Adorno je s pravom rekao da kada kritičari na svome bunjištu umetnosti na kraju više ne razumevaju ono o čemu sude, te se s užitkom daju srozati na puke propagandiste i cenzore, onda je to samo povratak izvornoj nepoštenosti njihovog posla. U zavisnosti od vlastite etabliranosti u određenom sistemu, kritičarima je dopušteno da svoj stav iskazuju kao objektivnost, a to je jedino objektivnost vladajućeg duha ove ili one politike i ideologije. Tako mnogi kritičari, umesto da budu branitelji krhke književnosti pred naletima ideološkog mača, oni, nasuprot, učestvuju u izradi ideološkog vela. Tako književnost ostaje nebranjena, a ideologija i politika sve agresivnija.
Ima li spasa za književnost? Kome dopustiti da arbitrira o vrednostima? Kako se osloniti na objektivnost u zadatoj ideološkoj predstavi koju odigravamo?
Iz svog ugla, detektujući problem odnosa politike i književnosti, govore:
* Sanja Domazet, književnica.
* Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar.
* Teofil Pančić, publicista.
****
MEDENICA: Meni se dešavalo svašta, da su me optuživali i da sam levičar i da sam fašista i da sam komunista. Svašta mi se dešavalo, ali pravo da vam kažem, meni je to potpuno irelevantno. Mislim da to sve treba posmatrati na jednom višem nivou, da je ovo jedna palanka u kojoj mnogo ljudi imaju pretenzije na to da su značajni u različitim oblastima. Uopšte nije važno koje će se oružje birati, da li će ono biti jasno ideološki profilisano, ili neka vrsta drugih podmetačina, da bi se, jednostavno, ljudi držali na površini i opstajali na nekoj sceni. Odatle i te priče o klanovima. U jednoj od priča o pozorišnom klanu se spominje i moje ime. To je čista glupost. Nije to klan, nego je činjenica da su to najbolji ljudi koji se trenutno bave pozorištem ovde. Za to mogu da se pruže i neki verodostojni dokazi, koliko god umetničko vrednovanje može biti objektivno i verodostojno. Po tom pitanju sam militantan. Ne mislim da podržavam nikoga, ni poetički, ni ideološki. Podržavam ono što je najbolje i što je kvalitet, a prema mediokritetima sam surov.
Naravno da ljude koje to ugrožava moraju da razviju razne odbrambene mehanizme racionalizacije, da vam pripišu ovakvu ili onakvu orjentaciju, da se ne bi suočili sa tim da nisu daroviti. Ovde jedna ogromna gomila užasno nedarovitog sveta ima pretenziju da se bavi mnogim umetnostima.
Ne treba govoriti samo o sudu stručne javnosti jer taj ideološki diskurs može da se javi u recepciji umetničkog dela i na drugačije načine, da se zbog političkog i javnog angažmana nekog umetnika i njegovo delo na određeni način tretira. Mislim da je tu, kada je dramska književnost u pitanju, najzanimljiviji slučaj Biljane Srbljanović, koja je naš nesumnjivo najbolji i najznačajniji aktivni dramski pisac, i to već duže vremena. Autorka je imala izrazito političke stavove tokom devedesetih, antimiloševićevske, ima ih i danas. To je bio glavni razlog za tumačenje njenog uspeha u inostranstvu. Uspeh njenog dela u inostranstvu se ovde tumačio političkim razlozima, kao neko nju tamo podržava jer ovde pljuje po režimu. Jednom sam razgovarao sa tadašnjim urednikom Teatra, najznačajnijeg nemačkog časopisa, i rekao mu kako se ovde shvata i tumači uspeh Biljane Srbljanović u svetu. Čovek je bio iskreno zblanut, nije mogao da poveruje. Rekao je: "Molim vas, zbog čega bi neki nemački poreski obveznik plaćao veoma skupo cenu karte za pozorište kako bi gledao kako se neka mlada Srpkinja obračunava sa Miloševićem? On za tako nečim nema nikakvog interesa. Naravno da je umetnička vrednost Biljaninog dela ono što je bitno".
Kada govorimo o odnosu politike i književnosti, mislim da treba napraviti jednu preliminarnu ogradu i reći da politika interveniše u različitim umetnostima na različite načine. Kada su neke skuplje umetnosti u pitanju, koje zahtevaju veće produkcione uslove, kao što su film i pozorište, onda se te vrste intervencija mogu vršiti upravo putem državnih subvencija, da li će nekome dati određena sredstva koja su mu potrebna, ili ne. Mislim da to nije slučaj u književnosti, da je ta vrsta političke intervencije drugačije prirode. I ovde mislim da treba napraviti jednu ogradu jer ne radi se toliko o političkim intervencijama u nekom užem smislu. Mislim da bi bilo bolje govoriti o odnosu ideologija i književnosti, o tome kako se nekim ideološkim stavovima interveniše u književnosti. Nasuprot tome, u dramskoj književnosti, ne postoje tako opšta ideološko-politička razvrstavanja. Čini mi se, a ne znam da li sam u pravu, da za malo kog našeg pozorišnog kritičara se može reći da je bio u ideološkom ili poetičkom smislu izričit.
Postoje i drugi načini da se ideološki neki diskursi itekako mešaju u recepciju umetničkog, književnog ili dramskog dela. Čini mi se da je slučaj Biljane Srbljanović i po drugim nivoima veoma simptomatičan. Ona je naš pisac koji je postigao u drugoj polovini XX veka jedan od najvećih uspeha u inostranstvu. Onda je taj uspeh neka vrsta krivog ogledala za lokalnu književnu i pozorišnu scenu, gde se u lokalnom kontekstu sa žirijima, koji funkcionišu po već znamo kakvim sistemima, promovišu razne sumnjive vrednosti. A ovde, neko dođe sa jednom potvrdom o nekom međunarodnom uspehu i onda to odmah počne da funkcioniše kao neka vrsta krivog ogledala. Primorani ste u susretu sa takvom činjenicom da sagledate realne domete nekih lokalnih veličina. Čini mi se da zbog tog upliva ideološkog diskursa u umetničke vrednosti, zbog poplave i totalne dezorjentacije u umetničkoj i književnoj produkciji, dolazimo u situaciju da nam je taj fitback iz inostranstva veoma značajan jer, na žalost, se čini da tek kada neko postigne uspeh napolju to postaje i prepoznaje se kao merodavna procena, pošto je ovde pola naroda nepismeno, a druga polovina se bavi književnošću.
DOMAZET: Pamtim da sam još kao devojčica u kući nailazila na knjigu Esada Ćimića, Politika kao sudbina, koju je otac čitao i uvek me intigrirao naslov te knjige. Nisam ni slutila da će do te mere politika biti sudbina na ovim prostorima, toliko dugo i sa neizvesnim ishodom trajanja, i ovog trenutka dok sada razgovaramo.
Čini mi se da je, na žalost, veoma logično da i dalje politika i politički način čitanja, politički ključ, figurira u pisanju i doživljavanju onoga što je napisano u umetnosti uopšte na ovim prostorima, obzirom da je politika ovde do te mere preplavila ljudske živote, da je potpuno ušla i u ljudsku svest i podsvest i do kraja nas naselila, ostavljajući nam jako malo unutarnjeg prostora za lični rast, ličnu kreaciju, sopstveno vreme, sopstveni unutarnji prostor koji treba da bude kreativan. Konkretno govoreći, godinama i decenijama ovde je politički kriterijum i politički način čitanja bio dominantan.
Poslednjih 50 godina je on bio dominantan način vrednovanja i prevrednovanja određenih književnih dela, čak ne toliko u našoj zemlji, koliko kod naših suseda, znači u doba onog režima tokom Titove vladavine, koji je fenomenalno i najbolje definisao Žika Stojković, koji ga je nazvao operetskom diktaturom.
U trenutku operske diktature Josipa Broza, ovde se, čak čini mi se, mnogo više prevodilo i mnogo je više literature dolazilo iz sveta, nego što je to bio slučaj sa susednim zemljama, koje su nam bile sestre bliznakinje po žalosnoj političkoj sudbini. Posle toga, režim se promenio, ali su problemi ostali isti. Ako neko jako dugo vodi jednu državu, i ako se taj neko promeni, ta država ostane vrlo slična. Svuda egzistira jedna istorijska inercija, pa i u doživljavanju umetnosti i u isčitavanju književnih dela. Moj prvi literarni rad, za koji je javnost znala, bila je drama Punjene tikvice, koja se davala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sedam godina je bila na repertoaru i imala je svoju premijeru čuvenog 29. novembra 1996. godine, kada su divljale demonstracije na ulicama i kada smo se onoliko nadali, kada sam više bila sa demonstrantima nego u pozorištu. Ali tog istog trenutka ona je bila vrlo politički obojena i imala je jednu snažnu političku konotaciju, nadam se i umetničku. Režim na nju nije reagovao jer je to bila politika režima. Oni su puštali da prođu razne stvari mimo njih, sve ono što su smatrali da ih tog trenutka ne može ugroziti, a što ih istovremeno označava kao, kobajagi, za nekakvu demokratiju koja postoji, makar samo na papiru, pa i u tadašnjim dnevnim novinama koje su bile pod njihovom šapom. Kasnije, kada je politika tim intenzitetom nastavila da postoji kod nas i kada je ona nekako postala osnovna tema razgovora, za šta psiholozi i sociolozi kažu da to znači da atmosfera u zemlji nije nikako zdrava i dobra ako se sve teme svode na političke, ja sam, potpuno svesno, u nekom svom radu otišla u jedan drugi domen, u jednu sferu privatnog, u jednu sferu u kojoj politike, ne da nema, nego je ona stavljena u jedan drugi položaj kojoj bi njoj trebao da pripada, ona je sekundarna. U romanu, o kome se nekoliko meseci govorilo, Ko plače, ja sam stavila u centar zbivanja tri ženske sudbine. Nisam htela da politika bude sudbina, nego da sudbina bude sudbina.
Smatram da smo veoma oštećeni, kao građani ove zemlje i ovog dela sveta, time što politika na nas vrši tako snažan upliv. Nisam sigurna da čovek može biti srećan ukoliko je do te mere političan, kao što smo mi, a mi smo do te mere homopolitikusi da smo čak to prestali i da pimećujemo.
Ukoliko se ovog trenutka određene knjige iščitavaju po političkom ključu, po ključu toga da li njihov pisac pripada određenoj političkoj struji, o tome ne mogu mnogo da govorim jer sam, pre svega, strastven čitalac, a tek onda neko ko se literaturom bavi i kao pisac. Nikada knjige nisam tako čitala, niti hoću. To je moj mali luksuz, moja privatna sloboda i moja velika radost. Ali, ukoliko to postoji, onda je to za mene jedan poražavajući podatak. Žao mi je što je tako i jako se bojim za kulturu u kojoj takve stvari postoje, u ovom vremenskom trenutku kada svet piše slobodno, drugačije i kada, bar u literaturi Evrope, postoji jedna demokratija u smislu ogromne slobode. Nisam sigurna da se u velikim svetskim centrima ovog trenutka na taj način čitaju knjige. Veoma sam srećna što postoje takvi delovi sveta i bila bih vrlo sretna da i mi počnemo da im pripadamo.
PANČIĆ: Ta priča o književnosti i politici stara je milenijumima na ovaj ili onaj način, a pošto nisam star milenijum, za mene je stara onoliko koliko sam star i ja, tačnije, otkada pratim stvari oko sebe u ovom društvu, kulturi i politici. Ona je tu i ona je prisutna. Nikada ovde nije bilo tog vremena, te neke situacije i tih nekih okolnosti gde bi bila neka čista igra i gde politika ne bi uticala na sve, pa tako i na kulturu i na književnost.
Naravno, vredi i obrnuto. Situacija, koju zatičem kada počinjem da se bavim tim stvarima, je vreme komunizma, jednopartijskog režima. To je situacija da s jedne strane jedna određena politika kreira sve. Njene reči su poslednje i u politici, i u ekonomiji, i u kulturi, i u tome hoće li fudbaleri da nose crvene ili plave gaće. Sve se pita Partija. S druge strane je situacija da književnost, kao kakvo-takvo polje slobode, pokušava da izvrši neki povratni uticaj. Tako dolazimo do fenomena disidenata. Disidenti su ljudi koji u nekim svojim knjigama, romanima ili dramama govore neke stvari koje niko drugi ne sme da kaže, koje niko drugi ne može javno da objavi i koji, tobože ili ne, vrše neki politički subverzivan uticaj. Dolazimo do toga da hrlimo na neke predstave jer smo čuli da će biti zabranjene, da čitamo neke knjige jer ih napadaju uvodnici komunističkih novina. Problem je što je ta disidentska literatura kod nas bila, čast izuzetcima, strašno jadna, provincijalna i trećerazredna. Čovek koji je pročitao, a ja sam jedan od takvih, čini mi se milion knjiga ruskih, poljskih, čeških i mađarskih disidenata, zaista nije mogao biti baš preterano impresioniran time šta neki bivši komesar, ne znam koje partizanske brigade, i ljubitelj Aleksandra Rankovića ima da kaže protiv režima. To je onako malo smešno, ali to je taj kontekst u kojem smo živeli. Svako okno, svako otvaranje slobode i slobodnog pristupa, je značilo nešto. U tom stanju dočekujemo devedesete godine, kada ta komunistička paradigma nestaje. Očekuješ da će to biti jedan bum slobode. Konačno dolazi vreme za pluralizam, za slobodu kulture, konačno dolazi vreme za nešto što su svugde u Istočnoj Evropi ljudi dočekali - odlazi taj strašni tiranski mrak, a dolazi nešto svetlije. Kod nas ne.
Kod nas dolazi mnogo strašnije mračnjaštvo od onog komunističkog, dolazi nacionalistička paradigma. Gledamo kako su njeni predvodnici, gotovo bez izuzetka, oni koji su bili protagonisti komunističkog režima, pa onda njegovi otpadnici, ali otpadnici na kojoj liniji?
Ne na liniji slobode, nego na liniji nacionalističkog egoizma - da li su u Jugoslaviji ugroženiji Srbi ili Hrvati ili Slovenci ili Albanci. Frontmeni toga sada preuzimaju palicu i oni postaju simbolički, a ponekada i bukvalno, ljudi koji odlučuju o našim sudbinama.
Često zaboravljamo da je Dobrica Ćosić bio predsednik države. Nije bio samo tamo neki čika koji nam nešto popuje sa Dedinja. Dolazimo u vlast nove paradigme koja je, ovaj put, što je najgore od svega, negde slobodno izabrana jer činjenica jeste da je većina građana ove zemlje izabrala Miloševićevsku vlast, a da su Miloševića, koji je na prvim izborima dobio ne znam koliko milijardi glasova, u nacionalnog lidera, u božanstvo, proglasili srpski intelektualci, mahom pisci, ljudi kao što je Ćosić, Matija Bečković, čak i Duško Kovačević i toliki drugi. Ti ljudi su videli u tom čoveku nekog nacionalnog mesijaša. Slede devedesete godine u kojima književnost biva ideološki upotrebljena za neku vrstu kvazi-patriotske mobilizacije.
Mi smo i dan danas pod nekom vrstom opresije tih ljudi. S druge strane, devedesete godine su bile i godine artikulacije neke vrste otpora u kulturi. Naravno da postoje uvek oni lepodusi koji su govorili da je to neka politizacija književnosti. To je koješta. Ne radi se o tome da se književnost treba politizovati tako da postane politički aktivizam. Ne. Ali književnost koja je potpuno lišena vremensko-prostornog konteksta, u trenutku kada neko u tvojoj zemlji, ili njenoj okolini, u tvoje ime ubija i proteruje neke ljude, ta književnost je mnogo gora od pukog eskapizma. Tu se ne radi o pitanju estetskog opredelenja za političnost, nego se tu radi o najogavnijem mogućem oportunizmu i kukavičluku, ako ne i o nekoj vrsti implicitnog odobravanja onoga što se u tom trenutku čini.
Oni koji nisu hteli da to ni implicitno ni eksplicitno odobravaju i da se tome prilagode, ti i takvi ljudi su stvorili neku vrstu kulture i otpora i održali je tokom devedesetih godina, pa i tokom dvehiljaditih. To je u devedesetim godinama bila kultura jednog podzemnog otpora, ne samo ratu, kao činjenici iz fizičkog sveta, nego i onome što je taj rat proizveo, što ga je omogućilo, što ga održava i što održava permanentno i dan danas ratno stanje u svesti kod mnogih ljudi. To je upravo ta mala provincijalna kultura nekakve sentimentalne, plačne, naci-nostalgije. To mi izgleda kao nešto najznačajnije što se uopšte pojavilo u savremenoj srpskoj književnosti, u širem smislu reči, u nekoj savremenoj srpskoj tekstualnosti. To je ono što je bilo nošeno tom energijom otpora.
Podrazumeva se da to samo po sebi nije dovoljno. Podrazumeva se da književno delo mora biti estetski relevantno da bi bilo shvaćeno ozbiljno kao književno delo. Ne možeš urlati - dole ovaj, gore onaj. To nije književnost.
Sama estetska kompetentnost jednog dela sama po sebi u turbulentnim vremenima nije uvek dovoljna. Ono što nas određuje, što određuje ovu epohu u srpskoj savremenoj kulturi i književnosti, jeste pitanje - Šta si radio u ratu tata?
****
Dijalektički krtitičar kulture sme i ne sme sudelovati u kulturi. Samo će tada biti pravedan spram sebe i spram stvari. Pošto ni u koga ne možemo imati apsolutno poverenje, ostaje nam da sami čitamo knjige, da sami sudimo o tome šta je kvalitet i šta je dobro u književnosti.
Ima li spasa za književnost? Kome dopustiti da arbitrira o vrednostima? Kako se osloniti na objektivnost u zadatoj ideološkoj predstavi koju odigravamo?
Iz svog ugla, detektujući problem odnosa politike i književnosti, govore:
* Sanja Domazet, književnica.
* Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar.
* Teofil Pančić, publicista.
****
MEDENICA: Meni se dešavalo svašta, da su me optuživali i da sam levičar i da sam fašista i da sam komunista. Svašta mi se dešavalo, ali pravo da vam kažem, meni je to potpuno irelevantno. Mislim da to sve treba posmatrati na jednom višem nivou, da je ovo jedna palanka u kojoj mnogo ljudi imaju pretenzije na to da su značajni u različitim oblastima. Uopšte nije važno koje će se oružje birati, da li će ono biti jasno ideološki profilisano, ili neka vrsta drugih podmetačina, da bi se, jednostavno, ljudi držali na površini i opstajali na nekoj sceni. Odatle i te priče o klanovima. U jednoj od priča o pozorišnom klanu se spominje i moje ime. To je čista glupost. Nije to klan, nego je činjenica da su to najbolji ljudi koji se trenutno bave pozorištem ovde. Za to mogu da se pruže i neki verodostojni dokazi, koliko god umetničko vrednovanje može biti objektivno i verodostojno. Po tom pitanju sam militantan. Ne mislim da podržavam nikoga, ni poetički, ni ideološki. Podržavam ono što je najbolje i što je kvalitet, a prema mediokritetima sam surov.
Naravno da ljude koje to ugrožava moraju da razviju razne odbrambene mehanizme racionalizacije, da vam pripišu ovakvu ili onakvu orjentaciju, da se ne bi suočili sa tim da nisu daroviti. Ovde jedna ogromna gomila užasno nedarovitog sveta ima pretenziju da se bavi mnogim umetnostima.
Ne treba govoriti samo o sudu stručne javnosti jer taj ideološki diskurs može da se javi u recepciji umetničkog dela i na drugačije načine, da se zbog političkog i javnog angažmana nekog umetnika i njegovo delo na određeni način tretira. Mislim da je tu, kada je dramska književnost u pitanju, najzanimljiviji slučaj Biljane Srbljanović, koja je naš nesumnjivo najbolji i najznačajniji aktivni dramski pisac, i to već duže vremena. Autorka je imala izrazito političke stavove tokom devedesetih, antimiloševićevske, ima ih i danas. To je bio glavni razlog za tumačenje njenog uspeha u inostranstvu. Uspeh njenog dela u inostranstvu se ovde tumačio političkim razlozima, kao neko nju tamo podržava jer ovde pljuje po režimu. Jednom sam razgovarao sa tadašnjim urednikom Teatra, najznačajnijeg nemačkog časopisa, i rekao mu kako se ovde shvata i tumači uspeh Biljane Srbljanović u svetu. Čovek je bio iskreno zblanut, nije mogao da poveruje. Rekao je: "Molim vas, zbog čega bi neki nemački poreski obveznik plaćao veoma skupo cenu karte za pozorište kako bi gledao kako se neka mlada Srpkinja obračunava sa Miloševićem? On za tako nečim nema nikakvog interesa. Naravno da je umetnička vrednost Biljaninog dela ono što je bitno".
Kada govorimo o odnosu politike i književnosti, mislim da treba napraviti jednu preliminarnu ogradu i reći da politika interveniše u različitim umetnostima na različite načine. Kada su neke skuplje umetnosti u pitanju, koje zahtevaju veće produkcione uslove, kao što su film i pozorište, onda se te vrste intervencija mogu vršiti upravo putem državnih subvencija, da li će nekome dati određena sredstva koja su mu potrebna, ili ne. Mislim da to nije slučaj u književnosti, da je ta vrsta političke intervencije drugačije prirode. I ovde mislim da treba napraviti jednu ogradu jer ne radi se toliko o političkim intervencijama u nekom užem smislu. Mislim da bi bilo bolje govoriti o odnosu ideologija i književnosti, o tome kako se nekim ideološkim stavovima interveniše u književnosti. Nasuprot tome, u dramskoj književnosti, ne postoje tako opšta ideološko-politička razvrstavanja. Čini mi se, a ne znam da li sam u pravu, da za malo kog našeg pozorišnog kritičara se može reći da je bio u ideološkom ili poetičkom smislu izričit.
Postoje i drugi načini da se ideološki neki diskursi itekako mešaju u recepciju umetničkog, književnog ili dramskog dela. Čini mi se da je slučaj Biljane Srbljanović i po drugim nivoima veoma simptomatičan. Ona je naš pisac koji je postigao u drugoj polovini XX veka jedan od najvećih uspeha u inostranstvu. Onda je taj uspeh neka vrsta krivog ogledala za lokalnu književnu i pozorišnu scenu, gde se u lokalnom kontekstu sa žirijima, koji funkcionišu po već znamo kakvim sistemima, promovišu razne sumnjive vrednosti. A ovde, neko dođe sa jednom potvrdom o nekom međunarodnom uspehu i onda to odmah počne da funkcioniše kao neka vrsta krivog ogledala. Primorani ste u susretu sa takvom činjenicom da sagledate realne domete nekih lokalnih veličina. Čini mi se da zbog tog upliva ideološkog diskursa u umetničke vrednosti, zbog poplave i totalne dezorjentacije u umetničkoj i književnoj produkciji, dolazimo u situaciju da nam je taj fitback iz inostranstva veoma značajan jer, na žalost, se čini da tek kada neko postigne uspeh napolju to postaje i prepoznaje se kao merodavna procena, pošto je ovde pola naroda nepismeno, a druga polovina se bavi književnošću.
DOMAZET: Pamtim da sam još kao devojčica u kući nailazila na knjigu Esada Ćimića, Politika kao sudbina, koju je otac čitao i uvek me intigrirao naslov te knjige. Nisam ni slutila da će do te mere politika biti sudbina na ovim prostorima, toliko dugo i sa neizvesnim ishodom trajanja, i ovog trenutka dok sada razgovaramo.
Čini mi se da je, na žalost, veoma logično da i dalje politika i politički način čitanja, politički ključ, figurira u pisanju i doživljavanju onoga što je napisano u umetnosti uopšte na ovim prostorima, obzirom da je politika ovde do te mere preplavila ljudske živote, da je potpuno ušla i u ljudsku svest i podsvest i do kraja nas naselila, ostavljajući nam jako malo unutarnjeg prostora za lični rast, ličnu kreaciju, sopstveno vreme, sopstveni unutarnji prostor koji treba da bude kreativan. Konkretno govoreći, godinama i decenijama ovde je politički kriterijum i politički način čitanja bio dominantan.
Poslednjih 50 godina je on bio dominantan način vrednovanja i prevrednovanja određenih književnih dela, čak ne toliko u našoj zemlji, koliko kod naših suseda, znači u doba onog režima tokom Titove vladavine, koji je fenomenalno i najbolje definisao Žika Stojković, koji ga je nazvao operetskom diktaturom.
U trenutku operske diktature Josipa Broza, ovde se, čak čini mi se, mnogo više prevodilo i mnogo je više literature dolazilo iz sveta, nego što je to bio slučaj sa susednim zemljama, koje su nam bile sestre bliznakinje po žalosnoj političkoj sudbini. Posle toga, režim se promenio, ali su problemi ostali isti. Ako neko jako dugo vodi jednu državu, i ako se taj neko promeni, ta država ostane vrlo slična. Svuda egzistira jedna istorijska inercija, pa i u doživljavanju umetnosti i u isčitavanju književnih dela. Moj prvi literarni rad, za koji je javnost znala, bila je drama Punjene tikvice, koja se davala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sedam godina je bila na repertoaru i imala je svoju premijeru čuvenog 29. novembra 1996. godine, kada su divljale demonstracije na ulicama i kada smo se onoliko nadali, kada sam više bila sa demonstrantima nego u pozorištu. Ali tog istog trenutka ona je bila vrlo politički obojena i imala je jednu snažnu političku konotaciju, nadam se i umetničku. Režim na nju nije reagovao jer je to bila politika režima. Oni su puštali da prođu razne stvari mimo njih, sve ono što su smatrali da ih tog trenutka ne može ugroziti, a što ih istovremeno označava kao, kobajagi, za nekakvu demokratiju koja postoji, makar samo na papiru, pa i u tadašnjim dnevnim novinama koje su bile pod njihovom šapom. Kasnije, kada je politika tim intenzitetom nastavila da postoji kod nas i kada je ona nekako postala osnovna tema razgovora, za šta psiholozi i sociolozi kažu da to znači da atmosfera u zemlji nije nikako zdrava i dobra ako se sve teme svode na političke, ja sam, potpuno svesno, u nekom svom radu otišla u jedan drugi domen, u jednu sferu privatnog, u jednu sferu u kojoj politike, ne da nema, nego je ona stavljena u jedan drugi položaj kojoj bi njoj trebao da pripada, ona je sekundarna. U romanu, o kome se nekoliko meseci govorilo, Ko plače, ja sam stavila u centar zbivanja tri ženske sudbine. Nisam htela da politika bude sudbina, nego da sudbina bude sudbina.
Smatram da smo veoma oštećeni, kao građani ove zemlje i ovog dela sveta, time što politika na nas vrši tako snažan upliv. Nisam sigurna da čovek može biti srećan ukoliko je do te mere političan, kao što smo mi, a mi smo do te mere homopolitikusi da smo čak to prestali i da pimećujemo.
Ukoliko se ovog trenutka određene knjige iščitavaju po političkom ključu, po ključu toga da li njihov pisac pripada određenoj političkoj struji, o tome ne mogu mnogo da govorim jer sam, pre svega, strastven čitalac, a tek onda neko ko se literaturom bavi i kao pisac. Nikada knjige nisam tako čitala, niti hoću. To je moj mali luksuz, moja privatna sloboda i moja velika radost. Ali, ukoliko to postoji, onda je to za mene jedan poražavajući podatak. Žao mi je što je tako i jako se bojim za kulturu u kojoj takve stvari postoje, u ovom vremenskom trenutku kada svet piše slobodno, drugačije i kada, bar u literaturi Evrope, postoji jedna demokratija u smislu ogromne slobode. Nisam sigurna da se u velikim svetskim centrima ovog trenutka na taj način čitaju knjige. Veoma sam srećna što postoje takvi delovi sveta i bila bih vrlo sretna da i mi počnemo da im pripadamo.
PANČIĆ: Ta priča o književnosti i politici stara je milenijumima na ovaj ili onaj način, a pošto nisam star milenijum, za mene je stara onoliko koliko sam star i ja, tačnije, otkada pratim stvari oko sebe u ovom društvu, kulturi i politici. Ona je tu i ona je prisutna. Nikada ovde nije bilo tog vremena, te neke situacije i tih nekih okolnosti gde bi bila neka čista igra i gde politika ne bi uticala na sve, pa tako i na kulturu i na književnost.
Naravno, vredi i obrnuto. Situacija, koju zatičem kada počinjem da se bavim tim stvarima, je vreme komunizma, jednopartijskog režima. To je situacija da s jedne strane jedna određena politika kreira sve. Njene reči su poslednje i u politici, i u ekonomiji, i u kulturi, i u tome hoće li fudbaleri da nose crvene ili plave gaće. Sve se pita Partija. S druge strane je situacija da književnost, kao kakvo-takvo polje slobode, pokušava da izvrši neki povratni uticaj. Tako dolazimo do fenomena disidenata. Disidenti su ljudi koji u nekim svojim knjigama, romanima ili dramama govore neke stvari koje niko drugi ne sme da kaže, koje niko drugi ne može javno da objavi i koji, tobože ili ne, vrše neki politički subverzivan uticaj. Dolazimo do toga da hrlimo na neke predstave jer smo čuli da će biti zabranjene, da čitamo neke knjige jer ih napadaju uvodnici komunističkih novina. Problem je što je ta disidentska literatura kod nas bila, čast izuzetcima, strašno jadna, provincijalna i trećerazredna. Čovek koji je pročitao, a ja sam jedan od takvih, čini mi se milion knjiga ruskih, poljskih, čeških i mađarskih disidenata, zaista nije mogao biti baš preterano impresioniran time šta neki bivši komesar, ne znam koje partizanske brigade, i ljubitelj Aleksandra Rankovića ima da kaže protiv režima. To je onako malo smešno, ali to je taj kontekst u kojem smo živeli. Svako okno, svako otvaranje slobode i slobodnog pristupa, je značilo nešto. U tom stanju dočekujemo devedesete godine, kada ta komunistička paradigma nestaje. Očekuješ da će to biti jedan bum slobode. Konačno dolazi vreme za pluralizam, za slobodu kulture, konačno dolazi vreme za nešto što su svugde u Istočnoj Evropi ljudi dočekali - odlazi taj strašni tiranski mrak, a dolazi nešto svetlije. Kod nas ne.
Kod nas dolazi mnogo strašnije mračnjaštvo od onog komunističkog, dolazi nacionalistička paradigma. Gledamo kako su njeni predvodnici, gotovo bez izuzetka, oni koji su bili protagonisti komunističkog režima, pa onda njegovi otpadnici, ali otpadnici na kojoj liniji?
Ne na liniji slobode, nego na liniji nacionalističkog egoizma - da li su u Jugoslaviji ugroženiji Srbi ili Hrvati ili Slovenci ili Albanci. Frontmeni toga sada preuzimaju palicu i oni postaju simbolički, a ponekada i bukvalno, ljudi koji odlučuju o našim sudbinama.
Često zaboravljamo da je Dobrica Ćosić bio predsednik države. Nije bio samo tamo neki čika koji nam nešto popuje sa Dedinja. Dolazimo u vlast nove paradigme koja je, ovaj put, što je najgore od svega, negde slobodno izabrana jer činjenica jeste da je većina građana ove zemlje izabrala Miloševićevsku vlast, a da su Miloševića, koji je na prvim izborima dobio ne znam koliko milijardi glasova, u nacionalnog lidera, u božanstvo, proglasili srpski intelektualci, mahom pisci, ljudi kao što je Ćosić, Matija Bečković, čak i Duško Kovačević i toliki drugi. Ti ljudi su videli u tom čoveku nekog nacionalnog mesijaša. Slede devedesete godine u kojima književnost biva ideološki upotrebljena za neku vrstu kvazi-patriotske mobilizacije.
Mi smo i dan danas pod nekom vrstom opresije tih ljudi. S druge strane, devedesete godine su bile i godine artikulacije neke vrste otpora u kulturi. Naravno da postoje uvek oni lepodusi koji su govorili da je to neka politizacija književnosti. To je koješta. Ne radi se o tome da se književnost treba politizovati tako da postane politički aktivizam. Ne. Ali književnost koja je potpuno lišena vremensko-prostornog konteksta, u trenutku kada neko u tvojoj zemlji, ili njenoj okolini, u tvoje ime ubija i proteruje neke ljude, ta književnost je mnogo gora od pukog eskapizma. Tu se ne radi o pitanju estetskog opredelenja za političnost, nego se tu radi o najogavnijem mogućem oportunizmu i kukavičluku, ako ne i o nekoj vrsti implicitnog odobravanja onoga što se u tom trenutku čini.
Oni koji nisu hteli da to ni implicitno ni eksplicitno odobravaju i da se tome prilagode, ti i takvi ljudi su stvorili neku vrstu kulture i otpora i održali je tokom devedesetih godina, pa i tokom dvehiljaditih. To je u devedesetim godinama bila kultura jednog podzemnog otpora, ne samo ratu, kao činjenici iz fizičkog sveta, nego i onome što je taj rat proizveo, što ga je omogućilo, što ga održava i što održava permanentno i dan danas ratno stanje u svesti kod mnogih ljudi. To je upravo ta mala provincijalna kultura nekakve sentimentalne, plačne, naci-nostalgije. To mi izgleda kao nešto najznačajnije što se uopšte pojavilo u savremenoj srpskoj književnosti, u širem smislu reči, u nekoj savremenoj srpskoj tekstualnosti. To je ono što je bilo nošeno tom energijom otpora.
Podrazumeva se da to samo po sebi nije dovoljno. Podrazumeva se da književno delo mora biti estetski relevantno da bi bilo shvaćeno ozbiljno kao književno delo. Ne možeš urlati - dole ovaj, gore onaj. To nije književnost.
Sama estetska kompetentnost jednog dela sama po sebi u turbulentnim vremenima nije uvek dovoljna. Ono što nas određuje, što određuje ovu epohu u srpskoj savremenoj kulturi i književnosti, jeste pitanje - Šta si radio u ratu tata?
****
Dijalektički krtitičar kulture sme i ne sme sudelovati u kulturi. Samo će tada biti pravedan spram sebe i spram stvari. Pošto ni u koga ne možemo imati apsolutno poverenje, ostaje nam da sami čitamo knjige, da sami sudimo o tome šta je kvalitet i šta je dobro u književnosti.