"Ja sam penzionerka sa najnižim primanjima. Penzija mi je 19.480 dinara (160 evra) sa 35 godina radnog staža. Sve mi ode na dažbine, na struju, kiriju, režije. Kad to platim, ostane mi oko 7.000 dinara (60 evra) za ceo mesec. To je oko 200 dinara (1,7 evra) dnevno", priča nam Beograđanka Mirjana.
Sa tolikim mesečnim primanjima, našu sagovornicu svega nekoliko hiljada dinara deli od toga da dospe u kategoriju rizika od siromaštva, u koju, prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), potpadaju građani koji žive sami i čija su mesečna primanja ispod 15.600 dinara (130 evra).
U takvoj situaciji se nalazi svaki četvrti stanovnik Srbije, a u najvećem riziku su deca i mladi, nezaposleni i stanovnici ruralnih oblasti, navodi se u istraživanju RZS.
U riziku od siromaštva su domaćinstva sa dvoje odraslih i jednim detetom starosti do 14 godina, čija su mesečna primanja ispod 28.080 dinara (manje od 240 evra), kao i četvoročlane porodice sa dvoje dece mlađe od 14 godina, koje mesečno zarađuju do 32.760 dinara (275 evra).
Rizik od siromaštva kao statistička kategorija pokazuje položaj pojedinca u odnosu na nacionalne prihode, objašnjava Sarita Bradaš, istraživačica u Centru za demokratiju, koji je prethodnih meseci organizovao debate o siromaštvu. Međutim, ona naglašava da se i pojedine grupe koje nominalno nisu u riziku od siromaštva mogu smatrati siromašnima.
"Neka neko ima i 20.000 dinara (170 evra), ali kad vi to podelite sa 30 dana, postavlja se pitanje da li taj čovek može da zadovolji osnovne potrebe – hrana, stan, grejanje, prevoz?"
Prema zvaničnim podacima, pola miliona građana Srbije nalazi se u kategoriji apsolutnog siromaštva, što znači da mesečno imaju manje od 12.000 dinara (oko 100 evra).
Ovaj stepen siromaštva je posledica katastrofalnih političkih odluka nosilaca vlasti od devedesetih do danas, smatra ekonomista Saša Đogović. Kućni budžeti su, objašnjava naš sagovornik, drastično osiromašeni tokom hiperinflacije i sankcija u poslednjoj deceniji 20. veka, a nakon petooktobarskih promena Srbija je ušla u period tranzicije koji traje već gotovo 20 godina.
"To je bio period ’kazino ekonomije’, masovne privatizacije bez ikakvog smislenog nadzora nad njom i tokovima novca, gde su cvetali mito i korupcija. Očigledno je poenta bila da se zadovolje neki lični, partikularni interesi, a ne interesi ovog društva. S tim u vezi je dolazilo do rasta nezaposlenosti i do daljeg osiromašenja stanovništva", kaže Đogović.
Stručnjaci ukazuju da politika za smanjenje siromaštva mora obuhvatati ekonomski rast i otvaranje radnih mesta, ulaganje u obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, progresivnu poresku politiku i, naravno, socijalna davanja.
Novčanu socijalnu pomoć u Srbiji dobija 270.000 ljudi, pokazuju podaci. Sarita Bradaš ukazuje na apsurdnu situaciju u koju su dovedeni oni kojima je takva vrsta podrške neophodna.
"Granica prihoda koji dobijaju lica koja se kandiduju za dobijanje socijalne novčane pomoći je 8.500 dinara (70 evra), što je daleko ispod praga rizika od siromaštva. Čak je i ispod apsolutnog siromaštva, koje se računa drugačijom metodologijom – anketom o potrošnji domaćinstva. Znači, oni koji su u apsolutnom siromaštvu ne mogu da zadovolje osnovne potrebe, ali oni neće dobiti socijalnu pomoć, već će dobiti oni koji imaju manje od 8.500 dinara. Dakle, država praktično ne brine za siromašne", podvlači naša sagovornica.
Jedan od problema je i što država u poreskoj politici ne vodi računa o tome da visina poreza treba da bude usklađena sa ekonomskom snagom poreskih obveznika, kaže Sarita Bradaš.
"Istraživanja pokazuju da kad se upoređuje 20 posto najbogatijih i 20 posto najsiromašnijih, da su kod nas nejednakosti manje pre nego nakon oporezivanja. To vam govori da ne snose svi troškove jednako i u odnosu na snagu koju imaju", objašnjava Bradaš.
Suočeni sa tom nebrigom nadležnih, najugroženiji slojevi društva prinuđeni su da se dovijaju da bi pregurali mesec.
"Pomaži mi deca i rodbina, mada ni oni nisu u mnogo boljoj situaciji. Ja bih njih pomagala da imam bolju penziju. Eto tako, snalazimo se zajedno", kaže nam Mirjana, naša sagovornica sa početka ove priče, dodajući da se u poslednjih nekoliko godina znatno smanjio asortiman onoga što može da priušti sebi u prodavnici.
Da su mušterije sve slabijeg imovinskog stanja primećuje i Nadica Lakić koja na jednoj beogradskoj pijaci radi već 20 godina.
"Kupuju šta moraju, dakle hranu, i to je sve u manjim količinama nego do sada. Dešava se da ljudi dođu da kupe jedno ili dva jajeta. Sve manje se kupuje po 30, 40 ili 50, kako se to ranije radilo tokom praznika. Kupovna moć je totalno opala", kaže Nadica.
Slično iskustvo ima i Marija koja na improvizovanoj tezgi u jednoj od centralnih beogradskih ulica prodaje garderobu.
"Cene su od 300 do 500 dinara (od 2.5 do 4 evra). Ništa se ne kupuje. Ranije se lakše živelo i bolje je išla prodaja. Sad ne. Za ove dve, tri godine je jako loše. Ja sam iz Vršca. Meni je povratna karta do Beograda 1.200 dinara (10 evra). Eto, zaradim da imam od danas do sutra, ali nije to nikakav život", kaže Marija.
Nakon što je početkom decembra Narodna skupština usvojila budžet za 2019. godinu, ministar finansija Siniša Mali izjavio je da je veliki deo budžeta usmeren na povećanje životnog standarda građana, uz konstataciju da je Srbija jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Mali je izjavio da se očekuje rast penzija i plata u javnom sektoru, te da je budžet projektovan na osnovu procene da će rast bruto društvenog proizvoda 2019. godine biti 3,5 odsto.
Saša Đogović konstatuje da se primećuje delimični napredak u ekonomskoj slici Srbije u poslednjih pet godina, ali ga naš sagovornik ocenjuje kao "puzajuće poboljšanje".
"Nama su neophodne stope privrednog rasta od bar šest, sedam odsto na godišnjem nivou, i to uzastopno, da bismo mogli da osetimo bolji kvalitet života kroz punije novčanike prosečnog tročlanog domaćinstva. Koliko su oni puni vidi se po tome da mi ni danas ne možemo da sa prosečnom neto zaradom pokrijemo troškove prosečne potrošačke korpe. Za nju nam je i dalje neophodno da raspolažemo sa oko jedne i po mesečne neto zarade da bi se ona pokrila", kaže Đogović, uz napomenu da je septembra 2008. godine bilo potrebno 1,35 prosečnih neto zarada za pokrivanje potrošačke korpe:
"Naš životni standard ne da se nije poboljšao, nego je, prema ovom pokazatelju, i nazadovao u odnosu na 2008. godinu."
Podsetimo, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je maja prošle godine izjavio je da će od 2018. do 2022. godine biti "zlatno doba" Srbije, ukoliko ona uspe da sačuva mir i stabilnost. Statistički podaci, međutim, navode na zaključak da je "zlatno doba" za mnoge koji preživljavaju umesto da žive – još uvek samo daleka fantazija.
Facebook Forum