Zlatić: Nedelja opasnog preživljavanja

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Ivan Zlatić, predsednik je Socijaldemokratske unije i aktivista Združene akcije Krov nad glavom. Od 2003. do 2012. godine radio je u Savetu za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, i verovao da antikorupcija može da zaštiti radnike u privatizaciji. A onda se manuo ćorava posla, dao otkaz i vratio se klasnoj borbi.

Subota 27. april

Uskršnji praznici protiču pod utiskom desničarskog ustanka protiv pekare Roma u beogradskom predgrađu Borča, čiji je vlasnik Mon Đuraj, etnički Albanac. Njegov brat i radnik u pekari, napravio je rukama znak dvoglavog orla na grudima u centru Beograda i objavio fotku na svom Fejsbuk profilu. Koliko razumem iz medijskih izveštaja, Fejsbuk objava je stara dve godine. Svejedno, budni čuvari srpskog nacionalnog interesa danas su se promptno okupili ispred pekare da spreče dalju prodaju bureka, uz pokliče: “Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji”, i tome slično.

Pre tridesetak godina desničari su rušili socijalističku Jugoslaviju zbog člana 133. njenog Krivičnog zakona, takozvanog “verbalnog delikta”. Tražili su da slobodno pevaju “Oj vojvodo Sinđeliću”, ispovedaju religiju, uživaju privatnu svojinu i slobodno tržište, i tako to. Danas sledbeništvo te iste desnice maltretira ljude koji ističu nacionalne simbole, provodi Uskrs u mržnji i blokira privatni posed i biznis. Policija ih je srećom razjurila. Pekara će ostati zatvorena dok ne prođu uskršnji i prvomajski praznici, a sa njima i ludilo, možda.

Pročitajte i ovo: Osude napada na pekaru u Borči, policija tvrdi da nije bilo incidenata

Gasim sve aparate na koje stižu vesti. Žao mi je, ne primam nove udarce do ponedeljka.

Ponedeljak 29. april

Dobre vesti od ranog jutra – otkazano je prinudno iseljenje porodice u Rumi koje je bilo zakazano za sutra u 11 časova. Kao i hiljade drugih, Eurobanka ih izbacuje na ulicu jer nemaju da plate kredit indeksiran u “švajcarcima”.

Pošto u Rumi nemamo organizaciju, mi iz beogradskog i novosadskog ogranka Združene akcije Krov nad glavom smo se spremali da sutra iz oba pravca doputujemo u Rumu da branimo nesrećne ljude, međutim iseljenje je otkazano jer je policija odbila da asistira.

Ivan Zlatić: Jednoj od porodica koje smo kao Združena akcija branili od prinudnog iseljenja sada pomažemo da podnesu krivičnu prijavu i tužbu protiv države za odštetu

Da, policija je odbila da asistira… jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. Što znači da sledeći put neće odbiti ako Eurobanka formalno uredi zahtev za asistenciju. Ipak, trljam oči i biram da čujem samo prvi deo rečenice. Čoveče, policija odbila da asistira izvršiteljima! Kao onomad onaj načelnik policije u Čačku koji je odbio asistenciju u izvršenju protiv radnika Fabrike reznog alata. Znam, čovak je zbog toga smenjen, ali ako su sada i u Rumi krenuli za njegovim primerom, pašće ceo sistem!

Teško je ući u novi dan i novu nedelju na kapitalističkoj periferiji, pa uz prvu kafu dobro dođe prva pomoć zavodljive poluistine. Ružni deo rečenice ostavljam za posle doručka.

Utorak 30. april

Jednoj od porodica koje smo kao Združena akcija branili od prinudnog iseljenja sada pomažemo da podnesu krivičnu prijavu i tužbu protiv države za odštetu. Pošto nemamo uslova da organizujemo pravni kontranapad za stotine opljačkanih ljudi koje branimo stojeći pred vratima njihovih domova, pažljivo smo birali slučaj koji 1) ima najbolje šanse da pobedi na sudu i 2) ukoliko pobedi može biti od pomoći i drugim ljudima u istoj situaciji. Voleo bih da nisam bio deo odluke ko od unesrećenih ljudi ima “najbolje šanse”, ali jesam. Idealno bi bilo da imamo armiju advokata da se po jedan posveti svakoj nepravdi na koju naiđemo, ali sistem nas je naterao da biramo.

Aktivisti Združene akcije Krov nad glavom sprečavaju iseljavanje porodice iz stana u Beogradu 2017. godine

Posle višemesečnih priprema, danas se napokon sastajemo sa porodicom i advokatima da komentarišemo prvu verziju teksta tužbe. Plodovi današnjeg rada će doći za puno godina, možda i za celu deceniju, verovatno pred Evropskim sudom za ljudska prava. Sami sebi zvučimo blesavo – pravimo nekakav desetogodišnji plan, a živimo i radimo od danas do sutra. Ako nas u međuvremenu ne potamane klimatske promene, ili nuklerani rat, u kakvom će nas zdravlju, u kakvim odnosima i u kakvom svetu naći pobeda kojoj danas nazdravljamo dok veče pada na Vesićev Beograd? Da li će pobeda imati efekat kakav priželjkujemo? Šta će, ako išta, doneti onima koji ostaju bez doma sada, deset godina pre?

Uveče sastanak Združene akcije. Planiramo naredne javne razgovore o različitim segmentima stambene nepravde u Srbiji. Između ostalog, tragaćemo za rešenjem problema koji muče podstanare.

Pročitajte i ovo: Stanovi odlaze za male dugove

Podstanarstvo je jedna od najdubljih tabu tema u Srbiji danas – jednima izvor prihoda na crno, drugima izvor sramote što se nisu snašli u bespućima kapitalizma. Svi odnosi se rešavaju samo i isključivo u usmenom mraku između gazde i podstanara, bez ikakve javne regulacije. Na pričam napamet, moja devojka Ana, naših sedam mačaka i ja baš ovih dana tražimo novi dom pošto nam je stanodavac kod kog živimo već osam godina dao rok da se iselimo do 15. maja.

Sreda 1. maj

Prošle godine u Srbiji je 53 radnika poginulo na radnom mestu, najviše za poslednjih trinaest godina. Ovaj tragični rekord posledica je nedostatka političke volje da se sprovedu propisi o bezbednosti i zdravlju na radu, ali i dramatičnog porasta nezaposlenosti i siromaštva, zbog čega radnici nemaju izbora osim da pristanu na nebezbedne uslove rada. Ovogodišnji Međunarodni praznik rada obeležavamo sa strepnjom da će tragične posledice kapitalističke eksploatacije samo još više eskalirati.

Vlada Srbije priprema dalju eroziju radničkih prava – donošenje zakona o privatnim agencijama za iznajmljivanje radnika, koji će smanjiti zarade i još više ugroziti bezbednost na radu. Nacrt zakona koji je Ministarstvo rada predstavilo krajem prošle godine predviđao je izvesna ograničenja takozvanog „rada na lizing“, ali, kako sada stvari stoje, ta će ograničenja biti izbačena iz konačne verzije, na zahtev velikih kompanija i privatnih agencija za iznajmljivanje radnika. Legalizacijom nekontrolisanog „rada na lizing“ praktično se stavlja van snage ionako loš Zakon o radu – radnici će ubuduće odlaziti na posao za još manje nadnice, sa još većim rizikom da li će se s posla vratiti živi i zdravi.

Pre tridesetak godina radnici i radnice Jugoslavije su odbacili samoupravni socijalizam i prigrlili višepartijski parlamentarizam, očekujući više demokratije. Od višepartijskog sistema su dobili nacionalizam i kapitalizam. Danas su opljačkani, prevareni, osramoćeni i razjedinjeni. Podjednako mrze sve političke partije, demokratiju preziru. Nemaju poverenja ni u jednu instituciju sistema koji im je oduzeo izvesnost, snove i životne planove. Većinom žive od danas do sutra, mnogi od doručka do ručka, ili gore. Zato ne treba da čudi što se pozivu sindikata na prvomajski protest odazvalo svega par hiljada ljudi.

Pročitajte i ovo: Od praznika rada, do dana kada radnici nemaju šta da slave

Posle protesta odlazimo na pasulj i druženje u Radnički muzej Trudbenik. Ovu neobičnu instituciju je prošle godine pokrenulo nekoliko mladih ljudi nakon što je zahvaljujući solidarnoj podršci Združene akcije Krov nad glavom osujećen pokušaj stečajnog upravnika Trudbenika da izbaci na ulicu više od tridest porodica bivših radnika i penzionera iz nekadašnjeg radničkog naselja, koje je posle propasti preduzeća postalo deo stečajne mase. Tokom borbe protiv iseljenja aktivisti i aktivistkinje su se zainteresovali za istoriju ljudi koje brane, a onda i za istoriju nekadašnjeg građevinskog giganta koji je uništen u privatizaciji. Tako su 29. novembra, koji smo nekada zvali Dan republike, omladinci i omladinke koji ne pamte ni tu Republiku ni njene gigante, u napuštenom delu nekadašnje Trudbenikove radničke kolonije otvorili Radnički muzej Trudbenik, mesto pamćenja jugoslovenske radničke klase.

U međuvremenu, stečajni upravnik je prodao čitavo naselje, i baš uoči Prvog maja stanarima je stiglo obaveštenje od kupca da se “mirno” isele do 15. maja, ili će u protivnom pokrenuti postupak izvršenja.

Ne znam zašto beogradski privatnici baš toliko vole taj 15. maj, ali po svemu sudeći ovog leta ćemo ponovo braniti i stanare i muzej. I nastaviti da gradimo Združenu akciju Krov nad glavom i Radnički muzej Trudbenik – institucije kojima se veruje.

Četvrtak 2. maj

Ko nije sa kućnim ljubimcima tražio stan u Beogradu, taj ne zna šta je prostakluk. Trinaest dana do isteka roka, Ana, mace i ja još uvek nemamo nikakvo rešenje.

Uveče sastanak sekretarijata Socijaldemokratske unije. Pitanja na dnevnom redu su tehnička, ali svaki čas skrećemo razgovor na temu koja nije na dnevnom redu – povezivanje levih snaga u Srbiji u zajedničku parlamentarnu borbu. Od kad znam za sebe, levicu u Srbiji bije glas da je usitnjena i posvađana. Krajem prošle godine su polako krenuli razgovori i dogovori o zajedničkom delovanju. Radije ne bih da predviđam ishod, idemo korak po korak.

Burek solidarnosti

Petak 3. maj

Posle uskršnjih i prvomajskih praznika, pekara Roma danas ponovo kreće sa radom, po prvi put od kako su je desničari blokirali. Aktivisti više levičarskih grupa će se u 10.00 simbolično okupiti oko bureka, jogurta i solidarne podrške. Preživeli smo još jednu nedelju na kapitalističkoj periferiji, zaslužili smo dobro jutro i dostojanstven doručak. O ružnom delu stvarnosti ćemo na pun stomak.

Pročitajte i ovo: Akcija 'Burek solidarnosti' u Borči kao odgovor desničarima