Zašto Srbiji manjkaju sudski tumači za bosanski jezik?

Već dobro poznatim problemima u srpskom pravosuđu, čiju najveću boljku čine sporost, neefikasnost i neuspela reforma o čemu je ozbiljne kritike ne tako davno iznela i Evropska komisija – pridodaje se još jedan koji do sada nije bio u prvom planu: nedostatak sudskih tumača, odnosno prevodilaca na jezike manjina.

Uprkos tome što je u sudskim postupcima omogućeno pravo na prevođenje ukoliko to pripadnici manjina zatraže, najviše problema zbog toga je do sada bilo u Novom Pazaru i Prijepolju: predmeti se sa srpskog na bosanski ne prevode, jer to nema ko da učini pa se suđenja odlažu. Takva situacija prilično je zgodna za one koji izbegavaju konačne sudske odluke i kojima se pruža prilika da tako u nedogled otežu suđenja, pa čak i izdejstvuju zastarevanje. No, bez obzira na tu primamljivu mogućnost zgodnu za beg pred pravdom kako zbog sitnih prekršaja, tako i ozbiljnijih krivičnih dela, Novopazarci sa kojima smo razgovarali od nadležnih očekuju da što pre doskoče problemu:




Broj do sada odloženih suđenja, zbog nepostojanja prevodioca u Osnovnom sudu u Prijepolju premašio je 50. Čim su uvideli da će, ne ulazeći u motive građana koji su mahom u krivičnim postupcima tražili prevod na bosanski, to ometati redovan rad, nadležni su problem predočili Ministarstvu pravde. Međutim, od njih su, kako objašnjava vršilac dužnosti predsednika suda Mileta Bezarević dobili odgovor da registrovanih sudskih tumača za bosanski jezik - nema!. Ipak, potpuno neočekivano, rešenje su pronašli na udaljenosti većoj od 200 kilometara – u Novom Sadu, kaže Bezarević.

“Unazad par meseci došli smo do saznanja da postoji jedan registrovan ovlašćeni sudski tumač za bosanski jezik postavljen od strane nadležnog sekretarijata Vojvodine. Dobili smo i tumačenje da to lice možemo da koristimo kao prevodioca u sudskim postupcima. Neke kolege su kontaktirale i došle do saznanja da sa njegove strane neće biti problema, ali je dosta zauzet. Ima dosta predmeta, pa će biti dosta problema oko dinamike, da se obezbedi da blagovremeno pristupa sudu.”, objašnjava Bezarević.

Osim lošeg stanja u kome se nalazi pravosuđe u Srbiji, kao jedan od uzroka problema koji usporava taj ionako neefikasan sistem mogao bi biti i rigidan stav prema višejezičnosti na ovim prostorima – koji je svoju kulminaciju doživeo tokom sukoba 90.-ih godina. Opravdavan je uobraziljom po kojoj je pretnju za većinski narod, pa čak i teritorijalni integritet zemlje, zbog čega su jednojezičnost i monokulturalnost, mnogi javno ili potajno priželjkivali kao neku vrstu idealnog stanja. To su, objašnjava predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća Esad Džudžević, preostali tamni duhovi prošlosti kojih se što pre treba otarasiti, zbog njihovih pogubnih posledica.

“Tu ni ja ni vi niti bilo ko nema pravo da polemiše sa dvije statističke činjenice: da se 138 871 građanin ove države izjasnio da je njegov maternji jezik bosanski. To je treći broj govornika nakon srpskog i mađarskog u Srbiji. Druga činjenica jeste da je 2005. ratifikovana evropska Povelja o manjinskim ili regionalnim jezicima u skupštini Srbije. Dakle bosanski jezik je postao jedan od 10 službenih jezika u Srbiji. Svaka druga polemika na osnovu tih činjenica je priča za kafanu”, smatra Džuždević.

U suštinu izreke da je pravda spora ali dostižna, mnogi građani još nisu uspeli da se uvere, pošto mnogi od njih očekuju sudske epiloge procesa koji traju po više decenija. Samim tim postavlja se pitanje kakva je svrha te pravde i kakvu to poruku šalje o poštovanju elementarnih prava građana, kada se toliko kasni? Kada tome pridodamo i problem sa sudskim tumačima, jasno je da država nastavlja sa politikom garantovanja prava čije uživanje ne može da obezbedi. U poslednjem slučaju, objašnjava predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević, uzrok nije namera kršenja prava manjina, već puka kratkovidost države.

“Prosto pravosuđe je kompleksan sistem u kome morate da znate da ako izvršite jednu promenu, desiće se i promene na niz nekih drugih mesta. I vi sve to morate da imate u vidu, kada menjate samo jednu, da bi se sve to dešavalo na saglasan način i da ne bi dolazilo do nekog poremećaja. Lepo je da znamo šta se želi postići, ali moramo da znamo i čime ćemo to postići i da li imamo sredstava za to. Država mora jednom sistemu da obezbedi da on pravilno funkcioniše. Ako ima takve uslove, a ne funkcioniše, onda je stvar da se utvrđuje odgovornost", zaključuje Dragana Boljević.