O budućnosti EU – kada, ako ne sada

Tekst: Filip Lukić

Zastave Velike Britanije u evropskim institucijama više nema. Drama oko izlaska Britanije iz EU, koja je trajala četiri godine, poslednjeg dana januara dobila je svoj formalni završetak. Prema najavama evropskih zvaničnika, vreme je da se Evropska unija okrene sebi i odluči u kom pravcu treba ići.

„Konferencija o budućnosti Evrope je jedinstvena prilika da čujemo mišljenje građana, da pokažemo ljudima da se njihov glas sluša u Evropi", ovim rečima je potpredsednica Evropske komisije Dubravka Šuica najavila Konferenciju budućnost Evrope, u okviru koje bi, u naredne dve godine, trebalo odrediti pravac kojim će Evropska unija ići.

Jačanje evropskih institucija ili vraćanje nadležnosti državama članicama? Promene ključnih ugovora ili održavanje statusa kvo? Ubrzanje procesa proširenja EU ili njegovo definitvno zaustavljanje? Odgovori na ova pitanja biće poznata nakon dvogodišnjeg „razgovora“ koji će EU voditi sa svojim građanima o tome kakvu Evropsku uniju žele da vide u narednim decenijama.

Debata o budućnosti dolazi u trenutku kada je Velika Britanija i zvanično napustila Evropsku uniju, populizam i antievropski stavovi bujaju na istoku kontinenta, a saglasnost o ključnim vrednostima i politikama nikad nije bila na nižem nivou, što se vidi iz nemogućnosti EU da sankcioniše svoje članice, Mađarsku i Poljsku, koje krše osnovne principe vladavine prava.

Šta je Konferencija Budućnost Evrope?

Konferencija Budućnost Evrope simbolično će početi na Dan Evrope, 9. maja, i trajaće naredne dve godine.

Predsedavajući konferencijom biće Gi Verhofštad, jedan od istaknutih zagovornika ideje o Sjedinjenim evropskim državama koji se zalaže za jačanje evropskih institucija i davanje još više nadležnosti EU. Uprkos tome što debatu o budućnosti vodi neko ko veruje u evropsku ideju i zalaže se za produbljivanje saradnje, treba imati u vidu da je pozicija protokolarne prirode. Evropski parlament je pokušao da se nametne kao institucija koja će voditi čitav proces, ali ne treba zaboraviti da će na kraju završnu reč imati države članice.

Dok je za jedne ovo prilika da EU napravi velike iskorake i produbi saradnju među članicama i vrati kredibilitet u svetu, za druge ovo predstavlja rizičan korak koji može dovesti do urušavanja i ovako krhkog evropskog zajedništva.

Cilj evropske konferencije je da se kroz niz diskusija sa građanima, odnosno tzv. agore, na kojima bi učestvovalo između 200 i 300, uglavnom mladih ljudi iz država članica, dođe do saglasnosti oko toga u kom pravcu EU treba da ide.

"Želimo dati novi podsticaj evropskoj demokratiji. To je naša zajednička odgovornost. Demokratija je više od glasanja na izborima svakih pet godina. Bit je u tome da se čuje naš glas i da smo sposobni da učestvujemo u izgradnji društva“, poručila je predsednica EK Ursula von der Lajen 10. septembra prilikom predstavljanja svog tima u Briselu.

Da li je pravi trenutak za promene?

Takav pristup može bit dobar i povećati interesovanje građana za Evropsku uniju, smatra Jana Juzova sa praškog Instituta za evropske politike „Europem“, ali upozorava da, imajući u vidu rast populizma u Evropi, nacionalizma i Bregzita, vreme za ključne promene nije pravo.

“Čini mi se čak da je mogućnost dogovora unutar EU na najnižem nivou ikada i zbog toga ne očekujem nikakvu značajnu promenu, osim ukoliko ne dođe do promenu raspoloženja u samoj Uniji. Teško je zamisliti da bi države članice mogle da se dogovore o dubljoj saradnji. Očekujem da će većina zanimljivih inicijativa biti blokirana od strane država koje zagovaraju vraćanje nadležnosti državama članicama”, upozorava Juzova.

Za razliku od nje viši analitičar Instituta za javne politike Fondacije za otvoreno društvo iz Brisela Srđan Cvijić manje je skeptičan. On podseća da je retko kada postojala potpuna saglasnost članica o promenama unutar EU, te da na to i ne treba čekati.

„Nikad neće postojati pravi trenutak za tako nešto, pa zašto da to ne pokušamo danas. Mislim da će šok zbog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz EU služiti kao podsticaj da se EU ujedini i ojača. Ako pogledate ponašanje ekstremne desnice u mnogim članicama EU, čak i one više ne dovode u pitanje postojanje EU. Naravno oni se zalažu za drugačiju EU, neku vrstu moderne policijske države, ali su, na svu sreću, u manjini“, poručuje Cvijić.

Kakve rezultate očekivati?

Iako u manjini, predstavnici evroskeptičnih stranaka prilično su glasni. Stranka Najdžela Faraža, iako bez značajnije podrške među Britancima, koja je samo na izborima 2015. prešla 10 odsto, svojom dugogodišnjom kampanjom protiv članstva Velike Britanije u Evropskoj uniji, uspela je da dovede do referenduma o Bregzitu i ostvari svoj cilj – iznošenje zastave Ujedinjenog kraljevstva iz evropskih institucija.

Uklonjena britanska zastava iz hola zgrade Evropskog vijeća

Na prethodnim izborima za evropski parlament, ekstremna desnica je ukupno dobila oko 23 odsto glasova. Međutim, treba imati u vidu i stranke koje zvanično ne pripadaju ekstremnoj desnici, ali su vrlo kritične prema Briselu, kao što su mađarski „Fides“ ili poljska „Pravo i pravda“, a odnele su značajne pobede na evropskim izborima u svojim državama.

Tako je, na primer, mađarski premijer Viktor Obran, koji je svoju politiku izgradio na kritici Brisela zbog migrantske krize, osvojio 56 odsto glasova na majskim izborima 2019. za Evropski parlament. U Poljskoj je na izborima prošle godina stranka Jaroslava Kačinskog osvojila oko 40 odsto glasova.

Upravo u vremenima krize Evropska unija uspevala je najviše da se reformiše i diskusija o budućnosti je najbolji odgovor svim evroskepticima, smatra istraživačica Gentiola Madhi iz Akademije za evropske integracije i pregovore iz Tirane.

„Konferencija je pravovremena i neophodna ukoliko želimo da očuvamo jedinstvo, a pokretanje rasprave o budućnosti u ovom trenutku, uz sve izazove koji postoje, izraz je zrelosti vodećih evropskih država. Ovo je svakako poziv na buđenje za čitavu EU i vreme da reaguje na pretnje po demokratiju i vladavinu prva koje dolaze i od nekih članica Unije“, smatra Madhi.

Dodaje da je ovo prilika da se tokom naredne dve godine EU vrati u svakodnevni život građana i podseti ih na sve koristi koje članstvo u EU donosi.

Međutim, uprkos entuzijazmu koji postoji povodom predstojeće rasprave, primetno je da su evropski zvaničnici vrlo suzdržani kada govore o konkretnim ishodima i mogućim promenama osnivačkih ugovora, a za koje je potrebna saglasnost svih država članica, ukazuje Jana Juzova.

„Moguće da će doći do promena u nekim manje osetljivim oblastima. Međutim, ne očekujem da će promena ugovora biti na stolu. Višegradska grupa će verovatno želeti da blokira sve promene, čak i da se zalaže za vraćanje nadležnosti na nacionalni nivo, jer nije otvorena za veću integraciju unutar Unije. Sa druge strane, one bi sigurno bile spremne da podrže ubrzanje procesa proširenja EU”, kaže Juzova.

Kakva je uloga Zapadnog Balkana?

Proširenje EU i evropska perspektiva zemalja Zapadnog Balkan biće jedna od velikih tema u okviru debate o budućnosti razvoja Unije. Nakon blokade pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, koja je došla u oktobru prošle godine, i zahteva francuskog predsednika Emanuela Makrona za reformom pregovaračkog procesa, evroskeptici su požurili da proglase smrt procesa proširenja - jedne od najuspešnijih politika na kojoj je Brisel godinama gradio svoj kredibilitet i status „meke“ sile.

Nakon nekoliko razočaravajućih poruka za region iz Pariza, prva pozitivna stigla je iz Berlina pre nekoliko dana. Naime, kancelarka Angela Merkel obećala je da će se lično angažovati i potruditi da EU u martu konačno donese odluku i otvori pregovore sa ove dve zemlje.

Takođe, kako bi pokušao da umanji razočaranje Zapadnog Balkana zbog blokade, ili kako su je evropski zvaničnici nazvali, „istorijske greške“, Brisel je pozvao region da se uključi raspravu o evropskoj budućnosti. Ideju su podržale zemlje višegradske grupe i Austrija.

Gest ima više simboličku vrednost, a zemlje regiona treba da iskoriste priliku i pokažu Evropi da su odgovoran i konstruktivan partner, kaže Jana Juzova iz praškog Instituta za evropske politike.

“Uključenost u diskusiju će pomoći i građanima Zapadnog Balkana da osete da EU vodi računa o regionu i da ga još uvek želi kao svog punopravnog člana. U isto vreme, to će navesti građane Zapadnog Balkana da se zamisle kakvoj EU žele da se priključe i sa ostalim državama članicama podele odgovornost za uspeh zajedničkog evropskog projekta”, kaže Juzova.

Upozorava da je status Zapadnog Balkana u diskusiji i dalje nejasan i ne zna se hoće li biti ravnopravan sa državama članicama ili će imati ulogu posmatrača. Međutim, mnogo će zavisiti i od atmosfere unutar same Unije.

• Von der Leyen: EU mora ispuni obećanje dato Zapadnom Balkanu
• EU komesar Varheji: Integracija Zapadnog Balkana će biti nastavljena

“Ako dođe do sukoba između zagovornika integracije i onih koji zahtevaju vraćanje nadležnosti na države članice, to se može negativno odraziti i na položaj Zapadnog Balkana. Neke države još uvek smatraju da su se neka prethodna proširenja dogodila prebrzo i da su bila greška”, objašnjava Juzova i dodaje da region svakako ne bi trebalo da sledi primer Višegradske grupe koja se predsatvlja kao “kočničar” svih promena.

Šta Balkan može da ponudi EU?

Bez obzira na ulogu koja će regionu pripasti i prepucavanja među državama članicama, poziv je ohrabrujući signal i predstavlja snažan odgovor svima koji su poslednjih meseci sumnjali u evropsku perspektivu regiona, smatra viši analitičar Instituta za javne politike Fondacije za otvoreno društvo iz Brisela Srđan Cvijić.

“Konferencija bi trebalo da izgradi novu, snažniju i demokratičniju EU i zbog toga je od presudnog značaja da u izgradnji zajedničke evropske kuće učestvuju ne samo oni koji u njoj trenutno stanuju, već i njeni budući stanari”, veruje Cvijić.

Međutim, kaže i da je od presudnog značaja za uspeh debate da, pored zvaničnika država regiona, budu pozvani i predstavnici opozicije i civilnog društva. Veruje i da Zapadni Balkan može da podseti EU da je mir u Evropi njeno najveće dostignuće koje ne treba uzimati zdravo za gotovo.

“Sadašnje generacije u EU nisu preživele rat i ne cene mir, kao dobro samo po sebi. Građani Balkana, zbog ratova devedesetih, mnogo bolje prepoznaju korist života pod zajedničkim evropskim krovom. Mi možemo Evropi doneti neku vrstu trezvenosti i vere u Uniju”, kaže Cvijić.

Da Zapadni Balkan, zbog svog entuzijazma prema članstvu u EU, može da unese pozitivnu atmsoferu saglasna je i Gentiola Madhi iz Akademije za evropske integracije i pregovore iz Tirane. Međutim, Brisel mora da diskusiju iskoristi i pošalje jasnu poruku regionu da bez reformi neće biti ni članstva.

“Često građani EU zaborave na benefite koje članstvo donosi, a Zapadni Balkan može da ih podseti kako je živeti bez tih pogodnosti. Sa druge strane, Zapadnom Balkanu treba da bude jasno da mora prestati sa fingiranjem reformi i da bez opipljivog boljitka u vladavini prava neće biti napretka na putu ka EU. Treba promeniti narativ o Zapadnom Balkanu kao regionu kom se konstantno pruža neka pomoć. Region treba posmatrati kao aktivnog učesnika u traženju budućeg rešenja”, naglašava Madhi i dodaje da članice EU ne treba da posmatraju Zapadni Balkan kao region kom treba pružiti pomoć, već kao aktivnog učesnika u rešavanju problema.

U koju svrhu će se koristiti rezultat debata?

Put do saglasnosti u kom pravcu EU treba da ide trajaće najmanje dve godine, do proleća 2021. godine, za kada je planirana završnica konferencije “Budućnost Evrope”.

Mnogo otvorenih pitanja, različitih vizija i interesa iscrtaće konture nove Evropske unije. Dok jedni očekuju snažniju i odlučniju EU koja je spremna da se pozicionira kao značajan globalni akter, drugi smatraju da su briselske institucije previše ojačale i da neke nadležnosti treba vratiti na nacionalne države.

Rasprava o budućnosti svakako pokazuje da se Brisel, nakon izlaska Velike Britanije, budi i sprema za temeljne promene. To je i u skladu sa najavom predsednice Evropske komisije Uruslom von der Lajen da je cilj njene komisije “geopolitička Evropa” spremna da odgovori na sve izazove – od bezbednosnih do klimatskih.

Međutim, još uvek su sveža sećanja na 2006. godinu, kada je Evropska unija, nakon duge rasprave o svojoj budućnosti, zapala u ustavnu krizu. Tada su građani Francuske i Holandije na referendumu odbili predloženi Ustav EU i promene koje su vodile ka većem jedinstvu evropskog kontinenta. Zbog toga, očekivano je da će ovog puta Brisel biti oprezniji i skromnijih ambicija.