Detalji hapšenja
Autor: Zoran Glavonjić
Haški optuženik Radovan Karadžić uhapšen je u ponedeljak uveče u okolini Beograda, saopštili su predstavnici Akcionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom. Vladimir Vukčević, šef Akcionog tima i tužilac Srbije za ratne zlocine, izjavio je na konferenciji za medije u Beogradu, da je akcija hapšenja Radovana Karadžića počela 21. jula posle podne, a da je njegovo lociranje trajalo već izvesno vreme:
"Prema tome sve špekulacije o dojavama nekih stranih službi su netačne. Akcija je izvedena uspešno I uz najmanji bezbednosni rizik. Vodilo se računa o bezbednosti pripadnika svih službi koje su učestvovale u lišavanju slobode, kao i o samom Radovanu Karadžiću. Akcija hapšenja je izvedena tako da je bezbednosni rizik bio sveden na minimum. I mi smo čekali da se on premesti sa mesta na mesto da vidimo da li eventualno ima neku pomoć i kakvo mu je okruženje, da ne bi bilo žrtava. I to je uspešno urađeno."
Našem radiju nezvanično je potvrđeno da je Karadžić uhapšen pri kretanju od Novog Beograda ka neselju Batajnica. Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, rekao je da je praćena grupa lica za koje se pretpostavlja da su u mreži pomagača Ratka Mladića, i da su operativne aktivnosti dovele do hapsšnja Karadžića:
"Radovan Karadžić imao je lažni identitet i koristio lažna dokumenta na ime Dragana Dabića. Bio je vrlo uverljiv u skrivanju svog identiteta, a to govori činjenica da je radio. Bavio se alternativnom medicinom i tako zarađivao novac. Radio je u jednoj privatnoj lekarskoj ordinaciji i poslednje mesto prebivališta bilo mu je Novi Beograd. To je sve što u ovom trenutku možemo da vam kazemo."
Vladimir Vukčević rekao je da je Karadžićev lažni identitet bio veoma ubedljiv:
"Mogu vam reći da se on slobodno kretao gradom, čak se pojavljivao i na raznoraznim javnim mestima. A i činjenica je da je čak radio u jednoj beogradskoj ordinaciji, a da nisu znali njegov pravi identitet. Takođe, ljudi koji su mu izdavali stanove nisu znali za njegov identitet. Toliko je on bio ubedljiv u tome."
Rasim Ljajić na kraju press konferencije pokazao je prisutnima fotografiju na kojoj se Radovan Karadžić vidi u crnim pantalonama i crnoj rolci, sa uzdignutim rukama do ramena, dužom sedom kosom, dugačkom belom bradom i naočarima:
"Evo, mozete da snimite, iako nije uobičajena praksa… Da vidite sliku. Pa ne možemo kopiju da vam damo, evo možete da vidite i da vratite." Uhapšen još u petak?
Pitanja novinarima nisu bila dozvoljena zbog toga što se, kako je objašnjeno, još dva haška optuženika nalaze u bekstvu i operativna saznanja biće korišćena u potrazi za njima. Karadžićev advokat Svetozar Vujačić, izjavio je za naš program da je branjenika posetio u pritvoru Specijalnog suda i da mu je Karadžić rekao da je uhapšen tri dana ranije nego što govori zvanična verzija:
"Nas je sve zaprepastila činjenica da je Radovan Karadžić uhapšen u autobusu gradskog prevoza na relaciji Novi Beograd-Batajnica. To je bilo u petak. Njega su uhapsile tri osobe koje su mu samo pokazale neku znašku i odmah mu stavile krpe na oči i glavu, uvele ga u auto i odvezle ga negde. On samo zna da je bio u nekoj maloj sobi dva sa tri. Tako da niko ne zna, ni Radovan, gde je on bio od petka do sinoć."
Braća Radovan i Luka Karadžić takođe su se susreli u pritvorskoj jedinici Specijalnog suda. Luka Karadžić za naš program je rekao:
"To je bio jedan emotivni susret jer se mi dugo vremena nismo videli. Bio sam mnogo potišteniji i tužniji nego on. On je bio pun optimizma i nastojaće da dokaže svoju nevinost. Krio se zato što ne veruje u Haški tribunal jer je to antisrpski sud. Nije mu niko pomagao sa strane zato što je on živeo pod drugim imenom, malo se bavio i svojom strukom, čak ni oni ljudi koji su radili sa njim nisu znali da je to u stvari Radovan Karadžić."
Pretragom po internetu ukucavajući Karadžićevo lazno ime mediji su pronašli da je najtraženiji haški optuženik držao predavanja po Srbiji, na primer u decembru u Smederevu i u maju, pre samo dva meseca, na beogradskoj Adi Ciganliji, a saznalo se i da je kao Dragan David Dabić sarađivao i u časopisu Zdrav život. Glavni urednik tog lista Goran Kojić ispričao je:
"Dolazio je i komunicirao sa mnom lično, i baš je interesantno da u tom čoveku nisam video Radovana Karadžića. Ni na kraj pameti mi ne bi bilo da je to on. Čovek se predstavljao kao psihoenergoterapeut. Izgledao je vrlo neobično, duge sede kose koju je vezivao na neki čudan način na vrh glave, bio je u crnini, ličio je na nekog boema... Meni je ponudio jedan tekst o sličnostima i razlikama između meditacije i tihovanja. Ja sam taj tekst ocenio kao jako dobar i objavio sam ga u vidu feljtona u našem magazinu."
Na internetu je objavljena i vizit karta Dragana Davida Dabića sa sve brojevima telefona i adresom njegovog sajta za lečenje alternativnim metodama. Pronađene su i fotografije sa raznih predavanja čoveka sa belom bradom, naočarima i čudnim repom na vrh glave, za kojeg se tek sada zna da je u stvari natraženiji haški begunac. Možda su Beograđani sretali Radovana Karadžića, pa smo ih to i pitali:
"Otkud znam, to mi uopšte nije bitno. Radio je kao lekar verovatno isto kao ja. Ne verujem da ga je sreo bilo ko odavde, sreli su ga njegovi ljudi i to je to."
"Ha, ha, ja u alternativnu medicinu uopšte ne verujem."
"Mislim, video sam njegovu sliku danas, ali ne verujem da sam ga sreo. Da sam to ikada imao prilike, pitao bih ga kako ga nije sramota."
U čitavoj priči oglasilo se i Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd koje je saopštilo da nije izadalo pretplatnu mesečnu kartu na ime Dragan David Dabić, dok je Lekarska komora Srbije obznanila da u svom registru nema nijednog doktora medicine pod tim imenom.
Tragom Karadžićevih jataka
Autor: Žana Kovačević
Radovan Karadžić, prvi predsjednik Republike Srpske, u bijegu je od juna 1996. godine. U proteklih 12 godina bilo je nekoliko bezuspješnih pokušaja njegovog hapšenja. U prvim godinama portage, Karadžić se, navodno, skrivao u okolini Foče, u istočnom dijelu BiH, često prelazeći na teritorij Crne Gore i Srbije. Čak je bilo nagađanja da je vojnu bazu nekadašnje JNA u Han Pijesku koristio kao svoje skrovište.
Također su se pominjale i druge države - naprimjer Bjelorusija. U svim pričama o mogućem mjestu gdje se Karadžić krije u opticaju su bile samo šume i pećine, pa je vijest o tome da je živio u Beogradu sve iznenadila.
Pripadnici međunarodnih vojnih snaga i bh. policijske strukture vršile su godinama pretrese porodične kuće haškog optuženika Radovana Karadžića, njegove porodice i rodbine, te svih osoba za koje su sumnjalo da su u njegovoj zaštiti.
Samo u posljednjih pet godina izvršeno je oko 30-tak pretresa, uglavnom na Palama, stanova njegove kćerke Sonje, sina Saše, supruge Ljiljane, njegovih bivših tjelohranitelja i saradnika, te rođaka u Crnoj Gori. 1. aprila 2004. godine u potrazi za Radovanom Karadžićem, NATO snage upale su u parohijski dom na Palama i teško ranili lokalnog sveštenika i njegovog sina, koji su samo čudom preživjeli.
Posljednja akcija izvršena je sedam dana prije Karadžićevog hapšenja u Beogradu, također na Palama, u kući supruge Ljiljane Zelen - Karadžić.
Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Federacije BiH Mehmed Žilić vjeruje kako je policija RS-a i Srbije, vjerovatno, povremeno imala podatke koje je vješto krila i blokirala, a pripadnici međunarodnih vojnih snaga bili fokusirani na nešto drugo:
„NATO se, ja vjerujem oslanjao isključivo na presijecanje tzv. telefonskih razgovora i dio saradničke mreže koju je pokušao da instalira. Međutim, u ovom miljeu, u Srbiji, gdje je isključivo bila nadležnost policije srbijanske i obavještajne službe, gdje objektivno NATO nije imao pristupa, Karadžić je mogao slobodno da se kreće ako nije bila politička odluka da se on uhapsi. Ja se sjećam 1997. godine, kada sam ja bio ministar unutrašnjih poslova u Federaciji, zna se da Karadžić dolazio na područje Pala, ali nije bila volja, niti su dozvoljavale jedinice SFOR-a da policija Federacije bilo šta radi gore na prostoru tzv. zona, ako se sjećate, podijeljenih. Ja sam bio ubijeđen da SFOR nikad ne bi želio poturiti objektivno svoje snage kad je Karadžić imao sigurno jače obezbjeđenje nego što ga je sada imao, nego je to pokušavao da da domaćim snagama da jednostavno to pokušaju ili silom ili nekim drugim načinom da riješe.“
Zoran Đerić bio je ministar unutrašnjih poslova RS-a 2003. do polovine 2004. godine. Ističe da je policija RS-a u tom periodu dobivala rijetko ili nikakve obavještajne podatke o kretanju haških optuženika:
„U vrijeme svoga mandata samo sam dva puta od obavještajnih službi kao ministar policije dobio određene podatke koji se nisu ticali samo gospodina Karadžića, nego obavještajni podaci koji su se ticali nekih drugih operativnih saznanja. I, naravno, svaki put kada bi policija RS-a dobila neka takva saznanja, akcija je bila provedena na profesionalan način. U više navrata smo pokušali da napravimo što moguće bolju saradnju sa pripadnicima MUP-a Republike Srbije, tada Srbije i Crne Gore, ali moram da kažem da sem lijepih riječi i lijepih obećanja, kad bismo se vratili u RS, ostali smo uskraćeni za mnoge činjenice.“
Đerić kaže da ni strane obavještajne službe nisu imale povjerenja u policiju RS-a, te je vjerovatno to razlog zašto im nisu dostavljale podatke koje su sakupljale na terenu o kretanju Karadžića i Mladića:
„Pokušali smo da tu sistuaciju relaksiramo, da pokažemo da smo odlučni, da je vlast tadašnja RS-a odlučna da sarađuje, da provodi zakon. Mogu da kažem da smo zaista bili spremni u to vrijeme da pružimo punu saradnju sa ovim službama. Mi smo, naravno, u svojim operativnim saznanjima dolazili do mnogih podataka i ja ću da vam kažem da policija RS-a, direktor policije i druge operativne službe u MUP-u RS-a su imali utvrđen veliki broj lokacija za koje smo mi, svojim saznanjima, došli da se osumnjičeni za Hag nalaze na tim određenim adresama i, naravno, to smo proslijeđivali određenim službama stranim, bitnim ambasadama u BiH i svima onima za koje smo smatrali da mogu pružiti pomoć da RS podigne nivo saradnje sa Hagom.“
Savršeno osmišljen tajni profil
Radovan Karadžić, alijas dr Davor David Dabić, imao je savršeno osmišljen koncept skrivanja na kojem su radili profesionalci i ljudi od struke, ističe vojno-bezbjednosni analitičar Fran Višnar:
„Osamadest, osamdeset pet posto ljudi ga ne bi, koliko god se trudili, prepoznali s onakvom prirodnom maskom, onakvom kosom, gustom bradom, naočalama - i izmijenjenim akcentom. On se trudio da govori srpsku ekavicu. On je to vrlo dobro uvježbao. Donekle je promijenio glas. To znači da je netko s njim radio također iz tog obavještajnog svijeta, on je očito vođen - i to je kada dobijete novi identitet, nove isprave, novi životni stil, dakle vanjski izgled, a da obavljate u biti poslove za koje ste osposobljeni. Moram reći, unatoč što mi Karadžić nije nimalo simpatičan, to je doista genijalno smišljeno. Treba priznati - i to svi obavještajci i bivši i aktivni priznaju.“
Višnar vjeruje kako je dio obavještajnih krugova i najvišeg državnog vrha Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem, morao znati o Karadžićevom kretanju i boravku na teritoriji te države. To je postalo i sasvim jasno kada je došlo do smjene na čelu srbijanske Bezbjednosno-informativne agencije i kada je Koštuničinog zamijenio Tadićev čovjek:
„Koga za obavještajne tajne poslove obučava osobno šef kabineta Borisa Tadića, znači iz predsjedništva Republike, to dokazuje samo da je znao sam državni vrh. On je morao znati jer o tom Dabiću se službeno znalo najmanje mjesec dana, ja vjerujem mnogo, mnogo duže, ali onda je napravljen od toga veliki spektakl. S jedne strane želi se pokazati koliko je ozbiljna srpska država, da EU s njom može sklapati sve poslove, a s druge strane, od samoga Karadžića - sve informacije o njemu izgledaju ne samo spektakularno nego i efektno, postigle su strahovitu medijsku pažnju svuda, to podsjeća na jedan špujanski triler, špijunski roman iz kojeg se može snimiti dobar i napet film.“
Uspješan 13-godišnji bijeg, dodaje Višnar, česte promjene mjesta boravka, možda i u nekoliko država regiona, Karadžiću je omogućila značajna suma novca koju je nesumljivo posjedovao. Vjeruje se da je dio novca od ratnog plijena koji je najvećim dijelom zadržao za sebe, a dio iz fonda koji je, i dalje se vjeruje, dobio od Amerikanaca nakon neformalnog sporazuma sa Richardom Holbrookeom.
Kako se lekar pretvorio u ratnog zločinca
Autor: Miloš Teodorović
Šok koji je u javnosti izazvalo hapšenje Radovana Karadžića i saznanje da je sve vreme bio veoma prisutan, čak i u javnosti, stvara novu sliku o nekadašnjem lideru bosanskih Srba. Čovek koji je bio zadojen srpskim mitovima i tradicijom, onaj koji je krojio tragediju naroda Bosne i Hercegovine, sada se pojavljuje u ulozi lekara koji leči dodirom ruke, zagovara meditaciju, zdrav život i izbegavanje stresa.
U avanturističkoj ličnosti Radovana Karadžića očigledno postoji dovoljno elemenata koji ga mogu učiniti mitom sasvim druge vrste i ne samo za desničare i nacionaliste, kako je to do sada bio slučaj. Stoga je danas više nego pre aktuelna dilema – može li se Karadžićev lik istrgnuti iz konteksta zločinačke prošlosti zbog koje će se vrlo brzo odgovarati pred međunarodnim sudom?
Tek kada je u sredu na njegov zahtev ošišan i obrijan, svi su bili definitivno sigurni, pa i njegov advokat Svetozar Vujačić. Pred njim je stajao Radovan Karadžić:
„Izgleda isto kao pre 13 godina, ma nije ostario mesec dana, samo što je malo gore, malo, ali samo malo posedeo, čak mu je i kosa ista.“
Kada su u ponedeljak pokazane fotografije sedog muškarca sa bradom i repom na glavi, koji pri tome zagovara meditaciju, za mnoge je to bio šokantan obrt. Ne i za psihološkinju Tijanu Mandić koja podseća da se Karadžić i pre rata zanimao za alternativne psihoterapijske škole. Kada se rat završio samo se vratio svojim interesovanjima:
„Uzmite neki drugi primer, uzmite da sad improvizujem totalno, uzmite da sam bila balerina pre, da sam iz nekog razloga otišla u rat i da sam ratovala godinama i da se posle nekog vremena vratim i ponovo se vratim baletu. Skinem uniformu, obučem večernju haljinu i krenem u pozorište. Međutim, u mojoj, nekoj liniji razvoja bi to imalo neku logiku, i u nekoj njegovoj liniji razvoja to ima logike.“
Beogradska spisteljica, svojevremeno kandidovana i za NIN-ovu nagradu, Mirjana Đurđević pre svih službi bila je na Karadžićevom tragu. Naime, 2006. godine objavila je satrični roman „Prvi, drugi, treći čovek” u kome glavni junak Radovan Karadžić kao psihijatar radi u jednoj beogradskoj ordinaciji. (prilog posvećen knjizi možete pročitati na našoj stranici). Tu ga posećuju razni špijuni, dok pacijente leči tako što ih tera da pišu pesme. Iako je bila gonjena željom da napiše prvi srpski špijunski roman kaže da je sada i sama iznenađena koliko je bila blizu istine:
„Ja sam u to vreme pre verovala da će Ratko Mladić biti prvi sledeći. Pretpostavljam da sam zato i uzela Karadžića i drugo, ta priča sa psihijatrom je, zapravo, mnogo zanimljivija nego priča sa profesionalnim vojnikom.“
RSE: „Plašite li se Vi da bi možda policija sada mogla da se zainteresuje, pa da Vas pita odakle Vama te ideje, da li baš slučajno?“
Mirjana Đurđević: Već smo imali dve nedelje pošto je roman izašao, bila je nekakva izjava Karle Del Ponte kako oni imaju pouzdane informacije da on negde obavlja svoju praksu, onda smo se mi zavitlavali kako Haški tribunal čita srpsku špijunsku literaturu.
Naša sagovornica uz to dodaje da se završnica priče o Karadžićevom hapšenju, uklapa ali prevashodno u literalni pravac koji ona neguje:
„Pošto je moja literatura na granici sa groteskom, onda se potpuno uklapa.“
Samo je u imaginaciji izgleda moguće da je jedan od najpoznatijih begunaca od pravde na svetu, zapravo javna ličnost, objavljuje tekstove, drži predavanja. Karadžić se odrekao veza sa porodicom, svog prethodnog života, ali nije mogao publiciteta.
Kao što je dopuštao da ga snimaju sa topovima iznad Sarajeva, ili kao što je uživao u čestim gostovanjima na televizijama, nije mu smetalo ni da ga snimaju dok svira na guslama, a baš tako ni kada je bio u potpunoj ilegali nije mogao da odoli iskušenju, pa se pojavljivao pred kamerama i kada je zagovarao lečenje četvorostrukom spiralom. Tijana Mandić u tome ne vidi nikakvu smelost ili hrabrost:
„Ovo nije individualni čin, za ovo je bilo potrebno kompletno pozorište, i režiser i scenski ljudi i kamera. Znate, metaforu koristim, ali u ovu priču je verovatno uključeno jako puno ljudi.”
Tijana Mandić tako nas vraća na suštinsko pitanje, uz čiju pomoć se optuženi ratni zločinac tako dugo i tako uspešno skrivao. Sociolog Boško Jakšić podvlači da su to teme o kojima bi trebalo raspravljati onda kada se pomene Karadžićevo ime:
„Karadžićeva politika nije samo odgovorna za stradanje Bošnjaka i Hrvata. Treba jednog dana otvoriti i pitanje koliko je odgovorna za stradanje Srba, koliko su „Karadžićevci“ pobili Srba, i to pitanje treba jednog dana otvoriti i onda vidjeti da tu nema trunke herojstva, da tu nema trunke čovječnosti, i da je zaista, takvim ljudima mjesto pred sudovima.“
Uskoro će se pred Haškim sudom priča vratiti na početak, što upravo najviše i zanima psihološkinju Tijanu Mandić. Ključno pitanje nije kako je Karadžić tako uspešno odglumio iscelitelja, već kako se jedan lekar pretvorio u ratnog zločinca:
„Ja sam bila u nekim krugovima u kojima je i on bio, i predavala te neke alternativne psihoterapijske metode koje je on želeo da uči i puno će mi trebati da shvatim šta mu se dogodilo, ili šta se uopšte čoveku dogodi.“
Rasvetljavanjem ovih pitanja može se izbeći da zaista za neke ljude Karadžić postane ili ostane pozitivan mit. Boško Jakšić navodi da poslednji događaji mogu hraniti sledbenike nazadnih ideologija, ali i dodaje da će se istina o Karadžićevom istorijskom delu graditi samo na istini o zločinima za koje je optužen:
„Naša sutrašnja situacija biće da profesionalni ti, nacionalni borci će i dalje od njega pokušavati da od njega naprave mit, ali izvinite pita se od nekog materijala ne pravi. I u tom pogledu mislim, da će Karadžić dosta brzo, ako ne pasti u zaborav, da će se to jednostavno pretvoriti u jednu ružnu farsu, koja pokazuje do koje mjere kultura ovog društva, prije svega politička kultura, do koje mjere je slaba, do koje mjere neartikulisana, do koje mjere neizgrađena.“
* * * * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici