No kako su negativni događaji prejaki i prečesti, a kako su odbranbeni mehanizmi vremenom sve trošniji i sve tanji, svako od nas iznova, nešto što dolazi spolja, i onda kada mislimo da smo na sve oguglali, ponovo doživimo kao nešto strašno zbog čega kažemo – mislili smo da smo stvarno oguglali na sve, ali od ovoga nam se zbilja zgadilo.
O tome večeras iz tri različita ugla u „Trouglu“ govore:
* Varja Đukić, glumica Crnogorskog narodnog pozorišta i kreativni direktor kultne podgoričke knjižare „Karver“
*Vjera Mujović, dramska umetnica iz Beograda
*Mirjana Novaković, beogradska spisateljica
* * * * *
RSE: Najpre slušamo Mirjanu Novaković:
NOVAKOVIĆ: Morate imati odbranbeni mehanizam ili ćete poludeti. To su, znači, dve varijante. Za mene je verovatno taj odbranbeni mehanizam postavljen samo malo više od tog okretanja utrobe, a to je ustvari isto fiziološki termin gađenja. Najsvežiji primer je napad na Ivanu Dulić Marković. Ono što je mene tu najviše iznenadilo jeste – zašto su svi toliko iznenađeni što je to neki radikal rekao. Kao da to oni nisu sto pedeset puta do sada rekli hiljadama ljudi. Kada je Vučić to posle komentarisao, rekao je da su je nazvali ustašom u ideološkom smislu i dodao koga još smatraju ustašom – Tadića i tako dalje. Ako slušate radikale i prebrojite koliko ima „ustaša“, ispada da u Srbiji ima više ustaša nego što ih je bilo u NDH. Mi smo onda, po Radikalima, apsolutno najustaškija zemlja svih vremena. Nije me iznenadilo što je to neko od Radikala rekao, više me iznenadio Vojislav Koštunica. On je mene iznenadio na dva načina. Prvo, ono iznenađenje je bilo stvarno pravo iznenađenje. Pomislila sam – pazi, ovaj čovek se javio da nešto kaže i on sad na strani dobra. Prvo mi je to bilo neverovatno. E onda nastaje gađenje, jer sam onda shvatila u čemu je ustvari tu fora. Šta je on ustvari rekao? Kad to malo bolje analizirate, shvatite da je on ustvari pozvao tog radikala da se izvini. Čak i kad bi se taj radikal izvinuo, da li bi bilo ko u Srbiji verovao da se on zaista izvinuo i da on zaista više ne misli tako kako je rekao da misli, ili da bilo ko od radikala ili njihovih pristalica ne misli tako? U čemu je onda poenta izvinjenja? U čemu je poenta Koštuničinog zahteva da se neko izvini? To je – opet se sad vraćam na gađenje – suština cele njegove politike i cele politike DSS-a i na kraju politike Srbije, a to je da sve bude lažno, da ustvari ništa ne radimo, znači tu nema šta da se iscrpljujemo, ali se maksimalno iscrpljujemo u tome da se pretvaramo da nešto radimo. I to je ustvari stanje zemlje, u kojoj je osnovni cilj da se ustvari ništa ne vidi, ali da to neko zabašuri pa da se s jedne strane oni tamo „glupaci“ u Evropi na to navuku da mi kao nešto radimo, pa nam onda kao nešto daju, ali da ovi ovde naši glasači odlično iskapiraju fazon da smo mi ustvari njih zeznuli i da mi ustvari ništa ne radimo po tom pitanju, nego da i dalje teramo po svome. Sve to dovodi i druge stvari – mediji, estrada i tako dalje – do toga što ja zovem jednim pogrešnim matematičkim terminom, a to je najmanji zajednički imenitelj. To je ustvari najniži nivo. Znači, sve što se radi, trudi se da se svede na najjednostavnije, najprostije, najgluplje, najprimitivnije. Znači, ako imate petoricu ljudi koji razgovaraju, cilj je da se sva ta petorica svedu na nivo onog koji je najprimitivniji, najnepismeniji, najgluplji, ali istovremeno i najagresivniji od svih njih. Šta god je u pitanju, uvek treba da se svi svedemo na ono najniže. I to je ono što će uvek da vam kažu. Slušanost, gledanost, čitanost i tako dalje, to je jedino što nas interesuje. A naravno, slušanost, gledanost, čitanost i tako dalje se meri u nekom broju, a taj broj mora da bude uvek broj onih najglupljih koji su naravno najbrojniji, i to je ono čemu ova zemlja teži. Ona je za nekoliko godina od Đinđićevog ubistva uspela da stigne dotle da sada ova deca uče da gledaju na televiziji i da čitaju u novinama – ako uopšte čitaju novine – samo ono najgore, znači samo psovke, samo prostakluke, samo primitivizam. To je ono što se njima svakog dana, onako kao droga, daje pet hiljada puta dnevno.
Suštinski, svi ti primeri i cela ta njihova mreža vodi do toga da se Srbija unižava na najniži nivo, verovatno otkad postoji moderna Srbija, znači od 19. veka. Tu količinu „patriotizma“ nijedna zemlja ne može da izdrži. Ako će nešto da uništi ovu zemlju, onda će to biti taj njihov patriotizam, jer taj patriotizam je doveo do njenog najnižeg nivoa, do tog najnižeg zajedničkog imenitelja, do onoga što svi mogu da prihvate i da svare, a to je ono najgluplje. U vezi s tim, nedavno je Aligrudić izjavio da Srbija i Crna Gora i dalje postoje, samo bez jednog dela. Znači, opet se vraćam na onu lažnu priču. Nije važno što mi nemamo ni Kosovo, nije važno što mi više nemamo ni Crnu Goru, nije važno ništa, važno je da mi mislimo da to imamo. Ne znam zašto onda ne vrate stari naziv zemlje – Federativna Republika Jugoslavija ili kako se već zvala, pretpostavljam da ono socijalistička više ne bi stavili, da se pretvaramo da je sve to tako, da tripujemo. Oni ne priznaju referendum u Crnoj Gori i ako oni ne priznaju referendum u Crnoj Gori, onda se taj se referendum „nije desio“. Oni ne priznaju da Kosovo nije deo Srbije, znači „Kosovo je deo Srbije“. Kod njih je samo pitanje šta oni priznaju i šta ne priznaju, a šta je stvarno ili šta nije stvarno, to je potpuno nebitno.
Ono što mene stvarno zanima, to je da li oni u to zaista veruju. Ako je tako, onda nam vladaju zaista teški psihološki slučajevi. Ili je to nekakva vrsta politike gde oni ustvari znaju kakvo je stanje, ali eto nama neće da kažu, jer ako nam ne kažu, onda ćemo mi da glasamo za njih. Najgore od svega je to da smo mi imali neku nadu (izgleda da je to jedino što smo imali) u tih par godina od 2000. do 2003. godine, dok nisu ubili Đinđića, i onda smo i to izgubili, i sad ostaje samo osećanje gađenja. A ono što mi se najmanje sviđa, meni i drugim ljudima koji tako misle, jeste da osećanje gađenja nije osećanje koje izaziva akciju i nije osećanje koje izaziva neku pravu dinamiku koja može da dovede do promena. Osećanje gađenja je nešto što izaziva sedenje kod kuće i bavljenje nekim drugim stvarima. I ako su uspeli kod velikog broja stanovništva da postignu to da im veruju kakvu god glupost rekli, čini mi se da je još veći njihov uspeh što su kod onog drugog dela stanovništva uspeli da izazovu takvo gađenje, odnosno uspeli da dovedu naciju do toga da niko ne želi nikakvu promenu, odnosno i oni koji žele promenu ne vide kako bi mogli da je postignu. Ali da ipak završim sa nečim ipak optimističkim. Možda će se to i promeniti, možda ima novih, mladih ljudi koji mogu nešto makar malo da pomere. Po reakciji na njih se vidi da to možda i nije baš tako malo. Taj strah koji pokazuju prema svojim pravim neprijateljima govori da ti neprijatelji – mislim konkretno na ODP – nisu tako mali i tako beznačajni kao što oni žele da ih prikažu.
RSE: Vjera Mujović:
MUJOVIĆ: Ja moram naravno da pođem, takav sam čovek, od sebe, pa da onda uopštavam ka drugima. Ne donosim opšte zaključke. Ali nekako želim da u poslednje vreme društveni događaji ne utiču na mene. U poslednje vreme mi se smučilo koliko su me puta pitali koje državljanstvo imam. Ako niste na jednoj strani, onda ste znači na drugoj. Ja želim da to nije bitno. Ja želim da imam pravo da ne želim da odgovorim. Zašto je važno da se čovek izjasni? Odbijam i ja sam nužno neovdašnja. Imate onaj stih Cvetajeve:
Odbijam da bivam.
Sa neljudima,
ludacima odbijam da živim.
Na trgu s kurjacima odbijam da zavijam.
Na njihov svet bezumljem zaglušen odgovor je jedan – otkaz.
Tako da na sve te takve, tupave svetove dajem otkaz. Eto to mi se jako smučilo. I jedna i druga strana su mi se zgadile, jedna možda malo više. Znate, ja mislim da bilo kako glasati je intimna stvar, ali nervira me da na ovim prostorima vaša intima postaje nešto što se bagateliše i vi nemate prava da mislite drugačije, odnosno nemate prava da se prosto ne bavite nekim problemom. Takođe mi se čini da neki ljudi nemaju osećaj da ne smeju da vas povrede, da je neko pitanje osetljivije za vas, pa da vam prosto nekako olakšaju. U jednoj knjizi Bekim Fehmiju piše o tome kako se posvađao se sa svojim bratom, on je bio kriv, međutim ipak se njemu brat izvinjavao, znajući da je on kriv, i njemu je s jedne strane bilo teže, a s druge strane lakše zato što je brat, koji nije bio kriv, došao da uteši brata koji je kriv. To mi je nekako lepo i u tom smislu onda uvek nekako idem od ličnog ka opštem, a ne od opšteg ka ličnom. Ustvari, zato što mi nemamo lično, onda se bavimo opštim. Zato u tom smislu i nacionalizam, a ne patriotizam, zato što nemamo sebe, pa nemamo u šta da se ubacimo, pa onda hajde bolje u neku grupu, neko stado. Ingmar Bergman je rekao da je čovek zreo onog momenta kada prestane da se čudi. U tom smislu mislim da nikada neću odrasti, da ću se večito, odnosno do kraja svog života čuditi raznim ljudima, pojavama i događajima. Ja nekako mislim da sam ekstremista i fatalista koji samo poznaje krajnosti, ali u tom smislu, nekako na osnovu ličnog iskustva – i samo ličnog – mogu da generalizujem stvari. Ne umem da se bavim opštim problemima, ne umem da učestvujem u masovnim događajima. Toga se nekako plašim. Kad dođemo do kraja, kada nam se neke stvari lično dešavaju, čini mi se da nam Bog šalje više od onoga koliko možemo da istrpimo. Ali s druge strane mislim da je važno to čuđenje. Zreli ljudi u nekom momentu prestanu da se čude, tako je na neki način lakše, ali opet s druge strane onda znači da smo oguglali i da više nismo deca, nego da smo postali neki starci. Onda se ja pitam – čemu živimo? Mislim da verovatno do poslednjeg dana čovek mora da se čudi. Ja nekako mislim da sam slobodna ličnost, ali društvo i ta Evropa stalno dokazuju da ni oni baš tako slobodni, pa to utiče da nam se smuči. Ali opet nekako ne treba biti toliko protiv ovih naših prostora i protiv nas samih. Kad bih ja malo više volela sebe i kad bismo mi malo više voleli sebe – ne bili egoisti – i imali, pored čuđenja, ispravnu meru stvari i znali uspostaviti ravnotežu, onda bi to nekako, mislim, bilo bolje. Ne trebamo misliti da se to dešava samo nama, vrlo slično se dešava i u toj Evropi. Ja samo nekako mislim da treba da apelujemo na delikatnost i da ne bagatelišemo sopstvenim intimama.
RSE: Varja Đukić:
ĐUKIĆ: Generalno mislim da je ono što je uvredljivo i što rezignira – vjerovatno je to u pitanju i u Srbiji i u Crnoj Gori, u Hrvatskoj je možda nešto bolja situacija, mada ne mnogo, u Bosni je već katastrofa – ipak taj odnos tog nekog političkog establišmenta prema kulturi. To je vrlo naporno. Koliko god da sve te kulture promovišu prostore, ipak su statusi ljudi koji se bave umjetnošću prilično bijedni. To je prilično onako borba za egzistenciju, borba za održanje i jedna vrsta zaborava, jer, naravno, medijske figure, zvanične figure, političke figure, igrači koji su na medijskoj sceni, oni su interesantni, oni su dominantni, oni su bučni i tako dalje, ali to su tihi planovi koji se brzo zaboravljaju. Nema više ni plamćenja, nema više ni sjećanja, nema više ni upornosti u ispoljavanju vrijednog. Mislim da je to generalno jedna loša situacija za ove prostore. I zato kažem da me to najviše rezignira, dakle generalno taj odnos prema kulturi uopšte i statusu ljudi koji se bave tom domenom. Ja kao glumica nikad nisam mogla da pomislim da ću nešto drugo u životu raditi. Pozorište jeste fenomen, jeste čudo i jeste potreba za susretom, za komunikacijom, za zajedničkim doživljajem i za nekim zajedničkim trenutkom. Za mene je to zaista vanredan fenomen i ja sam srećna što se bavim tom profesijom. U tom smislu odavno radim na tome i uporno ću raditi na tome. Rezignacija zaista jeste u nesenzibilnosti, bilo da se ona odnosi na neku pozorišnu situaciju – kada vidim da se neke pozorišne predstave ne mogu igrati ili da se taj duh vrijednosti toga ne čuva, bilo u smislu nekih situacija generalno vezano za kulturu kojima se u samoj sredini ne može dati prava mjera, odnosno neka normalna, vrijedna mjera, bilo da se nesenzibilno tretira sam taj napor. A znate po čemu se najviše vidi do koje mjere je to važno i vrijedno? Upravo po tome što su se sve kulture u ovoj destrukciji trudile da se podvoje, odnosno komunikacija među pozorištima, među književnicima, među izdavačima i uopšte komunikacija umjetnosti u tom smislu, ona je koheziona, ona je nešto što stvara, ona je nešto što integriše, ona je nešto što govori i drugima da je to apsolutno neophodno. Ja to vidim upravo po problemu sa knjigama, autorima i izdavačima.
Mi ne znamo ništa jedni o drugima. Sad smo promovisali dva albanska autora. Mi ne znamo ko su ti ljudi, mi ne znamo šta oni pišu. Prevodili smo odlomke njihovih romana da bi se znalo šta oni pišu, jer mi nemamo ni ideju o tome šta oni uopšte pišu. A ako ne znamo šta oni pišu, kako ćemo onda znati kako žive, kako ćemo znati kako misle, kako ćemo znati šta je taj ambijent, šta je ta kultura. Meni je u tom smislu gest Borisa Tadića, koji je došao u Crnu Goru prvi put otkad je predsjednik Srbije, veoma neobičan. Podgorica je do sada bila grad u koji iz Beograda niko nije dolazio. To je vrlo neobična situacija. Svi vole da dođu u Podgoricu, svi vole da budemo ovdje zajedno, svejedno je gdje se nalazimo. Dan proslave godišnjice knjižare je zaista bio jedna mobilizacija naših saradnika u raznim institucijama. Organizovali smo jedan dan programa na temu „književnost-autor“, odnosno „izdavaštvo-autor“. Program je vodio Teofil Pančić. Gosti tog programa su bili izdavači Zoran Hamović, Vladimir Arsenijević, bili su naši izdavači iz Crne Gore, bio je Ivan Lovrenović, Senad Pećanin iz Bosne, predstavili smo crnogorske časopise kao nešto što je najbolje kao produkcija u Crnoj Gori s obzirom na veliku slabost izdavačke djelatnosti.
U svakom slučaju mislim da smo napravili godišnjicu kao neki rezime godine dana postojanja. Evo čak je i na programu Radija Slobodna Evropa knjižara „Karver“ bila proglašena jednim od kulturnih događaja u Crnoj Gori i mislim da se to desilo s pravom. Ako računate da godina ima 365 dana, mi smo svakih tri i po dana imali neki program. Moram da kažem da više ne primjećujem mjesece kao mjesece, već primjećujem vrijeme od događaja do događaja, planiranih, realizovanih, ostvarenih, onoga što želim da uradim i onoga čemu prosto moram da robujem. Tako da je prošli mjesec tu bio stvarno jedan snop događaja. Svi smo nekako osjećali približavanje referenduma i naravno aktivno učestvovali u tome, sa svojim nekim osjećajem koji naravno nije formiran u posljednjih mjesec dana, nego traje već duže vrijeme. Ja lično sam u tome učestvovala s onim pravom koje imam kao građanin – da izađem na glasanje, a s druge strane i na način na koji to radim cijelo vrijeme u knjižari „Karver“, kao i profesionalno, kao glumica.
O tome večeras iz tri različita ugla u „Trouglu“ govore:
* Varja Đukić, glumica Crnogorskog narodnog pozorišta i kreativni direktor kultne podgoričke knjižare „Karver“
*Vjera Mujović, dramska umetnica iz Beograda
*Mirjana Novaković, beogradska spisateljica
* * * * *
RSE: Najpre slušamo Mirjanu Novaković:
NOVAKOVIĆ: Morate imati odbranbeni mehanizam ili ćete poludeti. To su, znači, dve varijante. Za mene je verovatno taj odbranbeni mehanizam postavljen samo malo više od tog okretanja utrobe, a to je ustvari isto fiziološki termin gađenja. Najsvežiji primer je napad na Ivanu Dulić Marković. Ono što je mene tu najviše iznenadilo jeste – zašto su svi toliko iznenađeni što je to neki radikal rekao. Kao da to oni nisu sto pedeset puta do sada rekli hiljadama ljudi. Kada je Vučić to posle komentarisao, rekao je da su je nazvali ustašom u ideološkom smislu i dodao koga još smatraju ustašom – Tadića i tako dalje. Ako slušate radikale i prebrojite koliko ima „ustaša“, ispada da u Srbiji ima više ustaša nego što ih je bilo u NDH. Mi smo onda, po Radikalima, apsolutno najustaškija zemlja svih vremena. Nije me iznenadilo što je to neko od Radikala rekao, više me iznenadio Vojislav Koštunica. On je mene iznenadio na dva načina. Prvo, ono iznenađenje je bilo stvarno pravo iznenađenje. Pomislila sam – pazi, ovaj čovek se javio da nešto kaže i on sad na strani dobra. Prvo mi je to bilo neverovatno. E onda nastaje gađenje, jer sam onda shvatila u čemu je ustvari tu fora. Šta je on ustvari rekao? Kad to malo bolje analizirate, shvatite da je on ustvari pozvao tog radikala da se izvini. Čak i kad bi se taj radikal izvinuo, da li bi bilo ko u Srbiji verovao da se on zaista izvinuo i da on zaista više ne misli tako kako je rekao da misli, ili da bilo ko od radikala ili njihovih pristalica ne misli tako? U čemu je onda poenta izvinjenja? U čemu je poenta Koštuničinog zahteva da se neko izvini? To je – opet se sad vraćam na gađenje – suština cele njegove politike i cele politike DSS-a i na kraju politike Srbije, a to je da sve bude lažno, da ustvari ništa ne radimo, znači tu nema šta da se iscrpljujemo, ali se maksimalno iscrpljujemo u tome da se pretvaramo da nešto radimo. I to je ustvari stanje zemlje, u kojoj je osnovni cilj da se ustvari ništa ne vidi, ali da to neko zabašuri pa da se s jedne strane oni tamo „glupaci“ u Evropi na to navuku da mi kao nešto radimo, pa nam onda kao nešto daju, ali da ovi ovde naši glasači odlično iskapiraju fazon da smo mi ustvari njih zeznuli i da mi ustvari ništa ne radimo po tom pitanju, nego da i dalje teramo po svome. Sve to dovodi i druge stvari – mediji, estrada i tako dalje – do toga što ja zovem jednim pogrešnim matematičkim terminom, a to je najmanji zajednički imenitelj. To je ustvari najniži nivo. Znači, sve što se radi, trudi se da se svede na najjednostavnije, najprostije, najgluplje, najprimitivnije. Znači, ako imate petoricu ljudi koji razgovaraju, cilj je da se sva ta petorica svedu na nivo onog koji je najprimitivniji, najnepismeniji, najgluplji, ali istovremeno i najagresivniji od svih njih. Šta god je u pitanju, uvek treba da se svi svedemo na ono najniže. I to je ono što će uvek da vam kažu. Slušanost, gledanost, čitanost i tako dalje, to je jedino što nas interesuje. A naravno, slušanost, gledanost, čitanost i tako dalje se meri u nekom broju, a taj broj mora da bude uvek broj onih najglupljih koji su naravno najbrojniji, i to je ono čemu ova zemlja teži. Ona je za nekoliko godina od Đinđićevog ubistva uspela da stigne dotle da sada ova deca uče da gledaju na televiziji i da čitaju u novinama – ako uopšte čitaju novine – samo ono najgore, znači samo psovke, samo prostakluke, samo primitivizam. To je ono što se njima svakog dana, onako kao droga, daje pet hiljada puta dnevno.
Suštinski, svi ti primeri i cela ta njihova mreža vodi do toga da se Srbija unižava na najniži nivo, verovatno otkad postoji moderna Srbija, znači od 19. veka. Tu količinu „patriotizma“ nijedna zemlja ne može da izdrži. Ako će nešto da uništi ovu zemlju, onda će to biti taj njihov patriotizam, jer taj patriotizam je doveo do njenog najnižeg nivoa, do tog najnižeg zajedničkog imenitelja, do onoga što svi mogu da prihvate i da svare, a to je ono najgluplje. U vezi s tim, nedavno je Aligrudić izjavio da Srbija i Crna Gora i dalje postoje, samo bez jednog dela. Znači, opet se vraćam na onu lažnu priču. Nije važno što mi nemamo ni Kosovo, nije važno što mi više nemamo ni Crnu Goru, nije važno ništa, važno je da mi mislimo da to imamo. Ne znam zašto onda ne vrate stari naziv zemlje – Federativna Republika Jugoslavija ili kako se već zvala, pretpostavljam da ono socijalistička više ne bi stavili, da se pretvaramo da je sve to tako, da tripujemo. Oni ne priznaju referendum u Crnoj Gori i ako oni ne priznaju referendum u Crnoj Gori, onda se taj se referendum „nije desio“. Oni ne priznaju da Kosovo nije deo Srbije, znači „Kosovo je deo Srbije“. Kod njih je samo pitanje šta oni priznaju i šta ne priznaju, a šta je stvarno ili šta nije stvarno, to je potpuno nebitno.
Ono što mene stvarno zanima, to je da li oni u to zaista veruju. Ako je tako, onda nam vladaju zaista teški psihološki slučajevi. Ili je to nekakva vrsta politike gde oni ustvari znaju kakvo je stanje, ali eto nama neće da kažu, jer ako nam ne kažu, onda ćemo mi da glasamo za njih. Najgore od svega je to da smo mi imali neku nadu (izgleda da je to jedino što smo imali) u tih par godina od 2000. do 2003. godine, dok nisu ubili Đinđića, i onda smo i to izgubili, i sad ostaje samo osećanje gađenja. A ono što mi se najmanje sviđa, meni i drugim ljudima koji tako misle, jeste da osećanje gađenja nije osećanje koje izaziva akciju i nije osećanje koje izaziva neku pravu dinamiku koja može da dovede do promena. Osećanje gađenja je nešto što izaziva sedenje kod kuće i bavljenje nekim drugim stvarima. I ako su uspeli kod velikog broja stanovništva da postignu to da im veruju kakvu god glupost rekli, čini mi se da je još veći njihov uspeh što su kod onog drugog dela stanovništva uspeli da izazovu takvo gađenje, odnosno uspeli da dovedu naciju do toga da niko ne želi nikakvu promenu, odnosno i oni koji žele promenu ne vide kako bi mogli da je postignu. Ali da ipak završim sa nečim ipak optimističkim. Možda će se to i promeniti, možda ima novih, mladih ljudi koji mogu nešto makar malo da pomere. Po reakciji na njih se vidi da to možda i nije baš tako malo. Taj strah koji pokazuju prema svojim pravim neprijateljima govori da ti neprijatelji – mislim konkretno na ODP – nisu tako mali i tako beznačajni kao što oni žele da ih prikažu.
RSE: Vjera Mujović:
MUJOVIĆ: Ja moram naravno da pođem, takav sam čovek, od sebe, pa da onda uopštavam ka drugima. Ne donosim opšte zaključke. Ali nekako želim da u poslednje vreme društveni događaji ne utiču na mene. U poslednje vreme mi se smučilo koliko su me puta pitali koje državljanstvo imam. Ako niste na jednoj strani, onda ste znači na drugoj. Ja želim da to nije bitno. Ja želim da imam pravo da ne želim da odgovorim. Zašto je važno da se čovek izjasni? Odbijam i ja sam nužno neovdašnja. Imate onaj stih Cvetajeve:
Odbijam da bivam.
Sa neljudima,
ludacima odbijam da živim.
Na trgu s kurjacima odbijam da zavijam.
Na njihov svet bezumljem zaglušen odgovor je jedan – otkaz.
Tako da na sve te takve, tupave svetove dajem otkaz. Eto to mi se jako smučilo. I jedna i druga strana su mi se zgadile, jedna možda malo više. Znate, ja mislim da bilo kako glasati je intimna stvar, ali nervira me da na ovim prostorima vaša intima postaje nešto što se bagateliše i vi nemate prava da mislite drugačije, odnosno nemate prava da se prosto ne bavite nekim problemom. Takođe mi se čini da neki ljudi nemaju osećaj da ne smeju da vas povrede, da je neko pitanje osetljivije za vas, pa da vam prosto nekako olakšaju. U jednoj knjizi Bekim Fehmiju piše o tome kako se posvađao se sa svojim bratom, on je bio kriv, međutim ipak se njemu brat izvinjavao, znajući da je on kriv, i njemu je s jedne strane bilo teže, a s druge strane lakše zato što je brat, koji nije bio kriv, došao da uteši brata koji je kriv. To mi je nekako lepo i u tom smislu onda uvek nekako idem od ličnog ka opštem, a ne od opšteg ka ličnom. Ustvari, zato što mi nemamo lično, onda se bavimo opštim. Zato u tom smislu i nacionalizam, a ne patriotizam, zato što nemamo sebe, pa nemamo u šta da se ubacimo, pa onda hajde bolje u neku grupu, neko stado. Ingmar Bergman je rekao da je čovek zreo onog momenta kada prestane da se čudi. U tom smislu mislim da nikada neću odrasti, da ću se večito, odnosno do kraja svog života čuditi raznim ljudima, pojavama i događajima. Ja nekako mislim da sam ekstremista i fatalista koji samo poznaje krajnosti, ali u tom smislu, nekako na osnovu ličnog iskustva – i samo ličnog – mogu da generalizujem stvari. Ne umem da se bavim opštim problemima, ne umem da učestvujem u masovnim događajima. Toga se nekako plašim. Kad dođemo do kraja, kada nam se neke stvari lično dešavaju, čini mi se da nam Bog šalje više od onoga koliko možemo da istrpimo. Ali s druge strane mislim da je važno to čuđenje. Zreli ljudi u nekom momentu prestanu da se čude, tako je na neki način lakše, ali opet s druge strane onda znači da smo oguglali i da više nismo deca, nego da smo postali neki starci. Onda se ja pitam – čemu živimo? Mislim da verovatno do poslednjeg dana čovek mora da se čudi. Ja nekako mislim da sam slobodna ličnost, ali društvo i ta Evropa stalno dokazuju da ni oni baš tako slobodni, pa to utiče da nam se smuči. Ali opet nekako ne treba biti toliko protiv ovih naših prostora i protiv nas samih. Kad bih ja malo više volela sebe i kad bismo mi malo više voleli sebe – ne bili egoisti – i imali, pored čuđenja, ispravnu meru stvari i znali uspostaviti ravnotežu, onda bi to nekako, mislim, bilo bolje. Ne trebamo misliti da se to dešava samo nama, vrlo slično se dešava i u toj Evropi. Ja samo nekako mislim da treba da apelujemo na delikatnost i da ne bagatelišemo sopstvenim intimama.
RSE: Varja Đukić:
ĐUKIĆ: Generalno mislim da je ono što je uvredljivo i što rezignira – vjerovatno je to u pitanju i u Srbiji i u Crnoj Gori, u Hrvatskoj je možda nešto bolja situacija, mada ne mnogo, u Bosni je već katastrofa – ipak taj odnos tog nekog političkog establišmenta prema kulturi. To je vrlo naporno. Koliko god da sve te kulture promovišu prostore, ipak su statusi ljudi koji se bave umjetnošću prilično bijedni. To je prilično onako borba za egzistenciju, borba za održanje i jedna vrsta zaborava, jer, naravno, medijske figure, zvanične figure, političke figure, igrači koji su na medijskoj sceni, oni su interesantni, oni su dominantni, oni su bučni i tako dalje, ali to su tihi planovi koji se brzo zaboravljaju. Nema više ni plamćenja, nema više ni sjećanja, nema više ni upornosti u ispoljavanju vrijednog. Mislim da je to generalno jedna loša situacija za ove prostore. I zato kažem da me to najviše rezignira, dakle generalno taj odnos prema kulturi uopšte i statusu ljudi koji se bave tom domenom. Ja kao glumica nikad nisam mogla da pomislim da ću nešto drugo u životu raditi. Pozorište jeste fenomen, jeste čudo i jeste potreba za susretom, za komunikacijom, za zajedničkim doživljajem i za nekim zajedničkim trenutkom. Za mene je to zaista vanredan fenomen i ja sam srećna što se bavim tom profesijom. U tom smislu odavno radim na tome i uporno ću raditi na tome. Rezignacija zaista jeste u nesenzibilnosti, bilo da se ona odnosi na neku pozorišnu situaciju – kada vidim da se neke pozorišne predstave ne mogu igrati ili da se taj duh vrijednosti toga ne čuva, bilo u smislu nekih situacija generalno vezano za kulturu kojima se u samoj sredini ne može dati prava mjera, odnosno neka normalna, vrijedna mjera, bilo da se nesenzibilno tretira sam taj napor. A znate po čemu se najviše vidi do koje mjere je to važno i vrijedno? Upravo po tome što su se sve kulture u ovoj destrukciji trudile da se podvoje, odnosno komunikacija među pozorištima, među književnicima, među izdavačima i uopšte komunikacija umjetnosti u tom smislu, ona je koheziona, ona je nešto što stvara, ona je nešto što integriše, ona je nešto što govori i drugima da je to apsolutno neophodno. Ja to vidim upravo po problemu sa knjigama, autorima i izdavačima.
Mi ne znamo ništa jedni o drugima. Sad smo promovisali dva albanska autora. Mi ne znamo ko su ti ljudi, mi ne znamo šta oni pišu. Prevodili smo odlomke njihovih romana da bi se znalo šta oni pišu, jer mi nemamo ni ideju o tome šta oni uopšte pišu. A ako ne znamo šta oni pišu, kako ćemo onda znati kako žive, kako ćemo znati kako misle, kako ćemo znati šta je taj ambijent, šta je ta kultura. Meni je u tom smislu gest Borisa Tadića, koji je došao u Crnu Goru prvi put otkad je predsjednik Srbije, veoma neobičan. Podgorica je do sada bila grad u koji iz Beograda niko nije dolazio. To je vrlo neobična situacija. Svi vole da dođu u Podgoricu, svi vole da budemo ovdje zajedno, svejedno je gdje se nalazimo. Dan proslave godišnjice knjižare je zaista bio jedna mobilizacija naših saradnika u raznim institucijama. Organizovali smo jedan dan programa na temu „književnost-autor“, odnosno „izdavaštvo-autor“. Program je vodio Teofil Pančić. Gosti tog programa su bili izdavači Zoran Hamović, Vladimir Arsenijević, bili su naši izdavači iz Crne Gore, bio je Ivan Lovrenović, Senad Pećanin iz Bosne, predstavili smo crnogorske časopise kao nešto što je najbolje kao produkcija u Crnoj Gori s obzirom na veliku slabost izdavačke djelatnosti.
U svakom slučaju mislim da smo napravili godišnjicu kao neki rezime godine dana postojanja. Evo čak je i na programu Radija Slobodna Evropa knjižara „Karver“ bila proglašena jednim od kulturnih događaja u Crnoj Gori i mislim da se to desilo s pravom. Ako računate da godina ima 365 dana, mi smo svakih tri i po dana imali neki program. Moram da kažem da više ne primjećujem mjesece kao mjesece, već primjećujem vrijeme od događaja do događaja, planiranih, realizovanih, ostvarenih, onoga što želim da uradim i onoga čemu prosto moram da robujem. Tako da je prošli mjesec tu bio stvarno jedan snop događaja. Svi smo nekako osjećali približavanje referenduma i naravno aktivno učestvovali u tome, sa svojim nekim osjećajem koji naravno nije formiran u posljednjih mjesec dana, nego traje već duže vrijeme. Ja lično sam u tome učestvovala s onim pravom koje imam kao građanin – da izađem na glasanje, a s druge strane i na način na koji to radim cijelo vrijeme u knjižari „Karver“, kao i profesionalno, kao glumica.