao slobodni i inteligentni ljudi.
****
SVILANOVIĆ: Ovih dana, a verovatno to važi i za nekoliko narednih meseci, veoma mnogo će se govoriti o Kosovu u našoj javnosti. Neće govoriti samo političari, već i druge javne ličnosti. Naravno da o tome treba da se razgovara i među običnim svetom. Ipak, ono što ima veliku težinu jesu izjave naših zvaničnika, političara, a pre svega ljudi u izvršnoj vlasti, mislim na predsednika, premijera i ministre. Naravno da to važi i za članove Parlamenta, a pogotovo za ljude koji vode važne stranke u ovoj zemlji. Prethodnih nekoliko sednica Parlamenta, a bilo ih je tri u razmaku od nekoliko meseci, na kojima se razgovaralo o Kosovu, bilo je posvećeno ili podnošenju izveštaja o toku pregovora, bilo tome da se zauzmu neke pozicije Narodne skupštine Srbije u odnosu na ove pregovore i u odnosu na eventualna pitanja koja su u vezi sa budućim statusom.
Na žalost, na svakoj od ove tri sednice čulo se mnogo tonova koje smo mogli da čujemo u našoj javnosti prethodnih 10 ili 15 godina. Nisu te izjave nimalo od pomoći onima koji sada pregovaraju, a naročito nisu od pomoći kada dolaze od njih samih, a i to smo imali prilike da vidimo.
To su izjave koje koriste različite reči koje bi trebale da probude patriotska osećanja, da pokažu snagu patriotskih osećanja onih koji ih zagovaraju. Mi se nalazimo u jednoj situaciji u kojoj se meša racionalno i iracionalno, a od pomoći je samo ono što će konačno biti racionalna odluka Narodne skupštine i svih političara. Mislim da bi zbog toga, umesto velikih fraza i emocija, trebalo da se političari u pregovorima skoncentrišu na onaj rezultat koji mogu da postignu, a on je, pre svega, u odnosu na Srbe koji tamo žive i u odnosu na poboljšanje njihovih položaja jer oni u ovom trenutku gotovo da nemaju nikakve garancije. Jedine garancije bi trebale da budu one koje će dobiti u ovim pregovorima. Sada svi sa velikom pažnjom očekujemo šta će Artisari predložiti posle višemesečnih pregovora. Različiti predlogi su došli iz Beograda i iz Prištine.
Bilo bi dobro da se ljudi ozbiljno pozabave time zbog toga što mi se čini da ovaj rečnik koji preovlađuje u našoj javnosti stavi u drugi plan jer bi moglo da se postigne mnogo manje nego što bi moglo, upravo zbog toga što se ponovo stvara atmosfera u međunarodnim krugovima koja ne slika Beograd pravom bojom, nego mnogo tamnijom nego što jeste. Zbog toga mislim da bi trebalo da to bude ono što je dominantno, da se svi usmere ka onome što se može postići, a to je u vezi sa položajem Srba, sa decentralizacijom. Mislim da bi bilo dobro da se najviše pažnje posveti tome.
Postoji principijelan stav Skupštine, vlade i predsednika u vezi sa statusom, ali i te poruke bi trebale da se plasiraju na način da se ipak pozove na racionalne argumente, na stanje u Srbiji, na promene koje su se dogodile, na međunarodno pravo. Sve su to argumenti koji imaju nekakav doseg i koji mogu da budu saslušani u međunarodnoj javnosti. Čini mi se da od svih tih argumenata u ovom trenutku najveći značaj, kada je u pitanju status Kosova, imaju pitanja koja su u vezi sa regionalnom stabilnošću. Vidim da naši predstavnici vlade najviše na tome insistiraju i to je dobro. To jeste argument koji svi izvan ove zemlje razumeju i vode računa o tome. Trebali bi zaista probati da se objasni ta neka regionalna dimenzija rešenja statusa Kosova.
Na žalost, mislim da nisu od pomoći izjave koje se čuju od premijera, i kada je bio poslednji put na Kosovu i koje se sada prenose, bilo iz Hilandara, bilo iz Parlamenta, koje jesu, pre svega, namenjene domaćoj javnosti, ali naravno da imaju ogroman odjek i izvan granica naše zemlje. To je ono što svi sa pažnjom slušaju i nisu uvek sigurni do koje mere su upućene našoj javnosti, a do koje mere su to ozbiljni stavovi. Mislim da bi bilo dobro da i rečnik koji koriste svi političari bude stvarno usmeren na ono što je od značaja za položaj srpskog naroda na Kosovu, na ono što je od značaja za principijelan stav koji su Parlament i Skupština zauzeli. Taj rečnik mora da bude prilagođen onome što mogu naši sagovornici da razumeju. Od svih argumenata koji najbolje razumeju su oni argumenti koji se odnose na zaštitu ljudskih prava, ljudi koji tamo žive, garancija za njihovu bezbednsot i ekonomski opstanak, kao i argumenti koji se odnose na regionalnu stabilnost.
Između ostalog, takav govor se koristi i zbog toga što je stanje u Srbiji takvo kakvo jeste, pa se misli da Radikali imaju ličnu političku poziciju. Verujem da i političari šalju te poruke ka njima, kako ih ne bi potpuno gurnuli na drugu stranu, u ruke Radikala, kao potencijalnog izbornog pobednika, nego ih zadržali sa ove strane. Tako razumem izjave premijera koji se obraća tom delu biračkog tela u našoj zemlji i verovatno želi da ih veže za sebe. Ne sumnjam ni u iskrenost njegovih emocija i verujem da i one po nekada izađu na površinu i više nego što bi on želeo jer se nalazi u jednoj teškoj poziciji koja je vrlo teška za njegovu zemlju, ali te izjave nisu korisne u međunarodnoj javnosti. Razumem ih u domaćem kontekstu i verovatno da one nailaze na odgovarajući odziv birača, ali tu treba naći bolju meru.
MILIVOJEVIĆ: Cela atmosfera oko Kosova i oko pregovora o statusu Kosova odiše jednim podizanjem tenzije. Retorika koja se koristi na sve strane upućuje na to da će Srbija ponovo biti žrtva međunarodne zajednice, da ćemo imati jednu situaciju gde ćemo ponovo izaći kao žrtve celog sveta. Mislim da je to pogrešno. Retorika mi se ne dopada. Uopšte ne govori, niti o realnoj situaciji na Kosovu, niti o realnoj poziciji Srbije u samim pregovorima, niti o posledicama konačnog rešenja statusu, kakvo god to rešenje bilo, a da ne govorim o tome da nema ni reči o tome na koji način će se Srbija postaviti, koja je njena strategija nakon što to rešenje bude uobličeno, kada bude konačno, a očigledno je da će se to učiniti kroz Savet bezbednosti UN.
Ono što bi trebalo raditi u ovom trenutku je pripremati javnost Srbije da postoje različite opcije rešenja statusa Kosova, da one mogu biti i nepovoljne za Srbiju i da Srbija mora da ima jasnu strategiju kako da se prema tim posledicama i sa konačnim statusom suoči, kako da se suoči i sa rešenjem koje za nju nije povoljno. Imamo situaciju gde se ne dozvoljava nikakvo drugo rešenje od onog koje zastupa državni vrh Srbije. Svako drugo rešenje bi predstavljalo nacionalnu katastrofu. Mislim da je to jako loša poruka građanima Srbije u kontekstu priključivanja Evropskoj uniji, koja takođe predstavlja prioritet za Srbiju u tom smislu što potpuno gaji jedna kontraverzna osećanja.
Smeta mi što se ponovo od Kosova pravi mit. Ponovo slušamo o tome kako je Kosovo srce Srbije, ponovo slušamo o tome kako treba da se budimo i da ležemo sa Kosovom na usnama, a to je mit bez pokrića. U ovom trenutku, obzirom da Srbija nema nikakve nadležnosti na Kosovu, a najverovatnije ih neće ni imati, čak i u varijanti da Kosovo ostane sastavni deo Srbije, mislim da je to fokusiranje pažnje na potpuno pogrešne stvari. Srbija kao takva ima gomilu problema koje treba da rešava, a koji u ovom trenutku nisu u fokusu i koji nisu relevantni, da ne ulazim u nabrajanje svih problema koje Srbija ima. Takva retorika, na žalost, može da dovede samo do iracionalnog ponašanja, kako na političkoj sceni, tako i među građanima koji počinju da posmatraju Kosovo kao jednu nadrealnu, iracionalnu, kategoriju čija je jedina vrednost u jednoj mitskoj teritoriji. Bilo koga da pitate koja je ta realna vrednost koju Kosovo ima za Srbiju, najčešće ćete dobiti istorijski odgovor. Nećete dobiti odgovor iz 2006. godine, već iz XIV i XV veka, koji je u velikoj meri zasnovan na potpuno iracionalnom posmatranju realnosti. To je ono što mi se ne dopada.
Mislim da je nametanje teme Kosova kroz pitanje Ustava takođe pogrešno jer se ne može između Ustava i Kosova staviti znak jednakosti. Srbiji je potreban novi Ustav, moderan i evropski. Više me interesuje da li će u tom Ustavu biti poštovana i zaštićena ljudska i manjinska prava, da li će da sprovede decentralizaciju, da li će da omogući strancima da stiču pravo svojine nad zemljištem, što je veoma važno za proces priključenja Evropskoj uniji, nego da li će da figurira jedna rečenica o Kosovu u preambuli ili neće. Više nije bitan Ustav kao Ustav, nego je važno to što će Kosovo u Ustavu biti pojam. Kosovo figurira u važećem Ustavu. U tom kontekstu nema nikakve promene u odnosu na postojeće stanje. Ne govorimo ni o kakvoj inovaciji u novom Ustavu jer i u postojećem Ustavu stoji da Srbija ima dve autonomne pokrajine, a to su Vojvodina i Kosovo. Nije ništa novo i kreativno to što će Kosovo biti pomenuto eventualno i u novom Ustavu. Ima mnogo važnijih stvari od toga.
Na žalost, na mnogo primera se pokazalo da se međunarodno pravo i međunarodna politika ne rukovode uvek po principu pravičnosti i pravde, već se rukovode principima real-politike ili politike moći. I to je politika koja je trenutno preovlađujuća u međunarodnim odnosima i u međunarodnom sistemu. Nije Srbija prvi takav slučaj. Bilo je takvih slučajeva i ranije, što naravno ne znači da je to u redu. Lično to ne podržavam.
Sa druge strane postavlja se pitanje šta je naš nacionalni interes. Koliko god može zvučati suprotno, mislim da je nacionalni interes Srbije da ima jedan pozitivan, konstruktivan i stabilan položaj u međunarodnom okruženju. Na žalost, mi smo sada u situaciji da ne možemo da utičemo u velikoj meri na to na koji način će status Kosova biti rešen. Možda smo tu priliku izgubili, možda je trebalo diplomatsku aktivnost i lobiranje započeti mnogo ranije u tom smislu. Sada, u tom smislu, vremena više nema i svaka naša negativna reakcija, šta god da bude, ma kakav god taj status bude bio, neće po nas izaći na dobro. Mislim da ne možemo da profitiramo iz nekog otpora koji bi pružali međunarodnim pregovaračima, Evropskoj uniji, SAD-u i tako dalje, već da možemo samo da izgubimo dosta toga, pored činjenice da je naš imidž i dalje prilično loš u međunarodnom okruženju. Naravno, nije tako katastrofalan kakav je bio devedesetih, ali je dosta loš.
Sigurno da svi mi možemo da se složimo kada kažemo da rešenje nezavisnog Kosova nije pravedno. Naravno da nije. Naravno da je i sama međunarodna zajednica vrlo svesna da na Kosovu nisu ispunjeni demokratski standardi, da na Kosovu cveta trgovina drogom, ljudima, organizovani kriminal, da je nezaposlenost preko 70 odsto. Dovoljno je da odete na Kosovo i da to vidite. Međutim, bojim se da je i pored svega toga očigledan međunarodni interes da se status Kosova što pre reši i da on preovlađuje nad realnom spoznajom kakva je na Kosovu situacija. Verovatno se to misli rešiti dugoročnim prisustvom međunarodnih snaga na Kosovu. To je rešenje koje se u ovom trenutku vidi i procenjuje kao najbolje. To, na žalost, s pravdom ima jako malo veze, a pre svega ima veze sa real-politikom koja je takva kakva je u ovom trenutku u Evropi i svetu.
****
SMAJLOVIĆ: Meni u vladajućem diskursu o Kosovu smeta ono što mi smeta u našim razgovorima o svim najtežim problemima koje imamo. Kod nas ljudi ne učestvuju u javnoj debati. Govore, uglavnom, samo političari. Nisam pristaša poklanjanja teritorija. Mislim da bi pregovori morali da bude proces u kome se nešto dobija, a nešto gubi. Za mene je ostala zagonetka šta bi to Srbija dobila gubitkom Kosova, odricanjem suvereniteta. Takođe nisam gadljiva ni na istorijsku naraciju, niti na taj epski govor. Smeta mi što ne čujem hiljade drugih argumenata koji bi morali da budu prisutni u javnosti. To ne moraju da budu političari, neka budu eksperti, intelektualci, neka budu neki obični ljudi iz različitih struka. Ovde se ne govori o tome šta bi bilo kada bi sutra međunarodna zajednica rekla - Evo vam Kosovo, povlačimo trupe, vratite se, dovedite svoju vojsku i policiju i pokažite nam da možete demokratski da upravljate Kosovom i pokažite nam da možete da pridobijete tu ljutu etničku manjinu. Mi to, verovatno, ne bi smo mogli i rekla bih da ne bi smo ni hteli. Volela bih samo da to bude prisutno u javnoj debati, da se sve nijanse i ti argumenti iznose.
Đilas je pre 30 godina objašnjavao zašto bi bio za nas najbolje rešenje da se Kosovo podeli. On ima teoriju, i ja u nju verujem, da bi nekada Srbija bila sa lakoćom dobila teritoriju na kojoj se nalaze ti manastiri i zemlja, Metohija, to do čega nam je stalo i da bi to tada bilo rešenje koje bi zadovoljilo i albansku stranu. To je i tada bilo riskantno za pričati jer bi vam rekli da ste izdajnik. Ne kažem da bi ti argumenti morali da se čuju, ali takve ideje treba pratiti. Kao neko ko živi od javne reči to želim da bude prisutno i da živimo u društvu u kome se svaki predlog sme izneti i u kojem drugi ljudi staloženo i sa zanimanjem prate svaki argument i spremni su da izađu na isti staložen i racionalan način sa protuargumentima. To kod nas ne postoji, i to ne samo kada je reč o Kosovu, već i kada je reč o lekarima u hitnoj pomoći. To kod nas ne postoji ni kada je reč o tome kako da potrošimo milijardu eura. To je prava šteta i to je nešto što govori loše o stanju u srpskoj javnosti danas.
Ne verujem da postoji način na koji bi Srbi mogli da govore o Kosovu, a da taj način bude ubedljiviji i za međunarodnu zajednicu. Ne mislim da je razlog što naše pravo na Kosovo ne dobija nikakvo priznaje u zapadnim prestonicama. Mislim da to nije razlog što ne umemo da se izražavamo dovoljno savremeno ili čak demokratski. Mislim da umemo tako da se izražavamo i da umemo da govorimo i u rečenicama međunarodnih pregovora i međunarodnog prava. Naš problem nije u tome što ne znamo kako da ispričamo svoju priču o Kosovu, ili svoju vezanost za Kosovo, ili svoje pravo na Kosovo Zapadu. Reč je o tome da naši interesi nisu prirasli za srce vodećim silama na način koji su im prirasli za srce argumenti albanske strane s kojom smo mi ratovali. Kada gledam konflikte poput kiparskog, palestinskog, irskog i tako dalje, to su sve konflikti u koje su umešane prilično krupne sile i oni se rešavaju po pedeset godina zbog toga što sa obe strane stoje vrlo velike sile. Nije da to priželjkujem, ali kada bi sutra Rusija spomenula da bi ona mogla da ima svoje sisteme kod nas, o kojim smo maštali dok smo bili bombardovani, kada bi sutra u pameti birokrata i političara na Zapadu koji razgovaraju o Kosovu postojala ta mogućnost da se sa ove strane uključe neke razorne moći, uverevam vas da bi se svima učinilo kako su srpski argumenti preko noći dobili na snazi. Onda bi se sa mnogo većom ozbiljnošću razgovaralo o međunarodnom pravu, o međunarodnim presedanima, o svetosti suvereniteta, o principu nacionalne države. Nama zaista nedostaje relevantnost snage i značaja na političkoj sceni i nije stvar u tome što nam je manjkav način govora ili što nam je manjkava argumentacija.
U našoj domaćoj raspravi o Kosovu nema svih mogućih argumenata koji se mogu izneti. Volela bih da neko otvoreno govori šta je nama u prilog ako izgubimo Kosovo, a šta nam ide u prilog ako ga zadržimo. Ne kažem da treba da pretegne emocija ili sila. Kao neko ko živi od javne reči htela bih da se sve iznese na sto i da svi imamo pregled svih pametnih ideja koje se mogu izreći o toj temi, a toga nema. Možda se ljudi ne usuđuju, neće da štete vlastitoj strani. Ima ljudi koji priželjkuju neko rešenje, žele da očuvaju taj jedinstveni nacionalni front i neće da naškode sopstvenoj stvari. Volela bih da smo neko društvo u kome se usuđujete da vodite svoje misli do njihovih logičnih konsekvenci, pa čak i kada postoji mogućnost da naškodite sopstvenoj stvari, da ne mislimo samo o tome kako da pridobijemo nekoga za neko rešenje, nego da razgovaramo kao slobodni i inteligentni ljudi.
****
SVILANOVIĆ: Ovih dana, a verovatno to važi i za nekoliko narednih meseci, veoma mnogo će se govoriti o Kosovu u našoj javnosti. Neće govoriti samo političari, već i druge javne ličnosti. Naravno da o tome treba da se razgovara i među običnim svetom. Ipak, ono što ima veliku težinu jesu izjave naših zvaničnika, političara, a pre svega ljudi u izvršnoj vlasti, mislim na predsednika, premijera i ministre. Naravno da to važi i za članove Parlamenta, a pogotovo za ljude koji vode važne stranke u ovoj zemlji. Prethodnih nekoliko sednica Parlamenta, a bilo ih je tri u razmaku od nekoliko meseci, na kojima se razgovaralo o Kosovu, bilo je posvećeno ili podnošenju izveštaja o toku pregovora, bilo tome da se zauzmu neke pozicije Narodne skupštine Srbije u odnosu na ove pregovore i u odnosu na eventualna pitanja koja su u vezi sa budućim statusom.
Na žalost, na svakoj od ove tri sednice čulo se mnogo tonova koje smo mogli da čujemo u našoj javnosti prethodnih 10 ili 15 godina. Nisu te izjave nimalo od pomoći onima koji sada pregovaraju, a naročito nisu od pomoći kada dolaze od njih samih, a i to smo imali prilike da vidimo.
To su izjave koje koriste različite reči koje bi trebale da probude patriotska osećanja, da pokažu snagu patriotskih osećanja onih koji ih zagovaraju. Mi se nalazimo u jednoj situaciji u kojoj se meša racionalno i iracionalno, a od pomoći je samo ono što će konačno biti racionalna odluka Narodne skupštine i svih političara. Mislim da bi zbog toga, umesto velikih fraza i emocija, trebalo da se političari u pregovorima skoncentrišu na onaj rezultat koji mogu da postignu, a on je, pre svega, u odnosu na Srbe koji tamo žive i u odnosu na poboljšanje njihovih položaja jer oni u ovom trenutku gotovo da nemaju nikakve garancije. Jedine garancije bi trebale da budu one koje će dobiti u ovim pregovorima. Sada svi sa velikom pažnjom očekujemo šta će Artisari predložiti posle višemesečnih pregovora. Različiti predlogi su došli iz Beograda i iz Prištine.
Bilo bi dobro da se ljudi ozbiljno pozabave time zbog toga što mi se čini da ovaj rečnik koji preovlađuje u našoj javnosti stavi u drugi plan jer bi moglo da se postigne mnogo manje nego što bi moglo, upravo zbog toga što se ponovo stvara atmosfera u međunarodnim krugovima koja ne slika Beograd pravom bojom, nego mnogo tamnijom nego što jeste. Zbog toga mislim da bi trebalo da to bude ono što je dominantno, da se svi usmere ka onome što se može postići, a to je u vezi sa položajem Srba, sa decentralizacijom. Mislim da bi bilo dobro da se najviše pažnje posveti tome.
Postoji principijelan stav Skupštine, vlade i predsednika u vezi sa statusom, ali i te poruke bi trebale da se plasiraju na način da se ipak pozove na racionalne argumente, na stanje u Srbiji, na promene koje su se dogodile, na međunarodno pravo. Sve su to argumenti koji imaju nekakav doseg i koji mogu da budu saslušani u međunarodnoj javnosti. Čini mi se da od svih tih argumenata u ovom trenutku najveći značaj, kada je u pitanju status Kosova, imaju pitanja koja su u vezi sa regionalnom stabilnošću. Vidim da naši predstavnici vlade najviše na tome insistiraju i to je dobro. To jeste argument koji svi izvan ove zemlje razumeju i vode računa o tome. Trebali bi zaista probati da se objasni ta neka regionalna dimenzija rešenja statusa Kosova.
Na žalost, mislim da nisu od pomoći izjave koje se čuju od premijera, i kada je bio poslednji put na Kosovu i koje se sada prenose, bilo iz Hilandara, bilo iz Parlamenta, koje jesu, pre svega, namenjene domaćoj javnosti, ali naravno da imaju ogroman odjek i izvan granica naše zemlje. To je ono što svi sa pažnjom slušaju i nisu uvek sigurni do koje mere su upućene našoj javnosti, a do koje mere su to ozbiljni stavovi. Mislim da bi bilo dobro da i rečnik koji koriste svi političari bude stvarno usmeren na ono što je od značaja za položaj srpskog naroda na Kosovu, na ono što je od značaja za principijelan stav koji su Parlament i Skupština zauzeli. Taj rečnik mora da bude prilagođen onome što mogu naši sagovornici da razumeju. Od svih argumenata koji najbolje razumeju su oni argumenti koji se odnose na zaštitu ljudskih prava, ljudi koji tamo žive, garancija za njihovu bezbednsot i ekonomski opstanak, kao i argumenti koji se odnose na regionalnu stabilnost.
Između ostalog, takav govor se koristi i zbog toga što je stanje u Srbiji takvo kakvo jeste, pa se misli da Radikali imaju ličnu političku poziciju. Verujem da i političari šalju te poruke ka njima, kako ih ne bi potpuno gurnuli na drugu stranu, u ruke Radikala, kao potencijalnog izbornog pobednika, nego ih zadržali sa ove strane. Tako razumem izjave premijera koji se obraća tom delu biračkog tela u našoj zemlji i verovatno želi da ih veže za sebe. Ne sumnjam ni u iskrenost njegovih emocija i verujem da i one po nekada izađu na površinu i više nego što bi on želeo jer se nalazi u jednoj teškoj poziciji koja je vrlo teška za njegovu zemlju, ali te izjave nisu korisne u međunarodnoj javnosti. Razumem ih u domaćem kontekstu i verovatno da one nailaze na odgovarajući odziv birača, ali tu treba naći bolju meru.