Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Sve je više dokaza o tome da je katastrofa ruskog aviona iznad Sinaja, u kojoj su izgubljena 224 života, rezultat terorističkog napada. U razgovoru za ruski servis RSE Marija Lipman govori o tome da vlast u Rusiji nema problem s različitim interpretacijama jednog dogadjaja
Ove sedmice je agencija Reuters, s pozivanjem na egipatskog stručnjaka koji je želeo da ostane anoniman, saopštila da su učesnici istrage uvereni da snimljeni zvuk unutar aviona predstavlja zvuk eksplozije bombe. U nedelju je na svome sajtu Međudržavni aviacioni komitet potvrdio da registrator srušenog А321 nije zabeležio nikakvo otkazivanje sistema u avionu sve do prekida snimka.
Rusija se obratila FBI-u SAD radi pomoći u istrazi pada aviona, koji se, prema saopštenju lista New York Times, s tim složio. Pre toga je o molbi ruske strane saopštio američki kanal CBS. Reč je bila о angažovanju američkih stručnjaka za eksplozivne naprave.
Rusija je nakon izvesnog odugovlačenja obustavila letove za Egipat i, poput Velike Britanije, započela evakuaciju svojih turista. Pri tome Moskva se usteže od izjave da eksplozija predstavlja osnovnu verzija katastrofe, štaviše, odbija da komentraiše moguće razloge za takvu verziju događaja. Odgovornost za avionsku nesreću uzela je na sebe ekstremistička organizacija “Islamska država”. Iako je portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov apelovao da se ruska operacija u Siriji i tragedija aviona А321 ne povezuju, mnogi komentatori su ta dva događaja doveli u logičku vezu.
Kritičar Kremlja, političar Konstantin Borovoj je, na primer, izjavio:
“Mobilizaconi mehanizam funkcioniše tako da se Rusi uzdaju u vojnike koji obećavaju da će ih zaštititi. Otvorena izjava o terorističkom aktu može dovesti do toga da građanstvo napokon shvati da vlast nije u stanju da ispuni svoju najvažniju funkciju – da obezbedi sugrađanima elementarnu bezbednost... U takvom trenutku energija mobilizacione histerije okrenuće se protiv Kremlja”.
Politološkinja Marija Lipman, glavna urednica časopisa “Kontrapunkt”, sumnja da će ova užasna tragedija na Sinaju predstavljati neki problem za Kremlj, uzimajući u obzir nivo kontrole koju on ima nad ruskim društvom:
“Ako govorimo o ruskom društvu, о javnoj percepciji ovog tragičnog dogadjaja, mogli smo videti mnogo potresnih scena, tuge i saučestvovanja. Ali s druge strane, u Rusiji je bilo mnogo terorističkih akata, a ipak sećanje na njih, ukoliko se na njih stalno ne podseća, ne čuva se dugo. Mislim da verzija terorističkog napada neće naročito uzrujati rusko društvo. Podsetila bih da 4. novembra na proslavi Dana narodnog jedinstva u Moskvi, kada se na ulicama okupilo 85 hiljada ljudi, niko nije podsetio da se pre nekoliko dana desila teška katastrofa. Stoga mi se ne čini da javno mnjenje može da predstavlja problem za Kremlj kada je u pitanju nastavak njegove politike u Siriji. Putin je rekao da niko nikada nije uspeo da zaplaši Ruse. Аko se s ovakvom retorikom nastavi, a naročito ako bude priznata i verzija o terorističkom napadu, mislim da će na sličan način reagovati i rusko društvo, imajući u vidu njegovo današnje stanje. Dalje, kako će od sada ruska vlast graditi politiku, to je drugi, veoma ozbiljan problem. U svakom slučaju mislim da možemo očekivati da će Rusija uzvratiti nekim svojim postupcima. Imamo primer Španije koja je nakon terorističkog napada povukla svoju vojsku iz Iraka, javnost je to zahtevala od vlasti i vlasti su bile primorane da izađu društvu u susret. U Rusiji situacija nije ni nalik tome, kao što nije ni u Sjedinjenim Američkim Državama, u kojima vlast odlučno preduzima odgovarajuće mere. Mislim da slična reakcija može da se očekuje i od strane ruskih vlasti.”
RSE: Dakle, vi u potezima Kremlja, u Putinovoj ćutnji, u prekorima upućenim Velikoj Britaniji da povlačenje njihovih turista predstavlja političku odluku, nakon čega je Rusija odlučila da i sama evakuiše svoje turiste iz Egipta – vi u tome ne primećujete nikakvu konfuziju?
Lipman: Ja primećujem da nema dovoljno koordinacije. Izjavu da Britanci obustavljaju letove, povlače turiste da bi vršili psihološki pritisak na Rusiju, dao je predstavnik gornje palate Konstantin Kosačov. Čini mi se da je to bila prilično neumesna izjava. Zaista, kada su ruske vlasti narednog dana preduzele slične mere, čini se potpuno razumljuve – ova izjava je ispala veoma neumesna. Ali zapitajmo se samo koliko ljudi u Rusiji je obratilo pažnju na ovu Kosačovljevu izjavu i zapazilo tu neusaglašenost... Ljudi, koji pažljivo slede za izjavama sekundarnih političara, koje zatim poređuju s vladinim postupcima, nemaju nikakav uticaj. Zaista je ta odluka o povlačenju turista bez prtljaga, a prtljaga posebno, izgledala malo čudno, bilo je očigledno da se preduzimaju neke vanredne mere – ali nikako zbog toga što je verzija o terorističkom napadu postala najverovatnija. Ovo nije delovalo naročito ubedljivo. Ali opet pitam, ko je na to obratio pažnju i ko je iz ovoga izvukao zaključak da ruskim vlastima ne treba verovati? Čini mi se da se, pored gotovo 90-postotne podrške Putina, analizom izjava ovakve vrste služi sasvim neznatan broj ljudi u Rusiji. O nepoverenju vladi govore nevladini mediji, o tome se možda raspravlja na “Fejsbuku”, ali to ne znači da ogromna većina ruskog stanovništva ne podržava vlast, tačnije – predsednika države.
RSE: Kada kažete da Rusija može da uzvrati nekim svojim postupcima, ona bi u tome morala od nečega polaziti – da li će to biti pojačan tempo u ratu protiv “Islamske države”?
Lipman: Ne mislim da je u interesu vlasti bilo da se odmah smišljaju neke teorije, to ni inače nije ispravno. U početku je bilo toliko različitih, neformalnih verzija, iz različitih izvora, ali to je bilo neodgovorno, pogotovo što se sve povezalo s ruskom operacijom u Siriji. Mislim da će na kraju krajeva verzija o terorističkom napadu u određenom obliku biti priznata, ali sve je pitanje forme, kako će to biti predstavljeno javnosti. Putin je od početka govorio da motiv za ratnu operaciju u Siriji jeste u tome što ne smemo da dozvolimo da se teroristi približe našim domovima. Naravno da uvek može da se kaže da teroristički napad povećava takvu opasnost. Ponavljam da ovako deluju i Sjedinjene Države. One su nakon napada 11. septembra počele operaciju velikih razmera, koja je, nemojmo zaboraviti, imala katastrofalne posledice, ali ipak reakcija je bila ista. Stoga mi se čini da mnogo zavisi od toga na koji način će ruskom društvu biti predstavljena analiza tragedije i čime će se objasniti postupci koji će nakon toga uslediti. Nimalo ne sumnjam da će sve to biti prezentovano tako da javno mnijenje ne predstavlja problem za realizaciju politike koja je Kremlju neophodna. U stvari, reč je o svojevrsnoj patriotskoj mobilizaciji: govoriće da nas niko ne može uplašiti, da ćemo dostojno uzvratiti, da ćemo pružiti otpor svetskom terorizmu – sada su svi videli, još jednom su se uverili kakva je to strašna, monstruozna, destruktivna sila. Čini mi se da ovo zvuči prilično uverljivo. Ipak treba imati na umu da tragedija koja se desila, kao i svaka druga tragedija, neposredno pogađa izvestan broj ljudi. Ipak, većina stanovništva koja ovo posmatra putem televizije podvrgnuta je uticaju onoga što joj se servira. Ako će se njihova pažnja koncentrisati na ljudskoj nesreći, na opasnosti, na tome da ovo može svakom da se desi, tada će se društvena svest svakako promeniti. Ali ja ne mislim da možemo da očekujemo da će na televiziji to tako prikazati, mislim da će sve to biti drugačije, da će u velikom stepenu sve biti odrađeno u prilog pomenute patriotske mobilizacije.
RSE: Pomenuli ste da bi Rusija u izvesnom smislu mogla da se nađe s iste strane barikada sa zapadnim svetom s kojim u poslednje vreme ima veoma napet odnos. Čitao sam tekstove patriotski i prokremaljski nastrojenih ljudi koji tvrde da je ta saradnja već počela. Da li mislite da bi Kremlj moga da preokrene ovu situaciju upravo zbog borbe s terorizmom?
Lipman: Ne, mislim da ne može da je preokrene. Konfrontacija je veoma velika. Mislim da nije moguće reći da se sve može preokrenuti, da se konfrontacija završila i da će početi neko otopljavanje. Dosta je da se prisetimo da i dalje postoji Ukrajina, Rusija je i dalje pod sankcijama. A za smanjenje ili u krajnjem ishodu ukidanje sankcija potrebna je odluka Evropske unije ili Sjedinjenih Država, i ta odluka mora da bude solidarna. To nikako nema veze s tim da li će doći ili neće doći do saradnje između Federalne službe bezbednosti i FBI-a oko tragedije koja se desila. Ipak, kada takva konfrontacija postoji, važno je da ostanu barem neke oblasti saradnje, ne samo deklarativnog, već sadržinskog karaktera. U tom smislu otvara se mogućnost za izvesno povećanje saradnje, i ja ne kažem da će do njega zaista doći, ali postoji mogućnost, naoričito u oblasti bezbednosti i borbe s terorizmom.
RSE: Kada smo već pomenuli Ukrajinu, da li te izjave, mnogobrojne priče pod naslovom “Novorusija je izgubljena” zaista znače da je Moskva napustila istok Ukrajine u nadi na neki novi scenario odnosa sa Zapadom?
Lipman: Ne, ja ne mislim da je Rusija napustila istok Ukrajine. Tamo je nesporno došlo do deeskalacije konflikta. Ali treba imati na umu da, kao prvo, minski sporazum, ispod kojeg su se svi potpisali, za sada nije ispunjen. Niko nije rekao da je on ispunjen i samim tim su se pojavile osnove zaponovnu reviziju sankcija protiv Rusije. Ne može se reći da je Rusija napustila tu teritoriju. Na čelu te dve oblasti, Donjecke i Luganjske, su ljudi koji su veoma bliski Kremlju, to su ljudi koji su s Kremljem očigledno u kontaktu. Činjenica da se ti regioni nalaze u sastavu Ukrajine, a da na njihovom čelu stoje ljudi koji su lojalni Moskvi i koji su s njom povezani, omogućuju Rusiji da u svojim rukama drži poluge pomoću kojih utiče na političke odluke u Kijevu, i, naravno, Rusija neće prestati to da koristi.
RSE: Rusija polako ulazi u izborni ciklus koji će se završiti predsedničkim izborima. Vidimo niz gambita, ako bismo mogli tako da se izrazimo, koje ruske vlasti preduzimaju i koji se očigledno ne završavju uvek onako kako bi oni želeli. Kako vi zamišljate strategijuKremlja u svoj toj kompleksnoj situaciji u kojoj i Sirija, i Ukrajina, i terorizam i dalje postoje?
Lipman: Do izbora u Državnu dumu ostalo je manje od godinu dana. Ako pogledamo ispitivanje javnog mnjenja, čak i sada “Jedinstvena Rusija” ima većinu. Ne da je toliko popularna “Jedinstvena Rusija”, mislim da se pre radi o dokazu da je stanovništvo u globalu raspoloženo da podržava vlast, čak ako im se sama partija naročito i ne dopada. Zar to ne može da se promeni u tom periodu do septembra naredne godine? Pa, čini mi se da principijelno ne može da se promeni. Vlasti su u teškoj situaciji, ali najveći problem ne predstavlja situacija u Ukrajini, već ekonomski faktor. Ali, iako su objektivni podaci uznemirujući, sve više građana priznaje da u Rusiji postoji kriza, pomalo raste broj ljudi koji ne misli da će se ova kriza uskoro završiti, ali ipak podrška vlasti se zbog ovoga ne smanjuje, naročito podrška predsedniku. I uglavnom ne postoje nikakve alternative. Jedna je stvar biti nezadovoljan politikom koja se vodi, a da se istovremeno ipak podržava lider, а druga stvar je smatrati da su potrebne neke promene, naročito promene personalnog karaktera, smatrati da bi situacija bila bolja ako bismo imali drugu partiju ili drugog predsednika. Ovakva percepcija u ruskom društvu ne postoji. Pored sve kompleksnosti koje za vlast predstavljaju izbori, pored kontrolisanih medija u zemlji, zemlji u kojoj se ekonomska situacija pogoršava, sama činjenica nepostojanja alternative igra veoma bitnu ulogu. Stoga mislim da, ako se nikakve klataklizmičke promene ne dese i ako budemo i dalje imali ovakvu ekonomiju, i ako se, u šta se ja veoma nadam, neće dešavati slične tragedije, možemo da smatramo da će ovaj izborni ciklus u jesen 2016. proći uspešno po vlast.
RSE:U različitim diskusijama stručnjaka čuo sam stavove da, prvo, spoljna politika Rusije služi unutrašnjoj politici, i drugo, da je Putin dobar taktičar, ali ne tako dobar strateg, ali se njegovi gambiti uvek završavaju onako kako on to očekuje. Putin zaista sve vreme suštinski menja situaciju: tu je Krim, tu je Ukrajina, tu je Sirija – sve neočekivani potezi. Posle toga nastaje nova realnost. Da li je Kremlj sada zainteresovan za očuvanje postojećeg stanja, ili logika podstiče Putina na neke nove postupke?
Lipman: Ne bih se baš složila da spoljna politika služi unutrašnjoj. Rekla bih da je reč o veoma tesnoj vezi između jedne i druge politike. Ko je gospodar a ko rob u ova dva politička pravca teško je reći. A sad povodom toga da je Putin loš strateg. Znate da je Putin na vlasti 15 godina, za to vreme su u Rusiji, na žalost, izvršeni mnogobrojni teroristički akti, desile su se tehnološke katastrofe, masovni protesti, prirodne katastrofe, а popularnost Putina je uza sve to dostigla gotovo 90%. Zato ja ne bih rekla da je on loš političar. Čini mi se da je ovde na delu izvesna uteha onih kojim se njegova politika ne dopada, koji pri tom ništa ne mogu da učine. U Rusiji ipak nije diktatura, а lider i pored velikоg broja tragičnih događaja ima podršku ogromne većine stanovništva, а sada je tu još i ekonomska kriza. Dakle, on ipak ima neku sposobnost – budući da je, recimo, loš strateg i odličan taktičar – što mu omogućuje da postigne ovakav rezultat. Da li Kremlj želi da zadrži trenutnu situaciju? U izvesnoj meri sigurno da da. Očuvanje političkog statusa kvo i političke stabilnosti jeste zadatak Kremlja, i za sada on s njim izlazi na kraj. Druga stvar je da ta stabilnost koju smo imali tokom većeg dela 2000-ih godina danas više nije moguća. Čineći možda i najradiklniji korak u toku celog perioda svog predsednikovanja – pripajanje Krima, Putin više ne može da računa na jednostavno očuvanje statusa kvo. Situacija se razvija, i to brzo, u mnogo čemu se razvija nepoželjno po vlast: sankcije, pogoršava se ekonomija, neke činjenice, kao što je pad cena nafte, od Kremlja uopšte ne zavise. Ali ogromna podrška Putina od strane stanovništva ostaje stabilna. Šta će ovu podršku dalje obezbeđivati i da li će Kremlju biti potrebni neki novi zaokreti upravo radi obezbeđivanja tako visokog nivoa podrške, mi to ne možemo da znamo. Putin voli da deluje veoma neočekivano, nepredvidljivo, i generalno gledano, njegova je prednost to što on može da iznenadi stranu s kojom opšti, bez obzira da li je reč o ruskom stanovništvu ili zapadnim liderima.
RSE: Mi sada praktično govorimo u terminima “televizora protiv frižidera”, ekonomija protiv propagande?
Lipman: Nisam u potpunosti saglasna s takvom formulacijom, ona je veoma pojednostavljena. Ljudi ipak ne žive tako, da, kada otvore frižider i vide da u njemu ničeg nema, kažu “zato je Krim naš”. To nije tako. Čini mi se da ljudi ne razgovaraju svakodnevno o spoljnoj politici, i mislim da joj inače baš ne posvećuju pažnju u svakodnevnom životu. To rade oni koji veoma pažljivo prate politički život zemlje, а takvih ljudi nema mnogo. Nesumnjivo, kriza jeste realnost, ali ta kriza, kako kažu ekonomisti, nije brza – to daje ljudima mogućnost da se prilagode. To ne znači da mi je juče bio frižider pun, а danas sam nezaposlen, bez ikakvih prihoda. Nezaposlenost je u zemlji niska, broj neisplaćenih plata, ono što je bilo predmet krajnjeg nezadovoljstva 90-ih godina, taj problem i dalje postoji, ali on nije veoma velik, on ipak nema opštenacionalni karakter. Postoje i neke druge stvari koje ublažavaju ekonomske efekte. Danas imamo krizu kojoj se ne vidi kraj jer se ne vide izvori njenog porasta, ali uz sve to taj porast je spor. А raspoloženja za opštenacionalnu mobilizaciju, iako u pozadini postoje, nisu veoma aktivna. Pre se radi o mobilizaciji ispred televizijskih ekrana: da protivrečimo Zapadu, da nećemo dozvoliti da nas neko vređa. Ne radi se o tome da čovek svako jutro stavlja na vagu frižider i televizor. Nije reč o dilemi kada se čovek pita šta mu je važnije – da nahrani decu ili da Rusija sprovodi ratnu operaciju u Siriji. Pitanje nije tako postavljeno. Ako prosečan gradjaninne bi mogao nahraniti decu, uveravam vas da ga ratna operacija u Siriji ne bi utešila. Zahvaljujući odgovarajućoj propagandi na televiziji stvara se utisak koji omogućuje da se ljudi izbore s ekonomskim poteškoćama, koje još uvek nisu katastrofalne, ali koje se postepeno uvećavaju.
