RSE: Šta se dešava otkako je, kako neki kojima je čudno da žena stane na čelo neke velike institucije ili to kažu sa odobravanjem, ali vole da kažu otkako je žena na čelu te kuće, šta se desilo sa Politikom? Kako je vama izgledalo kada ste došli u tu kuću?
SMAJLOVIĆ: Ko god je radio u velikom sistemu poznaje tu atmosferu velikog sistema a to osećanje da je važno samo ono što se dešava unutar sistema, da spoljašnji svet postoji ali da je irelevantan i da je svaka mala bitka za prevlast unutar kuće važnija od svih onih velikih bitaka van kuće. To je jako zanimljivo, to je gotovo pipljiva jedna atmosfera i to me je iznenadilo jer nisam dugo radila u velikoj redakciji i zaboravila sam na to. Ja sam radila u sarajevskom Oslobođenju, to su bile jedine novine u gradu i to se zaista tako osećalo ali tamo to je to bilo opravdano. Ovde, Politika po tiražu je četvrta novina u Beogradu, i meni je to zato smešeno i čini mi se da je sa Politikom bitka da ona ponovo postane relevantna u medijima i zato je za mene kao autsajdera ta atmosfera da smo samo mi važni nešto potpuno novo i neočikivano. Ali se ništa nije naročito desilo. Ja nisam sigurna inače te stvari sa ženama da je to zaista dramatično ili ja to ne zapažam, ali mislim da nisam imala u načinu u koji sam dočekana da je neku veliku ulogu taj ženski deo...
RSE: Ja nisam uspela da shvatim kakav je konotat bio oko toga, ali se u javnosti tako govorilo. Znači, prvi put je žena na čelu jedne velike kuće.
SMAJLOVIĆ: I onda znate kada dođete u Politiku velikoj sali na čevrtom spratu u su fotografije svih dosadašnjih glavnih urednika i direktora. Pošto je njih jako mnogo i svi su u nekim lepim okvirima sa zelenima paspartuom, to izgleda sve vrlo otmeno, ali je upadljivo da tu nema nijedne žene. To stvarno izgleda sad skoro nepristojno danas, ali mislim da u elektronskim medijima koji su mlađi, često su žene urednici i glavni urednici i direktori, ali u ovim starijim institucijama valjda je to čudo, pošto su štampani mediji stariji, Politika je stara pa se to, eto, ne znam zašto, smatra kuriozitetom.
RSE: Pričamo još o tome ali, evo, ja sam zapazila nekoliko stvari. Dakle, u vreme kada se saznalo da ćete vi postati glavni i odgovorni urednik Politike, ostim te priče da je žena na čelu Politike i naravno te sve neke kontroveze koje prate samu vašu ličnost i složenost, ako tako mogu da kažem, onoga što vi jeste i što predstavljate u novinarstvu, izazivalo je različite nedoumice šta će sad Ljiljana Smajlović da uradi kad dođe u Politiku, pa je zanimljivo, jedno od pitanja koje su svi postavljali, bilo je da li će Ivan Torov ostati kolumista, i on je ostao, jel tako?
SMAJLOVIĆ: Pa on je ostao kolumista i nedavno sam imala jedan razgovor sa Ivan Torovim i on mi je rekao, znaš, ne bi ljudi dobro primili ako bi ja otišao, a ja sam samo rekla, Ivane, ti nisi ovde zato što se ja plašim kako bi ljudi bilo šta u vezi s tobom primili, kolumnisti moraju da budu različitih boja i to je relativno važno u novinama, tako da mislim da će uvek biti mesta za kolumnistu tog specifičnog uverenja.
RSE: Da, za slušaoce koji ne znaju, Ivan Torov je bio dugogodišnji kolumnista lista Danas, a onda je u jednom trenutku napustio taj list i postao kolumnista Politike, što je ostao i sada. Hoće to biti neka koncepcija Politike neka cvetaju svi cvetovi, ili je to izuzetak?
SMAJLOVIĆ: Ne nije izuzetak, ja imam neku nadu da ćemo vremenom stranicu tih komentara da malo promenimo, da će komentari da budu kraći, to je velika ambicija, to ne ide tako lako. Meni je recimo kolumna Dragoljuba Žarkovića nekako idealna dužina, to je negde 4500 karaktara, idealna dužina kolumne u Politici, dnevnoj novini, i volela bi da umesto samo po dve i redakcijskog komentara, barem tri mogu da stanu na tu stranu i da to budu znači, konzervativni kolumnisti, liberalni kolumnisti, neoliberalni ekonomisti, nadam se nekom levičarskom ekonomisti takođe, ali kod kolumnista nisu samo važna uverenja, nego je strašno važno da li su to vrlo zanimljive ličnosti, da su to provokativne ličnosti. Tako da jedini novi kolumnista koji je došao je Dragoljub Žarković. Nekako mi se činilo da se taj glas ne čuje, i drugo ja mislim da je Žare jedna najosebujnih ličnosti u novinarstvu u Beogradu, ima smisao za humor koji inače nedostaje u našem javnom životu.
RSE: Dragoljub Žarković je glavni i odgovorni urednik nedeljnika Vreme, za one koji ne znaju, ali verujem da naši slušaoci znaju pošto je Žarković jedno vreme bio i komentator na Radiju Slobodna Evropa.
Kada govorimo, o zanimljivim, o kontroverznim, o provokativnim ličnostima, onda se opet vraćamo na to da ste i vi svakako jedna od takvih ličnosti i da ste kao takvi zapravo i markirani, da tako kažem u javnosti, te je, eto, uvek postojala nekakva kontradiktornost između mišljenja onih koji su vas svrstavali u novinare koji su desno orijentisani ili nacionalno orijentisani, pronacionalno i ti isti koji su bili začuđeni nad vašim komentarima, vašim gostovanjima na ono malo medija koji su zapravo bili slobodni mediji. Tako da, recimo, setimo se svih ovih prethodnih godina, da ste vi bili komentator na televiziji B92 kao i na radiju B92 kada je u pitanju Haški tribunal kao i mnoge druge teme. Jedno vreme ste radili u Vremenu, zatim ste radili u Evropljaninu, Ninu, sada ste glavni i odgovorni urednik Politike. Znači zaista mnogo tu ima različitih opcija koje se uklapaju i vi to bez problema mirite u sebi. Međutim, ne mire se drugi sa tim. Kako biste vi predstavili Ljiljanu Smajlović kada biste je predstavljali kao novinarku. Ko ste vi zapravo?
SMAJLOVIĆ: Ja za sebe mislim da sam jedna dosta dosadna osoba u novinarskom smislu zato što ima samo nekoliko stvari koje me zaista interesuju i onda se njima bavim na jedan monomanijkalan način, volim da znam sve o tim temama, te su teme nužne bile, odnosi naše opozicije i naše države sa zapadom. To je bilo ono što je bilo najvažnije i meni najinteresantnije u godinama kad je Milošević bio tu. Otkako je Milošević otišao i dalje me interesuju naši odnosi sa zapadom ali me interesuje i ovaj proces oko ratnih zločina i to su stvarno jedine stvari za koje sam ja ekspert i često mi ljudi kažu da sam konzervativna ili kako sam nacionalista. Ja sebe doživljavam kao osobu prilično levo od centra i ne mislim uopšte da sam nacionalista i čak moj kredo životni, eto, je bio sasvim nešto drugo. Što se tiče tog srpskog problema ja sam neko ko je živeo dosta van, kao dete i kasnije, i često sam se nalazila u inostranstvu u prisustvu važnih i uticajnih ljudi sticajem okolnosti. Bila sam na nekim američkim stipendijama, upoznala sam neke važne ljude koji su me posle pozivali na večere, interesovali se za ono šta ja mislim. Kad se ljudi zanimaju za ono što vi misliste onda vam je jako lak prolaz, onda i vi saznate mnogo od onoga što oni misle, ali je važno da neke važne ljude zanima kako vi razmišljate i šta vi možete da im kažete i to otvara put informacijama. Kako sam se znači nalazila na zapadu kada je počeo rat u Bosni, bila sam dopisnika Oslobođenja iz Brisela, meni se desilo to da su Srbi vrlo brzo označeni kao jedini krivici i strašni krivci za sve što se dešavalo i ja sam tada u Briselu od početka rata u Bosni počela odjednom, kad su počeli da me pitaju prijatelji, novinari, stranci, poznanici, šta sam, kad su svi saznali da u Bosni žive Srbi, Hrvati i Muslimani, ja sam u prvo vreme po navici odgovarala da sam Jugoslovenka, a onda mi se odjenom učinilo da je taj odgovor Jugoslovenka može da bude shvaćeno kao pokušaj prikrivanja toga da sam srpskog nacionlanog porekla, i u Briselu sam, znači 1992. počela da na pitanja odgovaram da sam Srpkinja i počela sam da iznosim šta su legitimni srpski interesi i šta ima legitimno u onome što Srbi žele. S obzirom da je bio rat i da sam se ja zatekla među ljudima koji su imali moć odlučivanja i uticaja na naš rad, meni se činilo da je najpoštenije da se ja suprostavljam onome što se meni činilo kao pojednostavljen njihov način gledanja i to me je često dovodilo u osporavanje i konfrotacije sa tim ljudima. Postala mi je nepodnošljiva ta situacija pa mi se učinilo da moram da se vratim kući. Tad su svi odlazili na zapad a ja sam imala tu potrebu da se vratim kući, a kuća je mogla da bude samo Beograd gde sam imala rodbinu. I onda sam došla u Beograd i tu sam se zatekla kao neko ko već poznaje i razume zapad, živeo je na zapadu i ima to razumevanje kako zapad gleda na nas, i pokušavala sam istovremeno da to jednom delu javnosti ovde objašnjavam i tumačim. S druge strane da javnosti tamo, zbog mnogo kontakata koje sam imala sa novinarima sa zapada, sa političarima sa zapada, da njima tumačim ono šta se meni činilo da oni pogrešno vide ovde i to je sve bilo osuđeno na priličan, na neki način neuspeh. Niti sam ovde uspešno objašnjavala ljudima kako mi izgledamo od tamo, niti sam njima uspevala da predstavim naše viđenje stvari kao legitimno. Na tome sam se kalila i tu sam se navikla da se mora biti stalno u nekoj vrsti osporavanja i da mi je život komplikovan i da je to zato što su zaista stvarno komplikovane i što se ljudima moraju govoriti stvari koje im se ne sviđaju da ih čuju, a onda sam se lako pomirila sa tim što sam izazivala tako neke reakcije ne uvek prijatne, na obe strane.
RSE: U tim reakcijama, kad govorimo o neprijatnim, bilo je onih koje su verovatno bile takve iz nekih uverenja koja se razlikuju od vaših, ali bile su i one koje su krajnje zlonamerne. Htela bih u uvodnom delu razgovora, u kojem smo pokušali da osvetlimo vašu ličnost kao malo složeniju i kontroverzniju od uobičajene predstave koju čovek može da ima o nekome ko je po profesiji novinar, meni je jedna stvar u vezi sa vama bila izuzetno upečatljiva. S obzirom, da vas ja ne poznajem, mogla sam da steknem utisak o vama na osnovu onoga što sam čitala i slušala od drugih ljudi. Onda sam vas gledala kad ste gostavali u jednoj emisiji na državnoj televiziji u emisiji pod naslovom “Da li je Ratko Mladić heroj ili zločinac”. Vi ste bili u društvu nekih predstavnika nevladinih organizacija koji su napisali mnogo tekstova na tu temu i za njih je Ratko Mladić uvek bio zločinac. Međutim, ja nisam mogla da verujem, evo, sad otvoreno kažem, u toj emisiji na pet puta ponovljeno pitanje voditelja odgovorite sa da ili ne, da li je Ratko Mladić heroj ili zločinac, vi, Ljiljana Smajlović, bili ste jedini gost koji je odgovorio - zločinac.
SMAJLOVIĆ: Da, ja sam rekla ako je to izbor između zločinac ili heroj, onda mi je veoma lako da odaberem zločinac.
RSE: Dakle, tu je bila jedna gospođa, Ljiljana Bulatović, koja je rekla da je heroj, a bilo je predstavnika nevladinih organizacija koji su ostali nedorečeni. Vi ste rekli da je zločinac i onda je to za mene još jedan pokazatelj toga u kakvoj mi zemlji živimo, više se apsolutno ne zna šta se može očekivati šta će ko u kojim mediju reći, zbog čega se to izbegava.
SMAJLOVIĆ: Moguće da ste vi u pravu kad ste podvukli činjenicu da je to bilo na državnoj televiziji. Možda su se ti drugi gosti u toj emisiji ponašali nešto malo obazrivije prema javnosti, pod tim utiskom da ih sad gleda prosečna Srbija...
RSE: Zar nije nacionalna televizija mesto ako treba reći da je neko zločinac i edukovati narod da treba tu raditi.
SMAJLOVIĆ: Što se toga tiče na svakom mestu se na takva pitanja odogovoriti na isti način. Inače, mislim da ljudi koji se bave ovakvim profesijama kao mi moraju, ako hoće baš da izriču često moralne sudove. Naši sudovi su često politički ali su vrlo često moralni. Ljudi koji žele da sude o drugima sa nekog aspekta morala ili društvenog morala, oni moraju da žive tako da njihovog život mora da bude izložen tom nekom dosta oštrom pogledu javnosti. Znači, mi se na neki način moramo opredeliti da možemo ... Ako ste dobili stan na neki način, poslednji test za vaš postupak u dolaženju do stana, najvažniji test mora da bude, ja moram vas da pitam da li taj način do kojeg ste vi došli do stana možete da preporučite drugima. Jel' to nešto što može da važi kao princip u društvu. Da li predlažete da tako svi dolaze do stanova. I to je taj problem sa ovim isturenim profesijama koje žive pod tim reflektorima i sa ljudima koji vole da izriču sudove kao što novinari vole, i zato moramo da govorimo uvek na isti način gde god da se zateknemo.
RSE: To je jako važno što ste rekli. Dakle, to je ono što nedostaje da se govori isto bilo gde da se gostuje. Da se recimo ne dođe ovde na Slobodnu Evropu da se govori loše o Pinku, a da se zatim ode na Pink da se podržava taj koncept, ili na BK televiziju a da se ovde govori suprotno, da se na B92 napadaju neki ljudi koji se potom brane na nekim drugim mestima.
SMAJLOVIĆ: To je taj problem o kojem sam govorila sa mnom, ja kad govorim sa zapadnjacima ja njima branim srpske pozicije, kada govorim ovde, ja kritikujem, znate to je onaj teži deo posla i morate da branite šta je to što je ligitimno u ovakoj poziciji i to je prilično teško. Ali u ovom slučaju ovo pokušavam da nađem kao neku vrstu opravdanja, mislim da je ovde postojala...
RSE: Bitno je to što ste vi rekli.
SMAJLOVIĆ: Ali ja nemam to osećanje edukativno, kod mene je to sebičnije. Ja mislim da su ovi ljudi baš želeli da budu edukativni i mislim da oni nisu hteli da šokiraju javnost i publiku i mislim da su hteli da publici priđu sa mekše strane i mislim da je namera bila dobra. To hoću da kažem i mene je prilično frapiralo kad sam čula da...
RSE: Dobro, ja mogu da vas ostavim u lažnoj skromnosti da zvučite tako pomirljivo prema tome, ali mislim da su to neke bitne stvari.
SMAJLOVIĆ: Hoću da kažem nije to bio neki strah tih ljudi.
RSE: Ja isto ne mislim da je to bio strah, ali je bilo loše otćutati Ljiljani Bulatović koja je rekla da je on heroj. Dakle, to je žena koja je držala tribinu kada je bila godišnjica Srebrenice i govorila one skaradne i strašne stvari, ona je sedela u tom studiju i rekla da je Ratko Mladić heroj i to su svi otćutali. Za mene koja vas ne poznajem bilo je zaprepašćujuće da ste vi bili jedina osoba koja bez dvoumnjenja rekla da je on zločinac. Jel’ ste vi imali problema oko toga u tim vašim krugovima koji očekuju od vas da budete nacionalista?
SMAJLOVIĆ: Ali na protiv, ja moram da vas podsetim u toj emisiji sam ja rekla... ne, ne, od nacionalista sam imala, moram da vam kažem, dosta pohvala, zato što sam ja u toj emisiji takođe objašnjavala da kad Srbi neće da isporuče Ratka Mladića ili kad izađete sa tezom Nataše Miljković koja je bila da je to poslednji srpski inat prema zapadu da Srbi štite Mladića, neće da ga odaju jer time se svete zapadu, ja mislim da je to potpuna glupost onako jedna vrsta romantizacije. Ja mislim da Srbi doživljavaju Ratka Mladića kao nekoga ko je kad je tamo gde je bio Ratko Mladić branio Srbe da su tamo opstali, to ne treba potcenjivati, tome se ne treba rugati. Znači, Srbi su manje-više nestali sa prostora u hrvatskoj Krajini, nema ih više i na Kosovu. Srbi su dobili pola Bosne što je neverovatan ratni plen. Ja sam bila izveštač Oslobođenja na početku pregovora o Bosni. Znate da je u to vreme da je neko Radovanu Karadžiću ponudio pola Bosne i to toritorije koja potpuno spojena, Radovan Karadžić je tada tražio da bude konfederativno uređena Bosna i da on ima nešto oko trećine Bosne i to teritorija koje se ne dotiču, da mu je tad ponuđeno pola Bosne kao odvojena Republika Srpska pa on bi pao u nesvest od sreće. Taj plan je odbijen, taj Kutiljerov plan, otišlo se u rat i Srbi su zapravo izašli sa više iz rata u Bosni nego što je bila njihova početna pregovaračka pozicija. I to se iz nekog razloga često zanemaruje. Ja sam objašnjavala da je Republika Srpska važan, jedini srpski ratni plen u prošlom ratu što mnoge ljude nervira da to čuju ali to je stvarno tako.
RSE: Ružno zvuči kad se kaže ratni plen s obzirom na zločine.
SMAJLOVIĆ: Ali to je činjenica, to jeste ratni plen, baš o tome radi što je to osvojeno na jedan vrlo surov način i zadržano za pregovoračkim stolom uz sve one komplimente, ako se sećate koji su tada deljeni Miloševiću. I ja sam takođe objašnjavala da to što Ratka Mladića ljudi ne prijavljuju to ima veze ja mislim sa nekim neartikulisnim ali prilično prisutnim osećanjem da ako Ratko Mladić završi u Hagu osuđen za genocid, da na neki način to, iako na prvi pogled to nije povezano, delegitimiše srpsko pravo na Kosovu. Znate, kao što niko nikad nije rekao Aušvic kad je proterivao Nemce iz onih svih zemalja i iz Jugoslavije koji su proterani posle Drugog svetskog rata, ali je Aušvic bio razlog što niko nije digao glas u njihovu odbranu, kao što je danas Srebrenica razlog što malo ljudi na zapadu da diže glas u odbranu nekih srpskih legitimnih interesa. Tako da to postoji neko osećanje da bi predaja Mladića, presuda Mladiću za genocid u Srebrenici bila taj poslednji pečat koji je još potreban da se Srbima taj genocidni žig stavi i da je to u situaciji kada Kosovo dolazi u pitanje je opasno za Srbe. Ja mislim da to ljudi znaju i da to igra ulogu u toj nespremnosti, jer znate Mladić ne bi mogao verovatno da se krije da je neko spreman da ga oda. On je morao da naiđe na dosta ljudi koji su znali nešto o njegovom kretanju. Sigurno je bilo više ljudi koji nešto znaju o njegovom kretanju, koji nisu nužno uključeni u mrežu koja ga štiti. Znači, Mladića ipak štiti to što niko neće ili što barem dosad niko nije hteo da ga oda, i to što je teško infiltrirati se u te krugove. Znate, da biste se u te krugove infiltirali morate da budete nacionalista, morate da budete poznat po toj odbrani interesa. Znači, u toj emisiji sam to objašnjavala...
RSE: Zašto je za vas Ratko Mladić zločinac?
SMAJLOVIĆ: Pa zato što je Ratko Mladić stvarno odgovoran za ubistvo onih hiljadu Muslimana u Srebrenici i što je to strašan zločin i što ja ne vidim način da Ratko Mladić nije odgovoran, ja sam uverena da je za taj zločin Ratko Mladić odgovoran i ne samo to što sam u to uverena…
RSE: Jete li oduvek tako mislili?
SMAJLOVIĆ: Oduvek sam tako mislila odnosno, znate kako, kad su tek došli glasovi da se to desilo prvih dana, ja sam to uzela kao zapadno preterivanje, a onda mi se desilo da sam u najbližem komšiluku poznavala nekoga koji je imao vikendicu u srpskom delu Bosne i nekog ko mi je ispričao. Znači znala sam ljude koji su znali stvari i slučajno se desilo da sam nešto znala iz prve ruke o tom što se desilo. Onda mi je posle bilo lakše da verujem u ostale podatke. Još uvek nemam sasvim jasnu predstavu kako se to dešavalo, ne mogu da tvrdim da je bilo 8.000, bolje da u tu priču ne ulazimo, ali desio se strašan zločin, Ratko Mladić je odgovoran. Ja mislim da je neko imao hrabrosti ili volje da ga uhapsi u bilo koje vreme, znači u i Miloševićevo vreme i postmiloševićevo vreme, da je neko hteo da uhapsi Ratka Mladića, da ga je izveo na najobičniji vojni sud u Beogradu, mislim da bi Ratko Mladić na nekom običnom, pristojnom vojnom sudu bio sigurno osuđen za taj zločin jer prosto ima toliko indicija za to./
RSE: Ko ga sada štiti? Svaki dan u novinama viđamo informacije od najrazličitijih lokacija do toga da se svi kunu u to da niko ne zna gde je, da bi odmah bio uhapšen, ko njega zapravo štiti?
SMAJLOVIĆ: Ne mogu čak ni da kažem opisno. Svi pretpostavljamo da postoji neka mreža koja je pomagala mnogim i da su u toj mreži i neki bogati ljudi koji su su ratni profiteri, da su oni to finansirali i da su tu neki bivši borci, saborci itd, mislim da se u ratu nešto desi sa ljudima. Ja sam za vreme NATO bombardovanja živela u Beogradu i mislim da nisam bila sasvim normalna osoba bar za vreme tog bombardovanja i razmišljala sam o tome da to su neki hormoni, to se nešto čudno desi sa čovekom. I mislim da se tu neka bratstva po oružju, neke ludačke odanosti jedni drugima, ko zna šta su tu desi. Mi u mirnodobskim uslovima slabo razumemo takve ljude i meni je interesantno koliko smo mi u Srbiji kao zemlji koja je ipak bila umešana u nekoliko ratova u stvari ostali gotovo bez radoznalosti za to kakvi su zapravo to ljudi. Ja mislim da mi malo znamo, u stvari ja se čak čudim kako to da se tako malo dobrih novina ili ljudi koji se bave ovim javnim poslovima kao što je naš, zainteresovalo za te ljude, za te kako ih zovu psi rata i za emocije koje se stvore među ljudima koji zajedno ratuju. Tako da, ko zna ko ih čuva, pretpostavljam da je to neka smesa tih ljudi koji su ostvarili novac ali pretpostavljam da to sve nisu kriminalci koji ih štite, ali ko zna.
RSE: U svakom slučaju osvetili smo malo tu poziciju jer je mene to lično zanimalo s obzirom da sam odgledala tu emisiju i da su mi tada, eto, neke stvari postale možda jasnije, a možda nejasnije u zavisnosti iz kog ugla se gleda. No, kako bilo, šef diplomatije Srbije i Crne Gore Vuk Drašković razgovarao je juče u Vašingtonu sa zamenikom američkog državnog sekretara Nikolasom Bernsom i on mu je poručio da će pozicija Srbije slabiti u pregovorima o statusu Kosova sve dok haški optuženici ne budu privedeni pravdi.
SMAJLOVIĆ: Pa mislim da je to tačno, dobijamo sad tu poruku, dolazi jedan krešendo tih poruka i mislim da ovaj put to nije neko strašenje ljudi samo nego to jedna realna procena. U stvari već dosta dugo postoji neka tolerancija činjenica da se nije bog zna šta dešavalo na tom delu fronta i dosta je lako prošao i onaj vrlo negativan izveštaj Karle del Ponte sredinom decembra u Njujorku. Mi se sada približavamo proleću kada će, do tad će slučaj Mladić biti rešen, ili će zaista biti prekinuti pregovori, nema sumnje.
SAMIR: Licitiranja o tim žrtvama u Srebrenici ja mislim da treba Srbija već jednom da kaže da se dogodio genocid, jer Haški tribunal je rekao svoje i čitav svet zna. Sad Srbi samo govore za svoju javnost i njihovi političari za svoje unutrašnje potrebe da se to nije dogodilo, da su prvo rekli da je tu bilo stotinu, pa stotinu vojnika, pa onda hiljadu. Sad to licitiranje to je stvarno strašno. Pitao bi gošću šta ona misli o gospodinu Žarkoviću? Ja iman jednu primedbu, trebao bi on jednom da bude gost. I drugo, kako se gospođa Smajlović oseća u tom listu koji je propagirao Miloševićev režim u devedesetim godinama i da li ima tu ljudi koji i sad rade, a koji su bili uz Miloševića u to vreme.
SMAJLOVIĆ: O Dragoljubu Žarkoviću mislim sve najbolje, odnosno rekla sam da je to jedna od snažnih ličnosti u srpskom novinarstvu. Ne može se biti dobar novinar ako niste vrlo zanimljiva ličnost i to je, eto, što je privlačno u ovoj profesiji što tu u prvi plan izbiju ljudi koji su snažni, koji umeju da stvari gledaju na neki drugi način, a Žare je prvo majstor te kratke forme u čemu mu ja strašno zavidim, i drugo strašno je duhovit i to je nešto čarobno u ovoj profesiji, a u Politici se osećam veoma dobro. Jeste, Politika imala tu ulogu za vreme Miloševića, i da, tamo rade ljudi koji su podržavli Miloševića i koji su tu radili i u vreme Miloševićevog režima. Ali znate u ovoj zemlji je jako mnogo ljudi nekada podržavalo Miloševića i glasalo za Miloševića i ja ih ne smatram sve, odnosno, ne smatram ih uopšte zločincima zbog toga što su nekada glasali za Miloševića. Što se tiče kolega u Politici, oni između sebe to pamte, ja sam tamo autsajder i došljak i nisu mi dobro poznate pojedinačne biografije i karijere, ali stvarno sam primetila da čim se uđe malo u okršaj ili u neku zategnutiju situaciju, onda jedni drugim odmah pominju ko je bio u kakvim odnosima sa Hadži-Antićem. Zanimljivo je da se tu Milošević nikada ne spominje, uvek je tu Hadži-Antić neka vrsta odrednice i kad meni ljudi govore i jedni drugima, oni kažu ali znaš li ti da je on sa Hadži-Antićem... E, sad, meni je dosadno da slušam o Hadži-Antiću, za mene Hadži-Antić nije nikakav reper, Hadži-Antić je prošlost. Ove novina je živo stvorenje ona barem pet godina pre nego što sam ja došala u nju, stvarno ne samo što nije propagirala Miloševića nego se po mom mišljenju čak preterano bojažljivo ponašala prema onima koji su došli posle Miloševića, jer je bila opterećena tim delom svoje istorije, a iskreno govoreći mislim da ona mora da se otarasi te bojažljivosti i da mora da postane agresivnija da bi bila bolja novina. To novinarstvo je zaista ipak profesija, zanat i ono se može vrlo pristojno raditi i čak ako niste neka moralno besprekorna ličnost.
BLAGOJE: Jutros sam čuo vašu gošću na B92 gde kaže kako se Politika popravila, kako je postala pristojna novina, da je ponovo Politika uvela rubriku iz inostranstva što je nikad bila vodeća stvar u Politici. Čitajući između redova mi smo se tu učili šta znači slobodno novinarstvo i šta znači sloboda mišljenja itd, jer je Politika je imala vrsne novinare, dopisnike iz inostranstva. Hteo sam da pitam gošću da li ona smatra da je neshatljivo da se toliki broj novinara, novina, pogotovu u ovim elektronskim medijima, naših ljudi, na jedan propagandistički način odriče Kosova i ubeđuje nas da treba da se odreknemo i da to nije važno, a ja, iako nikad nisam bio na Kosovu, smatram da ako Kosovo bude oduzeto Srbiji, mi Srbi ćemo jednostavno ostatati bez indentiteta.Pitanje je šta misli da li treba nešto da se uradi sada kada se vode pregovori oko Kosova, da se napravi neki brifing sa tim novinarima i da jednostavno nije to mišljenje naroda da smo se mi odrekli, jer se u stvari u 90 odsto slučajeva daje prostor onima koji kažu da je Kosovo izgubljeno, da mi tu nemamo šta da tražimo, da smo mi to zaslužili da to izgubimo itd. Drugo pitanje u vezi zločina. Ja sam strašno pogođen sa ovim šta su Srbi uradili. To je nepoznato u srpskoj istoriji da su pogotovu uniformisana lica ubijala žene, decu itd. bez obzira što su nad njima vršeni zločini. Znači, nema podataka da je bilo takvo zločinačkih osveta. Međutim, čak i ovde u Srbiji ispada da smo u ovom građanskom ratu jedino mi Srbi vršili zločine. Pitanje je, dajte da se suočimo sa tim zločinima ali stvarno da se suočimo i sa zločinima koji su vršeni... Da li ćemo se mi jedanput informisati šta se stvarno dešavalo u tom građanskom ratu?
SMAJLOVIĆ: Što se tiče Kosova ja ću možda sad biti dosadna slušaocu jer sam to jutros govorila na B92. Ja spadam među one ljude koji misle da ova stvar sa pregovorima o statusu Kosova, da to nije sve izgubljeno. Mi naravno imamo dosta protivnika među zapadnim silama koje posreduju u pregovorima između nas i Albanaca, te sile ipak vode glavnu reč. Mi s razlogom sumnjamo da su te sile mnogo naklonjenije Albancima nego nama, ali njihova taktika vodećih zapadnih zemalja i te jedne stvarno male vojske nevladinih organizacija, istraživača, analitičara, novinara, jedan deo te strategije da se stalno ponavlja kako je stvar izgubljena za Srbe i kako bi zapravo za Srbe bilo najkorisnije da oni to odmah priznaju. Ja mislim da stvar nije potpuno već rešena, a posebno mislim da ne sme država Srbija da se ponaša kao da je stvar već rešena. Znate, mogu ja kao analitičar da kažem, evo, pogledajte Međunarodna krizna grupa, ove organizacije sve tvrde da će to tako da se završi, očigledno njihovi analitičari očigledno znaju. Zapadnim novinarima Nikolas Berns kaže na brifingu, na doručku kad putuje sa njima, ja ću sad da kažem da mi nismo ni za jedno unapred određeno rešenje, ali u stvari mi želimo da damo Kosovu nezavisnost. Ja to kao novinar sve vidim ali političko rukovodstvo ove zemlje čiji je zadatak da brani suverenitet zemlje, mislim ono te stvari isto dobro vidi kao ja, ali ono ne sme da se sa tim pomiri jer jedno od glavnih taktika u ovoj situaciji je da se kod protivnika unapred stvori osećanje da je stvar gotova i da samo treba minimizirati gubitke. Znači, ja sam pričala o tome, ovde se sa stavom Rusije došlo do jednog obrta i naša se pozicija odjednom popravila i to ne nekom našom naročitom zaslugom, ali naša zasluga je u tome što je naša pozicija prilično principijelna. Kad bi Amerikanci imali spreman međunarodno-pravni princip važeći koji je primenjivan do sada deset puta, i kad imate takav princip pomoću kojeg bi mogli da daju Kosovu nezavisnost, ne bi oni čekali da mi oformimo pregovarački tim, ne bi koristili ove metode i taktike u pregovaranju, nego bi primenili lepo taj princip i ne bi tražili način kako da smekšaju Srbiju i da dobiju saglasnost. A drugi razlog što mislim da se ne može olako pristati, prvi je što bi to bilo glupo, a drugi razlog zato što se nama ništa ne nudi, nama se kaže možda ćete ući u Evropsku uniju kad usvojite sve one zakone, kad ispunite sve kriterije. Očigledno nama se čak ni ne nudi da uđemo u Evropsku uniju išta brže nego što zaslužujemo po tome kako unapređujemo i sinhronizujemo standarde. Prema tome, od nas se traži da dobrovoljno se odreknemo, bez naknade neke bitnije, nečega što po međunarodnom pravu po papiru nama pripada. To možda nije bog zna šta, ali ni to pravo po papiru, znate, nije za potcenjivanje jer to priznaju međunarodni pravni akti.
RSE: Naš slušalac Blagoje je pitao da li bi se mogao napraviti neki brifing na kojem bi se našim novinarima objasnilo da ne treba izlaziti sa tom tezom da je Kosovo izgubljeno itd. Međutim, ja uopše ne mislim da je to problem novinara, nego da je to problem političara koji što nezvanično što polušapatom novinarima dobacuju takve informacije kao pouzdane, u stvari kao da je to tako. Mislim da se pojavila teza, ne znam da li ju je izrekao Goran Svilanovi, ali ovih dana sam je čula, da srpski zvaničnici imaju stav koji se može pročitati među redovima a ponekad i otvoreno, da je to zapravo gotova stvar i da je Kosovo izgubljeno upravo zato što oni i znaju kakva će pozicija biti pa da je to onda lakši način. Kao što je Miloševiću bio lakši način da dopusti bombardovanje zemlje umesto da mirnim putem reši pitanje Kosova, da bi oni sačuvali svoju vlast i da bi sačuvali svoje pozicije, onda se kaže eto, to je nametnuto rešenje, mi ništa nismo mogli da uradimo i da se oni postavljaju kao žrtva, umesto da zaista budu u tom timu za pregovore, da izađu sa nekim predlozima i nekim konstruktivnijim rešenjima.
SMAJLOVIĆ: Ali kad se iznesu sva konstruktivna rešenja na kraju ostane da li ste spremni da učinite ono što je učinio Goran Svilanović na neki način već, i da stavite svoj potpis na predlog o uslovnoj nezavisnosti Kosova ili niste spremni da to učinite. Kosovo će ako to bude tvrda volja ovih zemalja ipak dobiti tu nezavisnost potpisali vi ili ne. I sad se sve stvarno svodi na to da li ćete vi to potvrditi svojim potpisom i da li biste nešto profitirali ako se nekako doborovoljno toga odreknete što će vam svakako biti uzeto. U ovom slučaju mislim da je ovo poređenje sa bombardovanjem nije dobro jer ovde neće biti nikakvog bombardovanja zemlje i neće niko kažnjavati Srbiju.
RSE: Ne naravno, ja samo pričam o principima, da su slični principi.
SMAJLOVIĆ: Pa nisu tako slični principi, u stvari u ovom slučaju i ova cela stvar sa Putinom i sa gospođom Di Karlo koja je rekla u intervjuu Komersantu da to je Putinu poslužilo samo kao povod da se obrecne na Amerikance. Ona je rekla, neka se niko ne plaši, Kosovo je samo jedan potpuno izuzetan slučaj, mi taj princip nećemo nigde druge primenjivati. Mi ćemo samo u slučaju Kosova da nešto rešimo na takav način, to će biti izuzet i jedinstven slučaj i niko ne mora da strahuje, znači Rusija ne mora da strahuje da će tako nešto biti primenjeno u Čečeniji. E, tu je Pupin potpuno obrnuo stvar i rekao ne starahujem ja da će se to primeniti u Čečeniji, već vam poručujem da bih ja mogao to da primenim u svoju korist u Aphaziji, a u stvari on govori jedno te isto. Rusija zaista ne mora da strahuje, neće se na Rusiju primeniti ono što se primeni na Srbiju. E, tu bih ja rekla da srpski političari imaju odgovornost veću. Ako kosovski Albanci, ako UČK posle posle svega šest godina od početka oružane borbe dobije nezavisnost tako lako, za okruglim stolom, to je ipak jedno žestoko ohrabrenje raznim grupama oružanim i separatističkim pokretima, te se iz tih razloga ne daje lako nezavisnost. Zato se 40 godina rešava Kipar, zato se 50 godina rešavaju drugi problemi. Zašto bi Kosovo morala da se reši za šest godina a sve ostalo čeka po sto godina. Ja imam čak teoriju, pošto nama ne preostaje ništa nego moralna jedna pravna pozicija, i imam teoriju da bi zapravo bilo i neodgovorno i nemoralno pristati na neku kao volju jačega ne vodeći računa da će ovo rešenje da neke druge ljude slične Srbima u nekom drugom delu sveta biti loše zato što će se neko ohrabriti time, tim primerom UČK. Misim da su to zaista komplikovane stvari a mislim da nema opasnosti da ćemo biti bombardovani ako dobrovoljno ne pristanemo na nešto, tako da upozorila bih na to da se olako ne povlače ta poređenja sa bombardovanjem, sa Miloševićem itd. Znači ja mislim da i u međunarodnom planu ne trebaš nikome da škodiš, ne trebaš nikoga da napadaš, ali treba da radiš po nekom pravu i principu pa šta ti bog da. Nije ta sloboda uvek spoznaja nužnosti. Znate pripadanje Evropi, pa pogledajte evropske zemlje, pa nije biti evropska zemlja u tome da pogledate koji je vetar dunuo iz Francuske i Nemačke pa da se postrojite i pomirite. Mi zato hoćemo u Evropsku uniju što je stvarno moguća...
RSE: Vi sad sažmite u jednoj rečenici, vi smatrate da međunarodna zajednica ne bi napravila takav presedan zarad samog poretka međunarodne zajednice da tako odjednom donese to rešenje.
SMAJLOVIĆ: To sve zavisi od toga koliko ćemo mi otpora pružiti, naravno da ne mislim nikakvog oružanog otpora, ali ako se mi budemo pozivali na neke principe mnogo je teže međunarodnoj zajednici da prekrši neki princip ako se neko opire. Ako se niko ne opire onda je mnogo lakše reći, pa jeste ovo je izuzetan slučaj, evo, i Srbi razumeju da je to jedino rešenje. Mi smo jedini koji mogu sutra da daju nezavisnost Kosovu, nema nikog drugog. Za svaku drugu državu to je vrlo komplikovana odluka i vrlo teška odluka. Moje je mišljenje da pošto mi tu imamo neka prava i pošto nam tamo te Srbe maltretiraju, ubijaju, i pošto oni nemaju nikakva prava, i pošto su jedini Evropljani koji nemaju ni slobodu kretanja, ja stavarno mislim da je naš posao da malo insistiramo na tim principima i da tamo gde možemo kažemo, evo, sad smo u pravu. Sad nam pokažite da smo Evropljani kao i svi drugi, kada smo u pravu, kada je neka vrsta ipak prava na našoj strani. Zbog toga se uvlači Srebrenica, zbog toga se uvlači Milošević, što nam se sugeriše da moralno nismo u pravu.
RSE: Pa jesmo li moralno u pravu?
SMAJLOVIĆ: Mislim da jesmo u moralnom pravu. Pa, evo, videla sam jednom na sajtu B92 kad je gospođa Doris Pak rekla, vi morate da platite za Miloševića. Neko je odgovorio na tom sajtu, dobro pa šta mislite da Nemci možda plate ... za one žrtve ovde što su pale. Ne, nije to princip međunarodnih odnosa. To bi bila džungla kada bi se reklo, aha, vi ste moralno…
RSE: Da samo razgraničimo, vi ste maločas i sami rekli da je u Srebrenici počinjen ogroman zločin, rekli ste da je Ratko Mladić zločinac itd, znači ne može se sumnjati na to da su ti zločini počinjeni.
SMAJLOVIĆ: Ali ne govorimo mi o Srbima kao iskonskoj kategoriji jer to je tek...
RSE: Ali samo to da objasnim jer mi se čini da vas sasvim ne razumem šta želite da kažete.
SMAJLOVIĆ: Znači, nema kolektivne krivice Srba. Ne možete vi da prenesete ono što se desilo u Srebrenici pa da kažete aha, sada Srbi gube Kosovo. To ne da nije međunarodno pravo nego to nije ni moralno, to je jedna vrsta strašne kolektivne kazne nad žrtvama. Osim toga ako idemo tim principom, znate ono što Madlen Olbrajt rekla, Srbi su izgubili moralno pravo da upravljaju Kosovom, pa izvinite jesu li Albanci izgubili u ovih šest godina moralno pravo da upravljaju Kosovom. Mislim, to su vrlo opasni argumenti i to nisu međunarodno-pravni argumenti i pošto nisu... Znate šta bi bilo kad biste rekli, vi Amerikanci ste ubili tri miliona Vijetnamaca i vi ste izgubili moralno pravo da budete pošten broker u sukobima drugih nacija. Te moralne kategorije nije uputno ni za koga unositi u razgovore. Ako imamo međunarodno pravne principe hajde da ih se držimo, a ako ćemo govoriti šta je ko izgubio onda je možda Doris Pak pre 50 godina izgubila pravo da ikada više nekoj drugoj naciji sudi i ne verujem da bi iko hteo da krene tim putem.
RSE: Ako bismo sad zamislili početak pregovora u kojima bi obe strane izašle sa takvim stavovima u kojima bi srpska strana tvrdila, evo, vi ste izgubili moralno pravo u poslednjih šest godina jer su Srbi najugroženija vrsta trenutno u Evropi, a Albanci rekli da ali šta se događalo sve vreme vladavine Miloševića, ogromni zločini su vršeni, kako bi se onda otišlo sa mrtve tačke, čak da je to apsolutono moralno to što vi govorite. Gde je tu početak pregovora?
SMAJLOVIĆ: Vi ste potpuno u pravu ali ja kažem zato se ti argumenti ne mogu koristiti, zato je ovo podvala. Amerikanci imaju jednu finu poslovicu, oni kažu, kada si po zakonu u pravu onda ti guraj zakonski princip, a kad nisi po zakonu u pravu onda udaraj snažno po stolu. Ja se slažem sa vama da tu nema kraja, ako ja počnem da govorim Doris Pak da je ona, da je Hitler za nju izgubio pravo da se ona izjašnjava, onda je propala stvar.
RSE: A šta je onda da kažemo ispravno?
SMAJLOVIĆ: Zato se međunarodnom odnosima, Nataša, ne koriste se ti moralni principi kao principi kojim se uređuju odnosi država, to je moj argument. Postoje neki drugi principi koji se zovu nacija, država, suverenitet, intergritet granica, to su principi o kojima mi govorimo. Nađite mi takvo rešenje, a pošto nemate takav princip na koji možete da se pozovete, zato se uvlači moralni argument koji nije osnova za razgovore uopšte.
RSE: I da li vi imate saznanja da srpski zvaničnici insistiraju na drugim principima, ne na moralnim nego...
SMAJLOVIĆ: Nemam ja saznanja, to smo videli. To je ta neprijatnost što imate premijera Srbije koji je u stvari profesor Pravnog fakulteta i što šest godina posle Miloševića u Savet bezbednosti stiže premijer Srbije koji, ako ćemo pravo više liči na švajcarskog profesora nego na ono kako Srbe i Srbiju doživljavaju na zapadu. On ide sa tim argumentima koji se tiču Povelje UN, princip međunarodnog prava. Zbog toga se sada uvlače i moralni i drugi, i to je teško izaći na kraj. Mi se ne pozivamo na međunarodno pravo u situaciji kada kršimo prava albanske manjine kao što se Milošević na to pozivao na neke principe koje je kršio. Na principe se možete pozivati kad Albanci na jugu Srbije imaju više prava i više slobode nego Srbi na Kosovu. To je situacija na koju se možete u Savetu bezbednosti pozivati na principe međunrodnog prava.
ISMET: Što se tiče Kosovo neki kažu da je presedan u Evropi i u svetu. Gospođa priča puno i kao da prati list Politika i čini mi se da ide tragovima kojima je list Politika dolivao ulje na vatru u vreme rata i pre rata. Do juče su rekli srpski političari da je Srbija i Crna Gora jedna glava i dva oka, a sad ne znam da li je levo ili desno ili Srbi ili Crnogorci neće više da stoje na toj glavu. Kako mogu Albanci da budu pod Srbijom kad sačinjavaju 92 odsto stanovništva na Kosovu. Ovaj gospodin malo pre što je rekao za Srebrenicu da to istorija nikad nije zapamtila, neka malo pročita šta se desilo sa Albancima u Toplici i Baru 1941, i u Trogiru, za vreme FNRJ, pa SFRJ, neka Srbi malo čitaju i da znaju šta se desilo, a da to nije samo u poslednje vreme. Mi smo od 1878, a naročito posle 1912. bili genocidno ugnjetavani, ubijani, terani u Tursku, u Albaniju.
RSE: Ismete kažite mi kako ste vi i kako je vaša porodica i da li ste vi imali nekih problema.?
ISMET: Ja sam izgubio rođaka od 60 godina, njegovu ćerku 22 godina i sina 32 godine. Ostale su majka i ćerka, udata. Od lično moje familije nisam, a za paljenje i pljačke da na pričam. Zamislite, zapali su mi kuću, štale i sve živo, i voće mi zapalili. Ja mislim da će Bog biološki sa Srbijom da se obaračuna, izvini što kažem to, ali to će vremenom…
RSE: Da ne mešamo Boga u ovu priču ne znamo kako će na kraju to završiti.
ISMET: Što se tiče Mladića, znate ko kaže za njega da je heroj, onaj ko ima iste naravi i dušu. Jer kako može da bude heroj onaj ko je ubijao decu i žene i ko je zapalio sve, i ne može herojem da se naziva ako se skriva kao miš, kao kukavica po stenama.
RSE: Da, to je nastavak priče o Kosovu. Uvek je tužno kad ste u ovakvim medijima što je Radio Slobodna Evropa pa ste svakodnevno u prilici da čujete i jednu i drugu stranu i da se suočite zapravo sa tragedijama pojedinačnim. Nažalost kad se u ratu ne bi gubilo iz vida da je u pitanju pojedinac ne bi ni bilo ratova ni zločina.
SMAJLOVIĆ: U pojedinačnim sudbinama i svi ljudi su u pravu.
VOJVODIĆ iz Čikaga: Biću jako konkretan s obzirom da niste spominjali ni gospodina Karadžića ni gospodina Krajišnika koji je u Hagu, hteo bi da pitam gospođu Smajlović pošto kaže da je imala informaciju iz prve ruke, ne želeći da rušim i ovo malo ugleda koje imamo, ima li informacija da su oni pre ovih svih ratova odnosno pre početka rata u Bosni, bili na nekim poternicama, da su bili na nekim sudovima, odnosno da su odgovarali za neka zlodela i da su osuđeni bili od neke dugogodišnje zatvorske kazne zbog pronevere itd, i da je rat njima praktično dobrodošao?
SMAJLOVIĆ: Što se tiče ovog pitanja o Radovanu Karadžiću i Momčilu Krajišniku, zaista je kuriozitet tog bosanskog rata da su lideri i srpski i muslimanski bili robijaši. Alija Izetbegović u dva navrata, oba puta kao politički zatvorenik, posle rata kao pripadnik Mladih Muslimana i onda ponovo kako se u to vreme zvalo muslimanskim fundimentalizmom, a Momčilo Krajišnik i Radovan Karadžić su bili ne zbog politčkih zločina već zbog neke pronevere u kojoj su zajedno učestvovali. Mislim da je Krajišnik obezbedio da njegova firma, koja je bila jedna od najbogatijih društvenih firmi, tvornica termo aparata na Ilidži, koja je proizvodila neke nuklearne separatore za sovjetske atomske centrale, znači oni jesu bili u zajedno u istražnom zatvoru i oni su bili osuđeni. Onda su se žalili i presuda im je ukinuta, a onda se tužilac žalio na ukidanje te presude. To je bilo mnogo pre rata, taj rok za žalbu tužioca na ukidanje presude Karadžiću i Krajišniku je isticao uoči prvih izbora u Bosni i Hercegovini. Znači to je bilo gotovo dve godine pre rata tako da ako slušalac živi u uverenju da su se oni spašavali zatvora time što je rat započinjao, tu je potpuno u krivu. Znači, Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik su došli na vlast u Bosni i Hercegovini zajedno sa Alijom Izetbegovićem i HDZ-om u jednoj koalicionoj vlasti posle tih prvih višepartijskih izbora. Već su tada bili slobodni ljudi, bez ikakve sudske presude koja im je stajala za vratom.
DULE iz Beograda: Zašto istraživačko novinarstvo nije postavilo i odgovorilo precizno na neka od ovih mojih pitanja. Koliko je trajao rat u Bosni, da li je trajao tri godine i tri meseca, da li se živelo bez struje i vode, da li su ljudi bili gladni, da li su deca umirala u fekalijama? Dalje, da li je jedna budala iz Beograda, neću da spominjem imena jer to je bila dužnost istraživačkog novinarstva, komandovala sa Pala a tekst je iz Mažestika. Kad su toj budali postavili pitanje, zašto bombarduje Sarajevo on je odgovorio da ima tamo Srba, tačno je, ali ih ima mnogo manje nego Muslimana. Dalje, da li se jedna druga budala svetila na Srebrenici, svetila Kosovo i da je tu istu budalu nazvao budalinom Milošević, jer mu je Milošević naredio da ne radi to što je uradio. Dalje, da se postavi pitanje i odgovori zašto su postoji dva naša najveća kriminalca bila postavljena u Hilandaru na ona dva bureta i zašto ne odgovaraju sada, ne penzioneri koji kriju ova dva kriminalca, zna se na koga mislim, a zašto ne odgovaraju Toholj, Kosta Čavoški, Crnčević, koji su im dali logističku podršku?
RSE: Mislim da ste vi najbolje razumeli o čemu ste tačno pričali, bojim se da ja nisam, ne znam za vas Ljiljana?
SMAJLOVIĆ: Ovo suđenje, ovaj proces Miloševiću, zapravo to je i glavna tačka da li su to neke dve budale u Bosni odgovorne za rat.
RSE: Jeste vi to indetifikovali koje su to dve budale?
SMAJLOVIĆ: Pretpostavljam da jedna od tih budala morao da bude Mladiić. To pitanje da li je Milošević pokušavao da ih odvrati to je nešto na čemu se vodi proces u Hagu tako da ne da se time bavilo samo istraživačko novinarstvo, nego da bavi jedna armija istražitelja i nisu još, što bi Amerikanci rekli konkluzivni zaključci. Znači još nije jasno i to se na sudu istražuje, nije još sasvim jasno u kakvoj je vezi Slobodan Milošević stajao sa tim “budalama” iz Bosne. Ne verujem da bi tu istraživačko nivinarstvo baš moglo jako puno da pomogne jer, evo, Karla del Ponte ima tu veliku batinu kojom je ona u stanju da prisili državu da otvori arhive, da sve ono što nikakvo istraživačko novinarstvo nije uspelo, a i njoj dosta teško ide to dokazivanje tih veza ko je odgovoran. Znate, i ovo kad se otvara pitanje ko je zaista odgovoran, ja ne volim mnogo tu priču, ja volim da su odgovorni oni koji su činili zločine a ne koje mi posredno optužujemo da su možda stvarali atmosferu. Vrlo je teško u ovom ratu utvrditi i u pravnom smislu odgovornost, i u ovim konkretnim slučajevima koje je slušalac pominjao ne verujem da bi baš samo istraživačko novinarstvo moglo da doda u smislu bilo dokaza bilo argumenata.
RSE: Da se dotaknemo sadašnjosti, volela bi samo da prokomentarišemo ova poslednja dešavanja u aferi sa Mobtelom. Evo poslednja vest je da je Bogoljub Karić u poreskoj upravi Srbije danas četiri sata davao izjavu o svojim prihodima u poslednjih nekoliko godina kako bi se utvrdile njegove poreske obaveze. Da li je to početak nekog definitivnog razrešenja celog slučaja ili će to ostati na nivou afere kao mnoge pre toga?
SMAJLOVIĆ: To nisam u stanju još da ocenim da li će se moći u nekoj sudskoj pravnoj proceduri dokazati Kariću za ovo zašto ga se optužuje, ali za neke od ovih stvari, ovo isisivanje novca ja sam dosta impresionirana dokazima koje su novinari Politike podastrli u dnevnim izveštajima. Tako da mi se zaista čini to nepristojnim da neko sebi dodeljuje platu od dva miliona evra, a obaveštava državu da nema ni dinara profita od te firme. I to je od ovih optužbi koje sam ja čula u stvari ta najteža zato što je to deo koji se tiče korićšćenjs državnih monopola. Ne znam koliko će se moći dokazati, nisam na taj način izbliza pratila. Ono što mene interesuje, ja sam isto jutros čula ove pohvale Politici na B92,ali sam takođe čula da je usput rečeno ali, eto, učestvuju u hajci protiv Bogoljuba Karića. E, tu moram da kažem ako postoji hajka protiv Bogoljuba Karića u njoj Politika svakako ne učestvuje.
RSE: Da li postoji hajka?
Ljiljanja. To je zanimljivo, ljudi koji tvrde da postoji hajka su ljudi koji nekako imam utisak da bi voleli da eventualno barem ova Vlada ne uspe da dokaže Kariću to. Ja sam nedavno u jednoj od ambasada u Beogradu jedne od vodećih zemalja sveta, zapadne, slušala grupu ljudi iz nevladinih organizacija kako objašnjavaju domaćinima koliko je vešt, sposoban, vispren, snalažljiv, lukav kako je dobro preneo na politički teren, onako sa divljenjem o Kariću. Imala sam utisak da nije Karić toliko ni sposoban ni vešt itd, nego da postoji tu neka mala nada da će tu da se Vlada obruka i mislim da to gledanje imali hajke ili ne, aplolutno je tačno da je bilo mnogo informacija, ali znate nešto mi se čini da su ipak Karići ti koji su odgovorni zato što postoji toliko mnogo tragova kojim bi moglo da se bavi istraživačko nivinarstvo u vezi sa njim.
SVETOMIR JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Posle “Gojka i Savla” i “Odjeci i reagovanja” i drugih negativnih delovanja na ... pitanje za gospođu je da li će moći da se uklopi u tu sredinu s obzirom da veoma cenim njen rad i angažovanje pa se bojim da ...
SMAJLOVIĆ: Te institucije su, a Politika je jedna institucija, one su više nego zbir ljudi koji u njima rade, tako da mislim možda neće zvučati skomno kad to kažem ali to da čovek zauvek odustane od Politike to je kao da odustanete od crkve zato što vam se patrijarh ne sviđa itd. Meni se to tako čini.
SLOBODAN: Gospođa Smajlović brka odgovornost i krivicu. Ova sva lica koje je nabrojala nesporno imaju odgovornost, valjda treba dokazivati da Milošević nije odgovoran itd. Pitanje je kome se to gospođa Del Ponte ne povinuje, obzirom da je gospođa Smajlović juče rekla o Del Ponteovoj da ona to radi da kazni one što joj se ne povinuju. Drugo, zašto u celinu pogleda Kontakt grupe gospođa Smajlović ne istakne, a to je između ostalog što je glavni adut slušanja Albanaca, gde se kaže: očekujemo od Beograda da ima na umu da rešenje između ostalog mora da bude prihvatljivo za narod Kosova. I treće, da li će se slučajno pojaviti karikature Koraksa u Politici, jer sad mi postoja jasno zašto je Žarković došao u Politiku.
SMAJLOVIĆ: Nisam sigurna da sam razumela stvar oko Karle del Ponte ali ja sam izgleda negde rekla da je ona kaznila one koji joj se ne povinuju. Pa ja nisam jedina koja sam uočila, tu su me pretekli zapadni novinari i to bolji novinari od mene. U toj oceni da gospođa Del Ponte voli da se služi političkim sredstvima, da je ona veliki politički igrač i da ona voli da kažnjava one koji joj se ne povinuju. Da, upravo se o tome radi, tako da ova mera koju ona sada predlaže da se ukinu pregovori Srbiji sa Evropskom unijom to spada u to njeno političko ponašanje u pokušaj kažnjavanja jednog političkog rukovodstva ako ne usliši neki njen zahtev kao tužioca. Ovde su ljudi navikli na to da se tako tužioci ponašaju, ali to zapravo nije tako normalno, to se samo dešava u ad hok sudovima u ovakim situacijama a to nije nešto što je karakteristično za sudove, za tužioce.
RSE: Vi ste jednom prilikom već učestvovali na ovom radiju upravo u jednoj emisiji koja je čitava bila posvećena analizi Haškog tribunala odnosno zašto je u Srbiji Tribunal tako nepopularan. Pa postoji ta teza da se pravi razlika kod nekog je nepopularan zato što ne podnosi da se suočava sa istinom o zločinima, a kod nekog postoji ta razlika koju pravi između samog tužilaštva i samog Tribunala, da tu postoje velike razlike. Mislim da ste čak vi zagovarali tu drugu tezu.
SMAJLOVIĆ: Da je delom reputacija koju uživa gospođa Del Ponte nije tako različita od reputacija koja ona u međuvremenu izgradila u ministarstvima spoljnih poslova vodećih zapadnih zemalja. Znači, ta njena iritiranost upravo tim njenim političkim delovanjem i preuzimanje tih političkih funkcija ona je uspela da mnoge zemlje naljuti, odnosno barem one njihove političke birokratije.
RSE: I hoćete pozvati Koraksa da bude karikaturista?
SMAJLOVIĆ: Mislim da se uopšte u ovom kotekstu nije spominjalo. Da, slušalac vaš je rekao da je sad jasno zašto je Žarković došao u Politiku pa pretpostavljam da je to neko ko je ljut na Dragoljuba Žakovića što se posvađao sa Koraksom, što Koraksa nije bilo neko vreme. Verujte ta stvar sa Koraksom, prvo mislim da se desila posle dolaska Dragoljuba u Politiku ali nisam čak ni sigurna, ali u svakom slučaju to nije igralo apsolutno nikavu ulogu, ja mislim da sam već objasnila za Žareta. Žaretu smo dovoljno komplimenata večeras uputili.
JELENA iz Beograda: Malo me začudila sa tom konstatacijom da mi treba da idemo na principe kao da nismo svesni da u stvari svetom ne vladuju principi nego sila. Prosto dokaz tome je ono što je Evropa priznala republike, kako je nekad sastavila Jugoslaviju tako je sad rastavila, toga smo vrlo svesni, zatim one oluje sa američkim generalima za etničko čišćenje Hrvatske. Dakle, kakvi su to principi, o kakvim principima može da se govori? Ili na primer ovo, Amerikanci na primer govore sada prosto treba da učine Muslimanima u Bosni i na Kosovu zato što su to pelceri za druge muslimanske zemlje da se vidi kako su oni, kako su oni najbolje dočekivani i rado dočekivani, tako da zbog toga zamislite u 21. veku treba njima da se poklanjaju teritorije, države i ostalo na račun tamo nekih Srba... Da li je to princip?
SMAJLOVIĆ: Ja sam, naravno u stanju da primetim da se jače zemlje ponašaju tako da slabiji se uvek pozivaju na zakon i principe, a jačima to ne treba. Ali mislim da nije rešenje to da indentifikujemo ko je najjači pa da onda činimo po tom. Nama ne vradi što mi vidimo da drugi ne poštuju principe. Znate, da smo mi Rusija nikom ne bi ni padalo na pamet da se na ovaj način meša u naše probleme, a s obzirom da nismo, onda mislim da mi možemo da branimo svoja prava najbolje tako što se pozivamo na principe. Ne tvrdim da ćemo mi tako da sačuvamo ta prava, ali znate ono kad kažu danas republika ne može da pobedi, ali neko mora da se bori za republiku i danas. E, tako je i sa principima međunarodnog prava. Nisam ja naravno slepa da ne vidim da se Amerikanci tih istih principa ne pridržavaju ali oni imaju jače argumente. Mi nemamo jače argumente pa mi se ovi čine prilično vredni i dostojni pažnje čak i ako će biti poraženi na kraju.
RSE: Maločas kad ste govorili o ruskom interesu, u celoj ovoj priči takođe samo došli do tog zaključka. Znači ne radi se samo o Amerikancima, to da se principi ne poštuju vlada danas u čitavoj svetskoj politici i to je deo te politike.
MARKO: Kako bi bilo, na primer, da Amerikancima neko pruži zahtev da uhvati Bin Ladena? Oni traže od Srbije da uhvati Mladića da ne ispašta čitav narod. Ja shvatam da oni traže da ispaštaju oni koji ga kriju i pomažu, to je u redu oni krše zakon, ali ja ne vidim da jedno dete u obdaništu, jedan učenik srednje škole krši zakon. Šta on zna ko je Ratko Mladić i šta je radio Ratko Mladić. I drugo o zločinima. Ja isto potičem sa ratnog područja i na neki način sam žrtva rata, ali reći da su samo jedni krivi, a drugi nevini, iako su postojali Vukovar i Srebrenica, ja mislim da je među Bošnjacima bilo onih koji u stanju da isto učine Srbima to. Ne pravdam, ali Hrvati da su imali istu snagu kao Milošević možda bi Srbima učinili Vukovar, kao što je pokazala 95. na primer. Nijedan narod ne pravdam, sebe smatram i dalje čistim Jugoslovenom, zbog toga to govorim.
SMAJLOVIĆ: Što se tiče Bin Ladena mislim da je slušalac upravu, to je jako interesantno. Ratko Mladić je u krajnjoj liniji zaista danas opasan samo po šanse Srbija da se pridruži Evropskoj uniji, što može da se pretvori u neku vrstu kolektivne kazne, dok je Bin Laden istinski opasan čovek i on je pokazao da je istinski opasan. On je pretnja i svetskom miru i Sjedinjenim Državama, ali naravno uočavamo da Amerikanci nikad ne pominju činjenicu da je skandalozno što on nije otkriven jer su oni ti koji trebaju da ga otkriju i onda se o tome ne priča kao da je to neka drama. Kada čitate zapadnu štampu ispada da je mnogo veća drama što Ratko Mladić nije u zatvoru, a to što Bin Laden nije uhvaćen to je kao nešto preko čega se prelazi i naravno da je to jedan dupli standard.
RSE: Mislite da zaista tako izgleda i da se stiče takav utisak i posle 11. septembra. Zar nije dignuto to na najviši mogući nivo?
SMAJLOVIĆ: Jedno kratko vreme, ali kako su otkrili da ne mogu da uhapse Bin Ladena, on se u poslednje vreme gotovo ne spominje. U Njujorktajmsu je prošlog vikenda izašlo šest pisama u kojem ljudi pitaju zašto niko ne govori o Bin Ladenu, zašto se ne traže krivici. To je samo zato što je to američka odgovornost. Ja sam pisala neki komentar za Los Anđeles Tajms i bilo je vrlo zanimljivo, urednica stranih komentara u Los Anđeles Tajmsu me je pitala da li se može pronaći Ratko Mladić, a ja sam odgovorila može li se naći Bin Laden. S druge strane žice jedna kratka pauza, jer se njima čini nekako nepristojno što mi hoćemo da se guramo da tražimo da se ista pitanju postavljaju i jednoj i drugoj strani.
RSE: Kaže se da je nepristojno na pitanje odgovarati pitanjem.
SMAJLOVIĆ: I to je tačno.
SLUŠALAC iz Podgorice: Zanima me mišljenje gospođe Smajlović o stanju medija u Crnoj Gori.
SMAJLOVIĆ: Stanje medija u Crnoj Gori nažalost ne poznajem tako da o tome ne bih govorila. Ja čitam Vijesti i Dan koliko mogu, ali se ne bih usuđivala da komentarišem stanje medija.
SMAJLOVIĆ: Ko god je radio u velikom sistemu poznaje tu atmosferu velikog sistema a to osećanje da je važno samo ono što se dešava unutar sistema, da spoljašnji svet postoji ali da je irelevantan i da je svaka mala bitka za prevlast unutar kuće važnija od svih onih velikih bitaka van kuće. To je jako zanimljivo, to je gotovo pipljiva jedna atmosfera i to me je iznenadilo jer nisam dugo radila u velikoj redakciji i zaboravila sam na to. Ja sam radila u sarajevskom Oslobođenju, to su bile jedine novine u gradu i to se zaista tako osećalo ali tamo to je to bilo opravdano. Ovde, Politika po tiražu je četvrta novina u Beogradu, i meni je to zato smešeno i čini mi se da je sa Politikom bitka da ona ponovo postane relevantna u medijima i zato je za mene kao autsajdera ta atmosfera da smo samo mi važni nešto potpuno novo i neočikivano. Ali se ništa nije naročito desilo. Ja nisam sigurna inače te stvari sa ženama da je to zaista dramatično ili ja to ne zapažam, ali mislim da nisam imala u načinu u koji sam dočekana da je neku veliku ulogu taj ženski deo...
RSE: Ja nisam uspela da shvatim kakav je konotat bio oko toga, ali se u javnosti tako govorilo. Znači, prvi put je žena na čelu jedne velike kuće.
SMAJLOVIĆ: I onda znate kada dođete u Politiku velikoj sali na čevrtom spratu u su fotografije svih dosadašnjih glavnih urednika i direktora. Pošto je njih jako mnogo i svi su u nekim lepim okvirima sa zelenima paspartuom, to izgleda sve vrlo otmeno, ali je upadljivo da tu nema nijedne žene. To stvarno izgleda sad skoro nepristojno danas, ali mislim da u elektronskim medijima koji su mlađi, često su žene urednici i glavni urednici i direktori, ali u ovim starijim institucijama valjda je to čudo, pošto su štampani mediji stariji, Politika je stara pa se to, eto, ne znam zašto, smatra kuriozitetom.
RSE: Pričamo još o tome ali, evo, ja sam zapazila nekoliko stvari. Dakle, u vreme kada se saznalo da ćete vi postati glavni i odgovorni urednik Politike, ostim te priče da je žena na čelu Politike i naravno te sve neke kontroveze koje prate samu vašu ličnost i složenost, ako tako mogu da kažem, onoga što vi jeste i što predstavljate u novinarstvu, izazivalo je različite nedoumice šta će sad Ljiljana Smajlović da uradi kad dođe u Politiku, pa je zanimljivo, jedno od pitanja koje su svi postavljali, bilo je da li će Ivan Torov ostati kolumista, i on je ostao, jel tako?
SMAJLOVIĆ: Pa on je ostao kolumista i nedavno sam imala jedan razgovor sa Ivan Torovim i on mi je rekao, znaš, ne bi ljudi dobro primili ako bi ja otišao, a ja sam samo rekla, Ivane, ti nisi ovde zato što se ja plašim kako bi ljudi bilo šta u vezi s tobom primili, kolumnisti moraju da budu različitih boja i to je relativno važno u novinama, tako da mislim da će uvek biti mesta za kolumnistu tog specifičnog uverenja.
RSE: Da, za slušaoce koji ne znaju, Ivan Torov je bio dugogodišnji kolumnista lista Danas, a onda je u jednom trenutku napustio taj list i postao kolumnista Politike, što je ostao i sada. Hoće to biti neka koncepcija Politike neka cvetaju svi cvetovi, ili je to izuzetak?
SMAJLOVIĆ: Ne nije izuzetak, ja imam neku nadu da ćemo vremenom stranicu tih komentara da malo promenimo, da će komentari da budu kraći, to je velika ambicija, to ne ide tako lako. Meni je recimo kolumna Dragoljuba Žarkovića nekako idealna dužina, to je negde 4500 karaktara, idealna dužina kolumne u Politici, dnevnoj novini, i volela bi da umesto samo po dve i redakcijskog komentara, barem tri mogu da stanu na tu stranu i da to budu znači, konzervativni kolumnisti, liberalni kolumnisti, neoliberalni ekonomisti, nadam se nekom levičarskom ekonomisti takođe, ali kod kolumnista nisu samo važna uverenja, nego je strašno važno da li su to vrlo zanimljive ličnosti, da su to provokativne ličnosti. Tako da jedini novi kolumnista koji je došao je Dragoljub Žarković. Nekako mi se činilo da se taj glas ne čuje, i drugo ja mislim da je Žare jedna najosebujnih ličnosti u novinarstvu u Beogradu, ima smisao za humor koji inače nedostaje u našem javnom životu.
RSE: Dragoljub Žarković je glavni i odgovorni urednik nedeljnika Vreme, za one koji ne znaju, ali verujem da naši slušaoci znaju pošto je Žarković jedno vreme bio i komentator na Radiju Slobodna Evropa.
Kada govorimo, o zanimljivim, o kontroverznim, o provokativnim ličnostima, onda se opet vraćamo na to da ste i vi svakako jedna od takvih ličnosti i da ste kao takvi zapravo i markirani, da tako kažem u javnosti, te je, eto, uvek postojala nekakva kontradiktornost između mišljenja onih koji su vas svrstavali u novinare koji su desno orijentisani ili nacionalno orijentisani, pronacionalno i ti isti koji su bili začuđeni nad vašim komentarima, vašim gostovanjima na ono malo medija koji su zapravo bili slobodni mediji. Tako da, recimo, setimo se svih ovih prethodnih godina, da ste vi bili komentator na televiziji B92 kao i na radiju B92 kada je u pitanju Haški tribunal kao i mnoge druge teme. Jedno vreme ste radili u Vremenu, zatim ste radili u Evropljaninu, Ninu, sada ste glavni i odgovorni urednik Politike. Znači zaista mnogo tu ima različitih opcija koje se uklapaju i vi to bez problema mirite u sebi. Međutim, ne mire se drugi sa tim. Kako biste vi predstavili Ljiljanu Smajlović kada biste je predstavljali kao novinarku. Ko ste vi zapravo?
SMAJLOVIĆ: Ja za sebe mislim da sam jedna dosta dosadna osoba u novinarskom smislu zato što ima samo nekoliko stvari koje me zaista interesuju i onda se njima bavim na jedan monomanijkalan način, volim da znam sve o tim temama, te su teme nužne bile, odnosi naše opozicije i naše države sa zapadom. To je bilo ono što je bilo najvažnije i meni najinteresantnije u godinama kad je Milošević bio tu. Otkako je Milošević otišao i dalje me interesuju naši odnosi sa zapadom ali me interesuje i ovaj proces oko ratnih zločina i to su stvarno jedine stvari za koje sam ja ekspert i često mi ljudi kažu da sam konzervativna ili kako sam nacionalista. Ja sebe doživljavam kao osobu prilično levo od centra i ne mislim uopšte da sam nacionalista i čak moj kredo životni, eto, je bio sasvim nešto drugo. Što se tiče tog srpskog problema ja sam neko ko je živeo dosta van, kao dete i kasnije, i često sam se nalazila u inostranstvu u prisustvu važnih i uticajnih ljudi sticajem okolnosti. Bila sam na nekim američkim stipendijama, upoznala sam neke važne ljude koji su me posle pozivali na večere, interesovali se za ono šta ja mislim. Kad se ljudi zanimaju za ono što vi misliste onda vam je jako lak prolaz, onda i vi saznate mnogo od onoga što oni misle, ali je važno da neke važne ljude zanima kako vi razmišljate i šta vi možete da im kažete i to otvara put informacijama. Kako sam se znači nalazila na zapadu kada je počeo rat u Bosni, bila sam dopisnika Oslobođenja iz Brisela, meni se desilo to da su Srbi vrlo brzo označeni kao jedini krivici i strašni krivci za sve što se dešavalo i ja sam tada u Briselu od početka rata u Bosni počela odjednom, kad su počeli da me pitaju prijatelji, novinari, stranci, poznanici, šta sam, kad su svi saznali da u Bosni žive Srbi, Hrvati i Muslimani, ja sam u prvo vreme po navici odgovarala da sam Jugoslovenka, a onda mi se odjenom učinilo da je taj odgovor Jugoslovenka može da bude shvaćeno kao pokušaj prikrivanja toga da sam srpskog nacionlanog porekla, i u Briselu sam, znači 1992. počela da na pitanja odgovaram da sam Srpkinja i počela sam da iznosim šta su legitimni srpski interesi i šta ima legitimno u onome što Srbi žele. S obzirom da je bio rat i da sam se ja zatekla među ljudima koji su imali moć odlučivanja i uticaja na naš rad, meni se činilo da je najpoštenije da se ja suprostavljam onome što se meni činilo kao pojednostavljen njihov način gledanja i to me je često dovodilo u osporavanje i konfrotacije sa tim ljudima. Postala mi je nepodnošljiva ta situacija pa mi se učinilo da moram da se vratim kući. Tad su svi odlazili na zapad a ja sam imala tu potrebu da se vratim kući, a kuća je mogla da bude samo Beograd gde sam imala rodbinu. I onda sam došla u Beograd i tu sam se zatekla kao neko ko već poznaje i razume zapad, živeo je na zapadu i ima to razumevanje kako zapad gleda na nas, i pokušavala sam istovremeno da to jednom delu javnosti ovde objašnjavam i tumačim. S druge strane da javnosti tamo, zbog mnogo kontakata koje sam imala sa novinarima sa zapada, sa političarima sa zapada, da njima tumačim ono šta se meni činilo da oni pogrešno vide ovde i to je sve bilo osuđeno na priličan, na neki način neuspeh. Niti sam ovde uspešno objašnjavala ljudima kako mi izgledamo od tamo, niti sam njima uspevala da predstavim naše viđenje stvari kao legitimno. Na tome sam se kalila i tu sam se navikla da se mora biti stalno u nekoj vrsti osporavanja i da mi je život komplikovan i da je to zato što su zaista stvarno komplikovane i što se ljudima moraju govoriti stvari koje im se ne sviđaju da ih čuju, a onda sam se lako pomirila sa tim što sam izazivala tako neke reakcije ne uvek prijatne, na obe strane.
RSE: U tim reakcijama, kad govorimo o neprijatnim, bilo je onih koje su verovatno bile takve iz nekih uverenja koja se razlikuju od vaših, ali bile su i one koje su krajnje zlonamerne. Htela bih u uvodnom delu razgovora, u kojem smo pokušali da osvetlimo vašu ličnost kao malo složeniju i kontroverzniju od uobičajene predstave koju čovek može da ima o nekome ko je po profesiji novinar, meni je jedna stvar u vezi sa vama bila izuzetno upečatljiva. S obzirom, da vas ja ne poznajem, mogla sam da steknem utisak o vama na osnovu onoga što sam čitala i slušala od drugih ljudi. Onda sam vas gledala kad ste gostavali u jednoj emisiji na državnoj televiziji u emisiji pod naslovom “Da li je Ratko Mladić heroj ili zločinac”. Vi ste bili u društvu nekih predstavnika nevladinih organizacija koji su napisali mnogo tekstova na tu temu i za njih je Ratko Mladić uvek bio zločinac. Međutim, ja nisam mogla da verujem, evo, sad otvoreno kažem, u toj emisiji na pet puta ponovljeno pitanje voditelja odgovorite sa da ili ne, da li je Ratko Mladić heroj ili zločinac, vi, Ljiljana Smajlović, bili ste jedini gost koji je odgovorio - zločinac.
SMAJLOVIĆ: Da, ja sam rekla ako je to izbor između zločinac ili heroj, onda mi je veoma lako da odaberem zločinac.
RSE: Dakle, tu je bila jedna gospođa, Ljiljana Bulatović, koja je rekla da je heroj, a bilo je predstavnika nevladinih organizacija koji su ostali nedorečeni. Vi ste rekli da je zločinac i onda je to za mene još jedan pokazatelj toga u kakvoj mi zemlji živimo, više se apsolutno ne zna šta se može očekivati šta će ko u kojim mediju reći, zbog čega se to izbegava.
SMAJLOVIĆ: Moguće da ste vi u pravu kad ste podvukli činjenicu da je to bilo na državnoj televiziji. Možda su se ti drugi gosti u toj emisiji ponašali nešto malo obazrivije prema javnosti, pod tim utiskom da ih sad gleda prosečna Srbija...
RSE: Zar nije nacionalna televizija mesto ako treba reći da je neko zločinac i edukovati narod da treba tu raditi.
SMAJLOVIĆ: Što se toga tiče na svakom mestu se na takva pitanja odogovoriti na isti način. Inače, mislim da ljudi koji se bave ovakvim profesijama kao mi moraju, ako hoće baš da izriču često moralne sudove. Naši sudovi su često politički ali su vrlo često moralni. Ljudi koji žele da sude o drugima sa nekog aspekta morala ili društvenog morala, oni moraju da žive tako da njihovog život mora da bude izložen tom nekom dosta oštrom pogledu javnosti. Znači, mi se na neki način moramo opredeliti da možemo ... Ako ste dobili stan na neki način, poslednji test za vaš postupak u dolaženju do stana, najvažniji test mora da bude, ja moram vas da pitam da li taj način do kojeg ste vi došli do stana možete da preporučite drugima. Jel' to nešto što može da važi kao princip u društvu. Da li predlažete da tako svi dolaze do stanova. I to je taj problem sa ovim isturenim profesijama koje žive pod tim reflektorima i sa ljudima koji vole da izriču sudove kao što novinari vole, i zato moramo da govorimo uvek na isti način gde god da se zateknemo.
RSE: To je jako važno što ste rekli. Dakle, to je ono što nedostaje da se govori isto bilo gde da se gostuje. Da se recimo ne dođe ovde na Slobodnu Evropu da se govori loše o Pinku, a da se zatim ode na Pink da se podržava taj koncept, ili na BK televiziju a da se ovde govori suprotno, da se na B92 napadaju neki ljudi koji se potom brane na nekim drugim mestima.
SMAJLOVIĆ: To je taj problem o kojem sam govorila sa mnom, ja kad govorim sa zapadnjacima ja njima branim srpske pozicije, kada govorim ovde, ja kritikujem, znate to je onaj teži deo posla i morate da branite šta je to što je ligitimno u ovakoj poziciji i to je prilično teško. Ali u ovom slučaju ovo pokušavam da nađem kao neku vrstu opravdanja, mislim da je ovde postojala...
RSE: Bitno je to što ste vi rekli.
SMAJLOVIĆ: Ali ja nemam to osećanje edukativno, kod mene je to sebičnije. Ja mislim da su ovi ljudi baš želeli da budu edukativni i mislim da oni nisu hteli da šokiraju javnost i publiku i mislim da su hteli da publici priđu sa mekše strane i mislim da je namera bila dobra. To hoću da kažem i mene je prilično frapiralo kad sam čula da...
RSE: Dobro, ja mogu da vas ostavim u lažnoj skromnosti da zvučite tako pomirljivo prema tome, ali mislim da su to neke bitne stvari.
SMAJLOVIĆ: Hoću da kažem nije to bio neki strah tih ljudi.
RSE: Ja isto ne mislim da je to bio strah, ali je bilo loše otćutati Ljiljani Bulatović koja je rekla da je on heroj. Dakle, to je žena koja je držala tribinu kada je bila godišnjica Srebrenice i govorila one skaradne i strašne stvari, ona je sedela u tom studiju i rekla da je Ratko Mladić heroj i to su svi otćutali. Za mene koja vas ne poznajem bilo je zaprepašćujuće da ste vi bili jedina osoba koja bez dvoumnjenja rekla da je on zločinac. Jel’ ste vi imali problema oko toga u tim vašim krugovima koji očekuju od vas da budete nacionalista?
SMAJLOVIĆ: Ali na protiv, ja moram da vas podsetim u toj emisiji sam ja rekla... ne, ne, od nacionalista sam imala, moram da vam kažem, dosta pohvala, zato što sam ja u toj emisiji takođe objašnjavala da kad Srbi neće da isporuče Ratka Mladića ili kad izađete sa tezom Nataše Miljković koja je bila da je to poslednji srpski inat prema zapadu da Srbi štite Mladića, neće da ga odaju jer time se svete zapadu, ja mislim da je to potpuna glupost onako jedna vrsta romantizacije. Ja mislim da Srbi doživljavaju Ratka Mladića kao nekoga ko je kad je tamo gde je bio Ratko Mladić branio Srbe da su tamo opstali, to ne treba potcenjivati, tome se ne treba rugati. Znači, Srbi su manje-više nestali sa prostora u hrvatskoj Krajini, nema ih više i na Kosovu. Srbi su dobili pola Bosne što je neverovatan ratni plen. Ja sam bila izveštač Oslobođenja na početku pregovora o Bosni. Znate da je u to vreme da je neko Radovanu Karadžiću ponudio pola Bosne i to toritorije koja potpuno spojena, Radovan Karadžić je tada tražio da bude konfederativno uređena Bosna i da on ima nešto oko trećine Bosne i to teritorija koje se ne dotiču, da mu je tad ponuđeno pola Bosne kao odvojena Republika Srpska pa on bi pao u nesvest od sreće. Taj plan je odbijen, taj Kutiljerov plan, otišlo se u rat i Srbi su zapravo izašli sa više iz rata u Bosni nego što je bila njihova početna pregovaračka pozicija. I to se iz nekog razloga često zanemaruje. Ja sam objašnjavala da je Republika Srpska važan, jedini srpski ratni plen u prošlom ratu što mnoge ljude nervira da to čuju ali to je stvarno tako.
RSE: Ružno zvuči kad se kaže ratni plen s obzirom na zločine.
SMAJLOVIĆ: Ali to je činjenica, to jeste ratni plen, baš o tome radi što je to osvojeno na jedan vrlo surov način i zadržano za pregovoračkim stolom uz sve one komplimente, ako se sećate koji su tada deljeni Miloševiću. I ja sam takođe objašnjavala da to što Ratka Mladića ljudi ne prijavljuju to ima veze ja mislim sa nekim neartikulisnim ali prilično prisutnim osećanjem da ako Ratko Mladić završi u Hagu osuđen za genocid, da na neki način to, iako na prvi pogled to nije povezano, delegitimiše srpsko pravo na Kosovu. Znate, kao što niko nikad nije rekao Aušvic kad je proterivao Nemce iz onih svih zemalja i iz Jugoslavije koji su proterani posle Drugog svetskog rata, ali je Aušvic bio razlog što niko nije digao glas u njihovu odbranu, kao što je danas Srebrenica razlog što malo ljudi na zapadu da diže glas u odbranu nekih srpskih legitimnih interesa. Tako da to postoji neko osećanje da bi predaja Mladića, presuda Mladiću za genocid u Srebrenici bila taj poslednji pečat koji je još potreban da se Srbima taj genocidni žig stavi i da je to u situaciji kada Kosovo dolazi u pitanje je opasno za Srbe. Ja mislim da to ljudi znaju i da to igra ulogu u toj nespremnosti, jer znate Mladić ne bi mogao verovatno da se krije da je neko spreman da ga oda. On je morao da naiđe na dosta ljudi koji su znali nešto o njegovom kretanju. Sigurno je bilo više ljudi koji nešto znaju o njegovom kretanju, koji nisu nužno uključeni u mrežu koja ga štiti. Znači, Mladića ipak štiti to što niko neće ili što barem dosad niko nije hteo da ga oda, i to što je teško infiltrirati se u te krugove. Znate, da biste se u te krugove infiltirali morate da budete nacionalista, morate da budete poznat po toj odbrani interesa. Znači, u toj emisiji sam to objašnjavala...
RSE: Zašto je za vas Ratko Mladić zločinac?
SMAJLOVIĆ: Pa zato što je Ratko Mladić stvarno odgovoran za ubistvo onih hiljadu Muslimana u Srebrenici i što je to strašan zločin i što ja ne vidim način da Ratko Mladić nije odgovoran, ja sam uverena da je za taj zločin Ratko Mladić odgovoran i ne samo to što sam u to uverena…
RSE: Jete li oduvek tako mislili?
SMAJLOVIĆ: Oduvek sam tako mislila odnosno, znate kako, kad su tek došli glasovi da se to desilo prvih dana, ja sam to uzela kao zapadno preterivanje, a onda mi se desilo da sam u najbližem komšiluku poznavala nekoga koji je imao vikendicu u srpskom delu Bosne i nekog ko mi je ispričao. Znači znala sam ljude koji su znali stvari i slučajno se desilo da sam nešto znala iz prve ruke o tom što se desilo. Onda mi je posle bilo lakše da verujem u ostale podatke. Još uvek nemam sasvim jasnu predstavu kako se to dešavalo, ne mogu da tvrdim da je bilo 8.000, bolje da u tu priču ne ulazimo, ali desio se strašan zločin, Ratko Mladić je odgovoran. Ja mislim da je neko imao hrabrosti ili volje da ga uhapsi u bilo koje vreme, znači u i Miloševićevo vreme i postmiloševićevo vreme, da je neko hteo da uhapsi Ratka Mladića, da ga je izveo na najobičniji vojni sud u Beogradu, mislim da bi Ratko Mladić na nekom običnom, pristojnom vojnom sudu bio sigurno osuđen za taj zločin jer prosto ima toliko indicija za to./
RSE: Ko ga sada štiti? Svaki dan u novinama viđamo informacije od najrazličitijih lokacija do toga da se svi kunu u to da niko ne zna gde je, da bi odmah bio uhapšen, ko njega zapravo štiti?
SMAJLOVIĆ: Ne mogu čak ni da kažem opisno. Svi pretpostavljamo da postoji neka mreža koja je pomagala mnogim i da su u toj mreži i neki bogati ljudi koji su su ratni profiteri, da su oni to finansirali i da su tu neki bivši borci, saborci itd, mislim da se u ratu nešto desi sa ljudima. Ja sam za vreme NATO bombardovanja živela u Beogradu i mislim da nisam bila sasvim normalna osoba bar za vreme tog bombardovanja i razmišljala sam o tome da to su neki hormoni, to se nešto čudno desi sa čovekom. I mislim da se tu neka bratstva po oružju, neke ludačke odanosti jedni drugima, ko zna šta su tu desi. Mi u mirnodobskim uslovima slabo razumemo takve ljude i meni je interesantno koliko smo mi u Srbiji kao zemlji koja je ipak bila umešana u nekoliko ratova u stvari ostali gotovo bez radoznalosti za to kakvi su zapravo to ljudi. Ja mislim da mi malo znamo, u stvari ja se čak čudim kako to da se tako malo dobrih novina ili ljudi koji se bave ovim javnim poslovima kao što je naš, zainteresovalo za te ljude, za te kako ih zovu psi rata i za emocije koje se stvore među ljudima koji zajedno ratuju. Tako da, ko zna ko ih čuva, pretpostavljam da je to neka smesa tih ljudi koji su ostvarili novac ali pretpostavljam da to sve nisu kriminalci koji ih štite, ali ko zna.
RSE: U svakom slučaju osvetili smo malo tu poziciju jer je mene to lično zanimalo s obzirom da sam odgledala tu emisiju i da su mi tada, eto, neke stvari postale možda jasnije, a možda nejasnije u zavisnosti iz kog ugla se gleda. No, kako bilo, šef diplomatije Srbije i Crne Gore Vuk Drašković razgovarao je juče u Vašingtonu sa zamenikom američkog državnog sekretara Nikolasom Bernsom i on mu je poručio da će pozicija Srbije slabiti u pregovorima o statusu Kosova sve dok haški optuženici ne budu privedeni pravdi.
SMAJLOVIĆ: Pa mislim da je to tačno, dobijamo sad tu poruku, dolazi jedan krešendo tih poruka i mislim da ovaj put to nije neko strašenje ljudi samo nego to jedna realna procena. U stvari već dosta dugo postoji neka tolerancija činjenica da se nije bog zna šta dešavalo na tom delu fronta i dosta je lako prošao i onaj vrlo negativan izveštaj Karle del Ponte sredinom decembra u Njujorku. Mi se sada približavamo proleću kada će, do tad će slučaj Mladić biti rešen, ili će zaista biti prekinuti pregovori, nema sumnje.
SAMIR: Licitiranja o tim žrtvama u Srebrenici ja mislim da treba Srbija već jednom da kaže da se dogodio genocid, jer Haški tribunal je rekao svoje i čitav svet zna. Sad Srbi samo govore za svoju javnost i njihovi političari za svoje unutrašnje potrebe da se to nije dogodilo, da su prvo rekli da je tu bilo stotinu, pa stotinu vojnika, pa onda hiljadu. Sad to licitiranje to je stvarno strašno. Pitao bi gošću šta ona misli o gospodinu Žarkoviću? Ja iman jednu primedbu, trebao bi on jednom da bude gost. I drugo, kako se gospođa Smajlović oseća u tom listu koji je propagirao Miloševićev režim u devedesetim godinama i da li ima tu ljudi koji i sad rade, a koji su bili uz Miloševića u to vreme.
SMAJLOVIĆ: O Dragoljubu Žarkoviću mislim sve najbolje, odnosno rekla sam da je to jedna od snažnih ličnosti u srpskom novinarstvu. Ne može se biti dobar novinar ako niste vrlo zanimljiva ličnost i to je, eto, što je privlačno u ovoj profesiji što tu u prvi plan izbiju ljudi koji su snažni, koji umeju da stvari gledaju na neki drugi način, a Žare je prvo majstor te kratke forme u čemu mu ja strašno zavidim, i drugo strašno je duhovit i to je nešto čarobno u ovoj profesiji, a u Politici se osećam veoma dobro. Jeste, Politika imala tu ulogu za vreme Miloševića, i da, tamo rade ljudi koji su podržavli Miloševića i koji su tu radili i u vreme Miloševićevog režima. Ali znate u ovoj zemlji je jako mnogo ljudi nekada podržavalo Miloševića i glasalo za Miloševića i ja ih ne smatram sve, odnosno, ne smatram ih uopšte zločincima zbog toga što su nekada glasali za Miloševića. Što se tiče kolega u Politici, oni između sebe to pamte, ja sam tamo autsajder i došljak i nisu mi dobro poznate pojedinačne biografije i karijere, ali stvarno sam primetila da čim se uđe malo u okršaj ili u neku zategnutiju situaciju, onda jedni drugim odmah pominju ko je bio u kakvim odnosima sa Hadži-Antićem. Zanimljivo je da se tu Milošević nikada ne spominje, uvek je tu Hadži-Antić neka vrsta odrednice i kad meni ljudi govore i jedni drugima, oni kažu ali znaš li ti da je on sa Hadži-Antićem... E, sad, meni je dosadno da slušam o Hadži-Antiću, za mene Hadži-Antić nije nikakav reper, Hadži-Antić je prošlost. Ove novina je živo stvorenje ona barem pet godina pre nego što sam ja došala u nju, stvarno ne samo što nije propagirala Miloševića nego se po mom mišljenju čak preterano bojažljivo ponašala prema onima koji su došli posle Miloševića, jer je bila opterećena tim delom svoje istorije, a iskreno govoreći mislim da ona mora da se otarasi te bojažljivosti i da mora da postane agresivnija da bi bila bolja novina. To novinarstvo je zaista ipak profesija, zanat i ono se može vrlo pristojno raditi i čak ako niste neka moralno besprekorna ličnost.
BLAGOJE: Jutros sam čuo vašu gošću na B92 gde kaže kako se Politika popravila, kako je postala pristojna novina, da je ponovo Politika uvela rubriku iz inostranstva što je nikad bila vodeća stvar u Politici. Čitajući između redova mi smo se tu učili šta znači slobodno novinarstvo i šta znači sloboda mišljenja itd, jer je Politika je imala vrsne novinare, dopisnike iz inostranstva. Hteo sam da pitam gošću da li ona smatra da je neshatljivo da se toliki broj novinara, novina, pogotovu u ovim elektronskim medijima, naših ljudi, na jedan propagandistički način odriče Kosova i ubeđuje nas da treba da se odreknemo i da to nije važno, a ja, iako nikad nisam bio na Kosovu, smatram da ako Kosovo bude oduzeto Srbiji, mi Srbi ćemo jednostavno ostatati bez indentiteta.Pitanje je šta misli da li treba nešto da se uradi sada kada se vode pregovori oko Kosova, da se napravi neki brifing sa tim novinarima i da jednostavno nije to mišljenje naroda da smo se mi odrekli, jer se u stvari u 90 odsto slučajeva daje prostor onima koji kažu da je Kosovo izgubljeno, da mi tu nemamo šta da tražimo, da smo mi to zaslužili da to izgubimo itd. Drugo pitanje u vezi zločina. Ja sam strašno pogođen sa ovim šta su Srbi uradili. To je nepoznato u srpskoj istoriji da su pogotovu uniformisana lica ubijala žene, decu itd. bez obzira što su nad njima vršeni zločini. Znači, nema podataka da je bilo takvo zločinačkih osveta. Međutim, čak i ovde u Srbiji ispada da smo u ovom građanskom ratu jedino mi Srbi vršili zločine. Pitanje je, dajte da se suočimo sa tim zločinima ali stvarno da se suočimo i sa zločinima koji su vršeni... Da li ćemo se mi jedanput informisati šta se stvarno dešavalo u tom građanskom ratu?
SMAJLOVIĆ: Što se tiče Kosova ja ću možda sad biti dosadna slušaocu jer sam to jutros govorila na B92. Ja spadam među one ljude koji misle da ova stvar sa pregovorima o statusu Kosova, da to nije sve izgubljeno. Mi naravno imamo dosta protivnika među zapadnim silama koje posreduju u pregovorima između nas i Albanaca, te sile ipak vode glavnu reč. Mi s razlogom sumnjamo da su te sile mnogo naklonjenije Albancima nego nama, ali njihova taktika vodećih zapadnih zemalja i te jedne stvarno male vojske nevladinih organizacija, istraživača, analitičara, novinara, jedan deo te strategije da se stalno ponavlja kako je stvar izgubljena za Srbe i kako bi zapravo za Srbe bilo najkorisnije da oni to odmah priznaju. Ja mislim da stvar nije potpuno već rešena, a posebno mislim da ne sme država Srbija da se ponaša kao da je stvar već rešena. Znate, mogu ja kao analitičar da kažem, evo, pogledajte Međunarodna krizna grupa, ove organizacije sve tvrde da će to tako da se završi, očigledno njihovi analitičari očigledno znaju. Zapadnim novinarima Nikolas Berns kaže na brifingu, na doručku kad putuje sa njima, ja ću sad da kažem da mi nismo ni za jedno unapred određeno rešenje, ali u stvari mi želimo da damo Kosovu nezavisnost. Ja to kao novinar sve vidim ali političko rukovodstvo ove zemlje čiji je zadatak da brani suverenitet zemlje, mislim ono te stvari isto dobro vidi kao ja, ali ono ne sme da se sa tim pomiri jer jedno od glavnih taktika u ovoj situaciji je da se kod protivnika unapred stvori osećanje da je stvar gotova i da samo treba minimizirati gubitke. Znači, ja sam pričala o tome, ovde se sa stavom Rusije došlo do jednog obrta i naša se pozicija odjednom popravila i to ne nekom našom naročitom zaslugom, ali naša zasluga je u tome što je naša pozicija prilično principijelna. Kad bi Amerikanci imali spreman međunarodno-pravni princip važeći koji je primenjivan do sada deset puta, i kad imate takav princip pomoću kojeg bi mogli da daju Kosovu nezavisnost, ne bi oni čekali da mi oformimo pregovarački tim, ne bi koristili ove metode i taktike u pregovaranju, nego bi primenili lepo taj princip i ne bi tražili način kako da smekšaju Srbiju i da dobiju saglasnost. A drugi razlog što mislim da se ne može olako pristati, prvi je što bi to bilo glupo, a drugi razlog zato što se nama ništa ne nudi, nama se kaže možda ćete ući u Evropsku uniju kad usvojite sve one zakone, kad ispunite sve kriterije. Očigledno nama se čak ni ne nudi da uđemo u Evropsku uniju išta brže nego što zaslužujemo po tome kako unapređujemo i sinhronizujemo standarde. Prema tome, od nas se traži da dobrovoljno se odreknemo, bez naknade neke bitnije, nečega što po međunarodnom pravu po papiru nama pripada. To možda nije bog zna šta, ali ni to pravo po papiru, znate, nije za potcenjivanje jer to priznaju međunarodni pravni akti.
RSE: Naš slušalac Blagoje je pitao da li bi se mogao napraviti neki brifing na kojem bi se našim novinarima objasnilo da ne treba izlaziti sa tom tezom da je Kosovo izgubljeno itd. Međutim, ja uopše ne mislim da je to problem novinara, nego da je to problem političara koji što nezvanično što polušapatom novinarima dobacuju takve informacije kao pouzdane, u stvari kao da je to tako. Mislim da se pojavila teza, ne znam da li ju je izrekao Goran Svilanovi, ali ovih dana sam je čula, da srpski zvaničnici imaju stav koji se može pročitati među redovima a ponekad i otvoreno, da je to zapravo gotova stvar i da je Kosovo izgubljeno upravo zato što oni i znaju kakva će pozicija biti pa da je to onda lakši način. Kao što je Miloševiću bio lakši način da dopusti bombardovanje zemlje umesto da mirnim putem reši pitanje Kosova, da bi oni sačuvali svoju vlast i da bi sačuvali svoje pozicije, onda se kaže eto, to je nametnuto rešenje, mi ništa nismo mogli da uradimo i da se oni postavljaju kao žrtva, umesto da zaista budu u tom timu za pregovore, da izađu sa nekim predlozima i nekim konstruktivnijim rešenjima.
SMAJLOVIĆ: Ali kad se iznesu sva konstruktivna rešenja na kraju ostane da li ste spremni da učinite ono što je učinio Goran Svilanović na neki način već, i da stavite svoj potpis na predlog o uslovnoj nezavisnosti Kosova ili niste spremni da to učinite. Kosovo će ako to bude tvrda volja ovih zemalja ipak dobiti tu nezavisnost potpisali vi ili ne. I sad se sve stvarno svodi na to da li ćete vi to potvrditi svojim potpisom i da li biste nešto profitirali ako se nekako doborovoljno toga odreknete što će vam svakako biti uzeto. U ovom slučaju mislim da je ovo poređenje sa bombardovanjem nije dobro jer ovde neće biti nikakvog bombardovanja zemlje i neće niko kažnjavati Srbiju.
RSE: Ne naravno, ja samo pričam o principima, da su slični principi.
SMAJLOVIĆ: Pa nisu tako slični principi, u stvari u ovom slučaju i ova cela stvar sa Putinom i sa gospođom Di Karlo koja je rekla u intervjuu Komersantu da to je Putinu poslužilo samo kao povod da se obrecne na Amerikance. Ona je rekla, neka se niko ne plaši, Kosovo je samo jedan potpuno izuzetan slučaj, mi taj princip nećemo nigde druge primenjivati. Mi ćemo samo u slučaju Kosova da nešto rešimo na takav način, to će biti izuzet i jedinstven slučaj i niko ne mora da strahuje, znači Rusija ne mora da strahuje da će tako nešto biti primenjeno u Čečeniji. E, tu je Pupin potpuno obrnuo stvar i rekao ne starahujem ja da će se to primeniti u Čečeniji, već vam poručujem da bih ja mogao to da primenim u svoju korist u Aphaziji, a u stvari on govori jedno te isto. Rusija zaista ne mora da strahuje, neće se na Rusiju primeniti ono što se primeni na Srbiju. E, tu bih ja rekla da srpski političari imaju odgovornost veću. Ako kosovski Albanci, ako UČK posle posle svega šest godina od početka oružane borbe dobije nezavisnost tako lako, za okruglim stolom, to je ipak jedno žestoko ohrabrenje raznim grupama oružanim i separatističkim pokretima, te se iz tih razloga ne daje lako nezavisnost. Zato se 40 godina rešava Kipar, zato se 50 godina rešavaju drugi problemi. Zašto bi Kosovo morala da se reši za šest godina a sve ostalo čeka po sto godina. Ja imam čak teoriju, pošto nama ne preostaje ništa nego moralna jedna pravna pozicija, i imam teoriju da bi zapravo bilo i neodgovorno i nemoralno pristati na neku kao volju jačega ne vodeći računa da će ovo rešenje da neke druge ljude slične Srbima u nekom drugom delu sveta biti loše zato što će se neko ohrabriti time, tim primerom UČK. Misim da su to zaista komplikovane stvari a mislim da nema opasnosti da ćemo biti bombardovani ako dobrovoljno ne pristanemo na nešto, tako da upozorila bih na to da se olako ne povlače ta poređenja sa bombardovanjem, sa Miloševićem itd. Znači ja mislim da i u međunarodnom planu ne trebaš nikome da škodiš, ne trebaš nikoga da napadaš, ali treba da radiš po nekom pravu i principu pa šta ti bog da. Nije ta sloboda uvek spoznaja nužnosti. Znate pripadanje Evropi, pa pogledajte evropske zemlje, pa nije biti evropska zemlja u tome da pogledate koji je vetar dunuo iz Francuske i Nemačke pa da se postrojite i pomirite. Mi zato hoćemo u Evropsku uniju što je stvarno moguća...
RSE: Vi sad sažmite u jednoj rečenici, vi smatrate da međunarodna zajednica ne bi napravila takav presedan zarad samog poretka međunarodne zajednice da tako odjednom donese to rešenje.
SMAJLOVIĆ: To sve zavisi od toga koliko ćemo mi otpora pružiti, naravno da ne mislim nikakvog oružanog otpora, ali ako se mi budemo pozivali na neke principe mnogo je teže međunarodnoj zajednici da prekrši neki princip ako se neko opire. Ako se niko ne opire onda je mnogo lakše reći, pa jeste ovo je izuzetan slučaj, evo, i Srbi razumeju da je to jedino rešenje. Mi smo jedini koji mogu sutra da daju nezavisnost Kosovu, nema nikog drugog. Za svaku drugu državu to je vrlo komplikovana odluka i vrlo teška odluka. Moje je mišljenje da pošto mi tu imamo neka prava i pošto nam tamo te Srbe maltretiraju, ubijaju, i pošto oni nemaju nikakva prava, i pošto su jedini Evropljani koji nemaju ni slobodu kretanja, ja stavarno mislim da je naš posao da malo insistiramo na tim principima i da tamo gde možemo kažemo, evo, sad smo u pravu. Sad nam pokažite da smo Evropljani kao i svi drugi, kada smo u pravu, kada je neka vrsta ipak prava na našoj strani. Zbog toga se uvlači Srebrenica, zbog toga se uvlači Milošević, što nam se sugeriše da moralno nismo u pravu.
RSE: Pa jesmo li moralno u pravu?
SMAJLOVIĆ: Mislim da jesmo u moralnom pravu. Pa, evo, videla sam jednom na sajtu B92 kad je gospođa Doris Pak rekla, vi morate da platite za Miloševića. Neko je odgovorio na tom sajtu, dobro pa šta mislite da Nemci možda plate ... za one žrtve ovde što su pale. Ne, nije to princip međunarodnih odnosa. To bi bila džungla kada bi se reklo, aha, vi ste moralno…
RSE: Da samo razgraničimo, vi ste maločas i sami rekli da je u Srebrenici počinjen ogroman zločin, rekli ste da je Ratko Mladić zločinac itd, znači ne može se sumnjati na to da su ti zločini počinjeni.
SMAJLOVIĆ: Ali ne govorimo mi o Srbima kao iskonskoj kategoriji jer to je tek...
RSE: Ali samo to da objasnim jer mi se čini da vas sasvim ne razumem šta želite da kažete.
SMAJLOVIĆ: Znači, nema kolektivne krivice Srba. Ne možete vi da prenesete ono što se desilo u Srebrenici pa da kažete aha, sada Srbi gube Kosovo. To ne da nije međunarodno pravo nego to nije ni moralno, to je jedna vrsta strašne kolektivne kazne nad žrtvama. Osim toga ako idemo tim principom, znate ono što Madlen Olbrajt rekla, Srbi su izgubili moralno pravo da upravljaju Kosovom, pa izvinite jesu li Albanci izgubili u ovih šest godina moralno pravo da upravljaju Kosovom. Mislim, to su vrlo opasni argumenti i to nisu međunarodno-pravni argumenti i pošto nisu... Znate šta bi bilo kad biste rekli, vi Amerikanci ste ubili tri miliona Vijetnamaca i vi ste izgubili moralno pravo da budete pošten broker u sukobima drugih nacija. Te moralne kategorije nije uputno ni za koga unositi u razgovore. Ako imamo međunarodno pravne principe hajde da ih se držimo, a ako ćemo govoriti šta je ko izgubio onda je možda Doris Pak pre 50 godina izgubila pravo da ikada više nekoj drugoj naciji sudi i ne verujem da bi iko hteo da krene tim putem.
RSE: Ako bismo sad zamislili početak pregovora u kojima bi obe strane izašle sa takvim stavovima u kojima bi srpska strana tvrdila, evo, vi ste izgubili moralno pravo u poslednjih šest godina jer su Srbi najugroženija vrsta trenutno u Evropi, a Albanci rekli da ali šta se događalo sve vreme vladavine Miloševića, ogromni zločini su vršeni, kako bi se onda otišlo sa mrtve tačke, čak da je to apsolutono moralno to što vi govorite. Gde je tu početak pregovora?
SMAJLOVIĆ: Vi ste potpuno u pravu ali ja kažem zato se ti argumenti ne mogu koristiti, zato je ovo podvala. Amerikanci imaju jednu finu poslovicu, oni kažu, kada si po zakonu u pravu onda ti guraj zakonski princip, a kad nisi po zakonu u pravu onda udaraj snažno po stolu. Ja se slažem sa vama da tu nema kraja, ako ja počnem da govorim Doris Pak da je ona, da je Hitler za nju izgubio pravo da se ona izjašnjava, onda je propala stvar.
RSE: A šta je onda da kažemo ispravno?
SMAJLOVIĆ: Zato se međunarodnom odnosima, Nataša, ne koriste se ti moralni principi kao principi kojim se uređuju odnosi država, to je moj argument. Postoje neki drugi principi koji se zovu nacija, država, suverenitet, intergritet granica, to su principi o kojima mi govorimo. Nađite mi takvo rešenje, a pošto nemate takav princip na koji možete da se pozovete, zato se uvlači moralni argument koji nije osnova za razgovore uopšte.
RSE: I da li vi imate saznanja da srpski zvaničnici insistiraju na drugim principima, ne na moralnim nego...
SMAJLOVIĆ: Nemam ja saznanja, to smo videli. To je ta neprijatnost što imate premijera Srbije koji je u stvari profesor Pravnog fakulteta i što šest godina posle Miloševića u Savet bezbednosti stiže premijer Srbije koji, ako ćemo pravo više liči na švajcarskog profesora nego na ono kako Srbe i Srbiju doživljavaju na zapadu. On ide sa tim argumentima koji se tiču Povelje UN, princip međunarodnog prava. Zbog toga se sada uvlače i moralni i drugi, i to je teško izaći na kraj. Mi se ne pozivamo na međunarodno pravo u situaciji kada kršimo prava albanske manjine kao što se Milošević na to pozivao na neke principe koje je kršio. Na principe se možete pozivati kad Albanci na jugu Srbije imaju više prava i više slobode nego Srbi na Kosovu. To je situacija na koju se možete u Savetu bezbednosti pozivati na principe međunrodnog prava.
ISMET: Što se tiče Kosovo neki kažu da je presedan u Evropi i u svetu. Gospođa priča puno i kao da prati list Politika i čini mi se da ide tragovima kojima je list Politika dolivao ulje na vatru u vreme rata i pre rata. Do juče su rekli srpski političari da je Srbija i Crna Gora jedna glava i dva oka, a sad ne znam da li je levo ili desno ili Srbi ili Crnogorci neće više da stoje na toj glavu. Kako mogu Albanci da budu pod Srbijom kad sačinjavaju 92 odsto stanovništva na Kosovu. Ovaj gospodin malo pre što je rekao za Srebrenicu da to istorija nikad nije zapamtila, neka malo pročita šta se desilo sa Albancima u Toplici i Baru 1941, i u Trogiru, za vreme FNRJ, pa SFRJ, neka Srbi malo čitaju i da znaju šta se desilo, a da to nije samo u poslednje vreme. Mi smo od 1878, a naročito posle 1912. bili genocidno ugnjetavani, ubijani, terani u Tursku, u Albaniju.
RSE: Ismete kažite mi kako ste vi i kako je vaša porodica i da li ste vi imali nekih problema.?
ISMET: Ja sam izgubio rođaka od 60 godina, njegovu ćerku 22 godina i sina 32 godine. Ostale su majka i ćerka, udata. Od lično moje familije nisam, a za paljenje i pljačke da na pričam. Zamislite, zapali su mi kuću, štale i sve živo, i voće mi zapalili. Ja mislim da će Bog biološki sa Srbijom da se obaračuna, izvini što kažem to, ali to će vremenom…
RSE: Da ne mešamo Boga u ovu priču ne znamo kako će na kraju to završiti.
ISMET: Što se tiče Mladića, znate ko kaže za njega da je heroj, onaj ko ima iste naravi i dušu. Jer kako može da bude heroj onaj ko je ubijao decu i žene i ko je zapalio sve, i ne može herojem da se naziva ako se skriva kao miš, kao kukavica po stenama.
RSE: Da, to je nastavak priče o Kosovu. Uvek je tužno kad ste u ovakvim medijima što je Radio Slobodna Evropa pa ste svakodnevno u prilici da čujete i jednu i drugu stranu i da se suočite zapravo sa tragedijama pojedinačnim. Nažalost kad se u ratu ne bi gubilo iz vida da je u pitanju pojedinac ne bi ni bilo ratova ni zločina.
SMAJLOVIĆ: U pojedinačnim sudbinama i svi ljudi su u pravu.
VOJVODIĆ iz Čikaga: Biću jako konkretan s obzirom da niste spominjali ni gospodina Karadžića ni gospodina Krajišnika koji je u Hagu, hteo bi da pitam gospođu Smajlović pošto kaže da je imala informaciju iz prve ruke, ne želeći da rušim i ovo malo ugleda koje imamo, ima li informacija da su oni pre ovih svih ratova odnosno pre početka rata u Bosni, bili na nekim poternicama, da su bili na nekim sudovima, odnosno da su odgovarali za neka zlodela i da su osuđeni bili od neke dugogodišnje zatvorske kazne zbog pronevere itd, i da je rat njima praktično dobrodošao?
SMAJLOVIĆ: Što se tiče ovog pitanja o Radovanu Karadžiću i Momčilu Krajišniku, zaista je kuriozitet tog bosanskog rata da su lideri i srpski i muslimanski bili robijaši. Alija Izetbegović u dva navrata, oba puta kao politički zatvorenik, posle rata kao pripadnik Mladih Muslimana i onda ponovo kako se u to vreme zvalo muslimanskim fundimentalizmom, a Momčilo Krajišnik i Radovan Karadžić su bili ne zbog politčkih zločina već zbog neke pronevere u kojoj su zajedno učestvovali. Mislim da je Krajišnik obezbedio da njegova firma, koja je bila jedna od najbogatijih društvenih firmi, tvornica termo aparata na Ilidži, koja je proizvodila neke nuklearne separatore za sovjetske atomske centrale, znači oni jesu bili u zajedno u istražnom zatvoru i oni su bili osuđeni. Onda su se žalili i presuda im je ukinuta, a onda se tužilac žalio na ukidanje te presude. To je bilo mnogo pre rata, taj rok za žalbu tužioca na ukidanje presude Karadžiću i Krajišniku je isticao uoči prvih izbora u Bosni i Hercegovini. Znači to je bilo gotovo dve godine pre rata tako da ako slušalac živi u uverenju da su se oni spašavali zatvora time što je rat započinjao, tu je potpuno u krivu. Znači, Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik su došli na vlast u Bosni i Hercegovini zajedno sa Alijom Izetbegovićem i HDZ-om u jednoj koalicionoj vlasti posle tih prvih višepartijskih izbora. Već su tada bili slobodni ljudi, bez ikakve sudske presude koja im je stajala za vratom.
DULE iz Beograda: Zašto istraživačko novinarstvo nije postavilo i odgovorilo precizno na neka od ovih mojih pitanja. Koliko je trajao rat u Bosni, da li je trajao tri godine i tri meseca, da li se živelo bez struje i vode, da li su ljudi bili gladni, da li su deca umirala u fekalijama? Dalje, da li je jedna budala iz Beograda, neću da spominjem imena jer to je bila dužnost istraživačkog novinarstva, komandovala sa Pala a tekst je iz Mažestika. Kad su toj budali postavili pitanje, zašto bombarduje Sarajevo on je odgovorio da ima tamo Srba, tačno je, ali ih ima mnogo manje nego Muslimana. Dalje, da li se jedna druga budala svetila na Srebrenici, svetila Kosovo i da je tu istu budalu nazvao budalinom Milošević, jer mu je Milošević naredio da ne radi to što je uradio. Dalje, da se postavi pitanje i odgovori zašto su postoji dva naša najveća kriminalca bila postavljena u Hilandaru na ona dva bureta i zašto ne odgovaraju sada, ne penzioneri koji kriju ova dva kriminalca, zna se na koga mislim, a zašto ne odgovaraju Toholj, Kosta Čavoški, Crnčević, koji su im dali logističku podršku?
RSE: Mislim da ste vi najbolje razumeli o čemu ste tačno pričali, bojim se da ja nisam, ne znam za vas Ljiljana?
SMAJLOVIĆ: Ovo suđenje, ovaj proces Miloševiću, zapravo to je i glavna tačka da li su to neke dve budale u Bosni odgovorne za rat.
RSE: Jeste vi to indetifikovali koje su to dve budale?
SMAJLOVIĆ: Pretpostavljam da jedna od tih budala morao da bude Mladiić. To pitanje da li je Milošević pokušavao da ih odvrati to je nešto na čemu se vodi proces u Hagu tako da ne da se time bavilo samo istraživačko novinarstvo, nego da bavi jedna armija istražitelja i nisu još, što bi Amerikanci rekli konkluzivni zaključci. Znači još nije jasno i to se na sudu istražuje, nije još sasvim jasno u kakvoj je vezi Slobodan Milošević stajao sa tim “budalama” iz Bosne. Ne verujem da bi tu istraživačko nivinarstvo baš moglo jako puno da pomogne jer, evo, Karla del Ponte ima tu veliku batinu kojom je ona u stanju da prisili državu da otvori arhive, da sve ono što nikakvo istraživačko novinarstvo nije uspelo, a i njoj dosta teško ide to dokazivanje tih veza ko je odgovoran. Znate, i ovo kad se otvara pitanje ko je zaista odgovoran, ja ne volim mnogo tu priču, ja volim da su odgovorni oni koji su činili zločine a ne koje mi posredno optužujemo da su možda stvarali atmosferu. Vrlo je teško u ovom ratu utvrditi i u pravnom smislu odgovornost, i u ovim konkretnim slučajevima koje je slušalac pominjao ne verujem da bi baš samo istraživačko novinarstvo moglo da doda u smislu bilo dokaza bilo argumenata.
RSE: Da se dotaknemo sadašnjosti, volela bi samo da prokomentarišemo ova poslednja dešavanja u aferi sa Mobtelom. Evo poslednja vest je da je Bogoljub Karić u poreskoj upravi Srbije danas četiri sata davao izjavu o svojim prihodima u poslednjih nekoliko godina kako bi se utvrdile njegove poreske obaveze. Da li je to početak nekog definitivnog razrešenja celog slučaja ili će to ostati na nivou afere kao mnoge pre toga?
SMAJLOVIĆ: To nisam u stanju još da ocenim da li će se moći u nekoj sudskoj pravnoj proceduri dokazati Kariću za ovo zašto ga se optužuje, ali za neke od ovih stvari, ovo isisivanje novca ja sam dosta impresionirana dokazima koje su novinari Politike podastrli u dnevnim izveštajima. Tako da mi se zaista čini to nepristojnim da neko sebi dodeljuje platu od dva miliona evra, a obaveštava državu da nema ni dinara profita od te firme. I to je od ovih optužbi koje sam ja čula u stvari ta najteža zato što je to deo koji se tiče korićšćenjs državnih monopola. Ne znam koliko će se moći dokazati, nisam na taj način izbliza pratila. Ono što mene interesuje, ja sam isto jutros čula ove pohvale Politici na B92,ali sam takođe čula da je usput rečeno ali, eto, učestvuju u hajci protiv Bogoljuba Karića. E, tu moram da kažem ako postoji hajka protiv Bogoljuba Karića u njoj Politika svakako ne učestvuje.
RSE: Da li postoji hajka?
Ljiljanja. To je zanimljivo, ljudi koji tvrde da postoji hajka su ljudi koji nekako imam utisak da bi voleli da eventualno barem ova Vlada ne uspe da dokaže Kariću to. Ja sam nedavno u jednoj od ambasada u Beogradu jedne od vodećih zemalja sveta, zapadne, slušala grupu ljudi iz nevladinih organizacija kako objašnjavaju domaćinima koliko je vešt, sposoban, vispren, snalažljiv, lukav kako je dobro preneo na politički teren, onako sa divljenjem o Kariću. Imala sam utisak da nije Karić toliko ni sposoban ni vešt itd, nego da postoji tu neka mala nada da će tu da se Vlada obruka i mislim da to gledanje imali hajke ili ne, aplolutno je tačno da je bilo mnogo informacija, ali znate nešto mi se čini da su ipak Karići ti koji su odgovorni zato što postoji toliko mnogo tragova kojim bi moglo da se bavi istraživačko nivinarstvo u vezi sa njim.
SVETOMIR JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Posle “Gojka i Savla” i “Odjeci i reagovanja” i drugih negativnih delovanja na ... pitanje za gospođu je da li će moći da se uklopi u tu sredinu s obzirom da veoma cenim njen rad i angažovanje pa se bojim da ...
SMAJLOVIĆ: Te institucije su, a Politika je jedna institucija, one su više nego zbir ljudi koji u njima rade, tako da mislim možda neće zvučati skomno kad to kažem ali to da čovek zauvek odustane od Politike to je kao da odustanete od crkve zato što vam se patrijarh ne sviđa itd. Meni se to tako čini.
SLOBODAN: Gospođa Smajlović brka odgovornost i krivicu. Ova sva lica koje je nabrojala nesporno imaju odgovornost, valjda treba dokazivati da Milošević nije odgovoran itd. Pitanje je kome se to gospođa Del Ponte ne povinuje, obzirom da je gospođa Smajlović juče rekla o Del Ponteovoj da ona to radi da kazni one što joj se ne povinuju. Drugo, zašto u celinu pogleda Kontakt grupe gospođa Smajlović ne istakne, a to je između ostalog što je glavni adut slušanja Albanaca, gde se kaže: očekujemo od Beograda da ima na umu da rešenje između ostalog mora da bude prihvatljivo za narod Kosova. I treće, da li će se slučajno pojaviti karikature Koraksa u Politici, jer sad mi postoja jasno zašto je Žarković došao u Politiku.
SMAJLOVIĆ: Nisam sigurna da sam razumela stvar oko Karle del Ponte ali ja sam izgleda negde rekla da je ona kaznila one koji joj se ne povinuju. Pa ja nisam jedina koja sam uočila, tu su me pretekli zapadni novinari i to bolji novinari od mene. U toj oceni da gospođa Del Ponte voli da se služi političkim sredstvima, da je ona veliki politički igrač i da ona voli da kažnjava one koji joj se ne povinuju. Da, upravo se o tome radi, tako da ova mera koju ona sada predlaže da se ukinu pregovori Srbiji sa Evropskom unijom to spada u to njeno političko ponašanje u pokušaj kažnjavanja jednog političkog rukovodstva ako ne usliši neki njen zahtev kao tužioca. Ovde su ljudi navikli na to da se tako tužioci ponašaju, ali to zapravo nije tako normalno, to se samo dešava u ad hok sudovima u ovakim situacijama a to nije nešto što je karakteristično za sudove, za tužioce.
RSE: Vi ste jednom prilikom već učestvovali na ovom radiju upravo u jednoj emisiji koja je čitava bila posvećena analizi Haškog tribunala odnosno zašto je u Srbiji Tribunal tako nepopularan. Pa postoji ta teza da se pravi razlika kod nekog je nepopularan zato što ne podnosi da se suočava sa istinom o zločinima, a kod nekog postoji ta razlika koju pravi između samog tužilaštva i samog Tribunala, da tu postoje velike razlike. Mislim da ste čak vi zagovarali tu drugu tezu.
SMAJLOVIĆ: Da je delom reputacija koju uživa gospođa Del Ponte nije tako različita od reputacija koja ona u međuvremenu izgradila u ministarstvima spoljnih poslova vodećih zapadnih zemalja. Znači, ta njena iritiranost upravo tim njenim političkim delovanjem i preuzimanje tih političkih funkcija ona je uspela da mnoge zemlje naljuti, odnosno barem one njihove političke birokratije.
RSE: I hoćete pozvati Koraksa da bude karikaturista?
SMAJLOVIĆ: Mislim da se uopšte u ovom kotekstu nije spominjalo. Da, slušalac vaš je rekao da je sad jasno zašto je Žarković došao u Politiku pa pretpostavljam da je to neko ko je ljut na Dragoljuba Žakovića što se posvađao sa Koraksom, što Koraksa nije bilo neko vreme. Verujte ta stvar sa Koraksom, prvo mislim da se desila posle dolaska Dragoljuba u Politiku ali nisam čak ni sigurna, ali u svakom slučaju to nije igralo apsolutno nikavu ulogu, ja mislim da sam već objasnila za Žareta. Žaretu smo dovoljno komplimenata večeras uputili.
JELENA iz Beograda: Malo me začudila sa tom konstatacijom da mi treba da idemo na principe kao da nismo svesni da u stvari svetom ne vladuju principi nego sila. Prosto dokaz tome je ono što je Evropa priznala republike, kako je nekad sastavila Jugoslaviju tako je sad rastavila, toga smo vrlo svesni, zatim one oluje sa američkim generalima za etničko čišćenje Hrvatske. Dakle, kakvi su to principi, o kakvim principima može da se govori? Ili na primer ovo, Amerikanci na primer govore sada prosto treba da učine Muslimanima u Bosni i na Kosovu zato što su to pelceri za druge muslimanske zemlje da se vidi kako su oni, kako su oni najbolje dočekivani i rado dočekivani, tako da zbog toga zamislite u 21. veku treba njima da se poklanjaju teritorije, države i ostalo na račun tamo nekih Srba... Da li je to princip?
SMAJLOVIĆ: Ja sam, naravno u stanju da primetim da se jače zemlje ponašaju tako da slabiji se uvek pozivaju na zakon i principe, a jačima to ne treba. Ali mislim da nije rešenje to da indentifikujemo ko je najjači pa da onda činimo po tom. Nama ne vradi što mi vidimo da drugi ne poštuju principe. Znate, da smo mi Rusija nikom ne bi ni padalo na pamet da se na ovaj način meša u naše probleme, a s obzirom da nismo, onda mislim da mi možemo da branimo svoja prava najbolje tako što se pozivamo na principe. Ne tvrdim da ćemo mi tako da sačuvamo ta prava, ali znate ono kad kažu danas republika ne može da pobedi, ali neko mora da se bori za republiku i danas. E, tako je i sa principima međunarodnog prava. Nisam ja naravno slepa da ne vidim da se Amerikanci tih istih principa ne pridržavaju ali oni imaju jače argumente. Mi nemamo jače argumente pa mi se ovi čine prilično vredni i dostojni pažnje čak i ako će biti poraženi na kraju.
RSE: Maločas kad ste govorili o ruskom interesu, u celoj ovoj priči takođe samo došli do tog zaključka. Znači ne radi se samo o Amerikancima, to da se principi ne poštuju vlada danas u čitavoj svetskoj politici i to je deo te politike.
MARKO: Kako bi bilo, na primer, da Amerikancima neko pruži zahtev da uhvati Bin Ladena? Oni traže od Srbije da uhvati Mladića da ne ispašta čitav narod. Ja shvatam da oni traže da ispaštaju oni koji ga kriju i pomažu, to je u redu oni krše zakon, ali ja ne vidim da jedno dete u obdaništu, jedan učenik srednje škole krši zakon. Šta on zna ko je Ratko Mladić i šta je radio Ratko Mladić. I drugo o zločinima. Ja isto potičem sa ratnog područja i na neki način sam žrtva rata, ali reći da su samo jedni krivi, a drugi nevini, iako su postojali Vukovar i Srebrenica, ja mislim da je među Bošnjacima bilo onih koji u stanju da isto učine Srbima to. Ne pravdam, ali Hrvati da su imali istu snagu kao Milošević možda bi Srbima učinili Vukovar, kao što je pokazala 95. na primer. Nijedan narod ne pravdam, sebe smatram i dalje čistim Jugoslovenom, zbog toga to govorim.
SMAJLOVIĆ: Što se tiče Bin Ladena mislim da je slušalac upravu, to je jako interesantno. Ratko Mladić je u krajnjoj liniji zaista danas opasan samo po šanse Srbija da se pridruži Evropskoj uniji, što može da se pretvori u neku vrstu kolektivne kazne, dok je Bin Laden istinski opasan čovek i on je pokazao da je istinski opasan. On je pretnja i svetskom miru i Sjedinjenim Državama, ali naravno uočavamo da Amerikanci nikad ne pominju činjenicu da je skandalozno što on nije otkriven jer su oni ti koji trebaju da ga otkriju i onda se o tome ne priča kao da je to neka drama. Kada čitate zapadnu štampu ispada da je mnogo veća drama što Ratko Mladić nije u zatvoru, a to što Bin Laden nije uhvaćen to je kao nešto preko čega se prelazi i naravno da je to jedan dupli standard.
RSE: Mislite da zaista tako izgleda i da se stiče takav utisak i posle 11. septembra. Zar nije dignuto to na najviši mogući nivo?
SMAJLOVIĆ: Jedno kratko vreme, ali kako su otkrili da ne mogu da uhapse Bin Ladena, on se u poslednje vreme gotovo ne spominje. U Njujorktajmsu je prošlog vikenda izašlo šest pisama u kojem ljudi pitaju zašto niko ne govori o Bin Ladenu, zašto se ne traže krivici. To je samo zato što je to američka odgovornost. Ja sam pisala neki komentar za Los Anđeles Tajms i bilo je vrlo zanimljivo, urednica stranih komentara u Los Anđeles Tajmsu me je pitala da li se može pronaći Ratko Mladić, a ja sam odgovorila može li se naći Bin Laden. S druge strane žice jedna kratka pauza, jer se njima čini nekako nepristojno što mi hoćemo da se guramo da tražimo da se ista pitanju postavljaju i jednoj i drugoj strani.
RSE: Kaže se da je nepristojno na pitanje odgovarati pitanjem.
SMAJLOVIĆ: I to je tačno.
SLUŠALAC iz Podgorice: Zanima me mišljenje gospođe Smajlović o stanju medija u Crnoj Gori.
SMAJLOVIĆ: Stanje medija u Crnoj Gori nažalost ne poznajem tako da o tome ne bih govorila. Ja čitam Vijesti i Dan koliko mogu, ali se ne bih usuđivala da komentarišem stanje medija.