Ukrajina – zemlja koja mnogo ne obećava. Rastrazana dubokim političkim krizama, što je kulminiralo aktuelnom otvorenom ruskom intervencijom u tamošnje prilike i anektiranjem Krima, ova država generacijama koje dolaze može ponuditi jedino neizvesnost. Mnogi od njih deceniju u natrag spas su tražili na Zapadu, a sada se već govori o više talasa “odliva mozgova”. Poslednji zapravo još uvek traje i izraz je beznađa koji je zahvatio zemlju u vreme režima sveže svrgnutog Viktora Janukoviča. O najtežoj dilemi koja se otvara, pre svega, pred mladim i obrazovanim Ukrajincima, govore naši sagovornici.
Među njima najpre Pavlo Korobčuk, mladi autor šest knjiga poezije i jednog romana. Aktivista sa Majdana.
“Umetnici sada uglavnom ćute. Verovatno zato što u sebi moraju da prežive sve što su videli. Tako da očekujem da će za pola godine ili godinu dana svi o ovome početi da pišu. Ja sam napisao jednu pesmu o Majdanu i jednu novelu, o događaju koji se zbio u centru grada u Instituskoj ulici, kada su intervenisali Berkutovci. U toj pesmi Tituške postaju aktivisti Majdana, koji se sukobljavaju sa samim Berkutom”.
Pojašnjenja radi, treba navesti, Tituške su kijevske huliganske grupe do sada ne potpuno jasne prirode i motiva, ali najčešća verzija je da su plaćene od strane različitih organizacija (državnih i paradržavnih) za obavljanje nasilnih akcija. Specijalne policijske snage Berkut su u međuvremenu raspuštene, ali i obnovljene na Krimu pod ruskom kontrolom. A u ovoj pesmi Korobčuk pokušava da prodre u tajne njihove psihologije. U dve strofe pesme koju im posvećuje to izgleda ovako:
“Umesto srca imam još jednu prostatu.
Umesto mozga štit od legure.
Kad oduzmem nečiju slobodu, to mi je zarada
I slava od broja pretučenih figura”.
Ili ovako:
“Radim u specijalnoj jedinici Berkut
Ministarstva unutrašnjih poslova
obavim sve što mi kažu odozgo
I nije mi stalo do ostalog”.
A do čega je autoru, posle svega, stalo: “Pre dve do tri godine započeo je novi talas odlaska mladih ljudi iz Ukrajine u inostranstvo. Jako mi je žao zbog toga. Neki moji prijatelji i poznanici, jako interesantni ljudi su otišli. Ali ja volim da budem ovde, ostaću, želim da ostanem u Ukrajini”.
Kijev - grad od četiri miliona stanovnika, košnica je ispunjena stalnim saobraćajnim gužvama. Kroz taj, čini se, neprekidni metež do studija iznajmljenog na sat vremena, u starom delu grada, vodi nas naša naredna sagovonica:
“Ja se zovem Mimi Dekar. Puno ime mi je Solomija. Imam dvadesettri godine. Studiram hrvatski jezik na Univerzitetu u Kijevu. Na petoj sam godini, magistarske studije. Trenutno pevam u bendu koji tek smišlja svoje ime”.
Zašto je tako teško smisliti ime bendu. Gitarista u grupi, Solomijin kolega sa fakulteta, Andrej Jermakov: “Teško je izmisliti nešto zanimljivo. Ali to je u procesu”.
Grupa možda ime nema, ali planova joj ne manjka: “Možda ćemo otići u Crnu Goru ili u Hrvatsku. Možda i na Krim, ako sve bude u redu. Nadamo se tome, da će sve ostati kao što je bilo. Da Krim ostane sa Ukrajinom”.
Mi smo im bili prva publika. Dok peva o revoluciji, Solomija konstatuje: “Sve što se dogodilo, ova revolucija i sve što je sa njom u vezi, nekako je podiglo u svima nama taj osećaj patriotizma. Osećaj da budemo ponosni na svoju zemlju. I većina ljudi koji su mislili da odu, sada misle obratno. Da ostanu”.
A u jednom će se svi složiti, podvlači Andrej: “Ukrajina će biti drugačija. Nikada više kao pre”.
Solomija dodaje da ako se nešto i vrati na staro, jedna će biti najteže: “Uvek smo, i Rusi i Ukrajinci, govorili da smo svi mi naši. Da smo svi isti. Zato je ova podela sada jako teška”.
Aljiona Meljnik
Aktuelne okolnosti dramatično su ih distancirale od Rusije, sa kojim ih povezuju zajednička istorija, sličan jezik i religija. Dvadsetrogodišnja Aljiona Meljnik, nekoliko godina je radila kao novinarka sada u internet marketingu.
“Verovatno je teško živeti u društvu koje je ovoliko podeljeno”, iste dileme su joj na pameti.
“Zaista podeljeno između prorusa, proukrajinaca, proevrpljana. To je utoliko teže jer mi se čini da se u modernom svetu se gube nacije, vlade, države. Živimo u jednom divnom, multikulturnom svetu”, zaključuje ona.
Povela nas je u obilazak kojevskih znamenitosti. Među njima (ne izdvajamo slučajno) i manastir moskovske patrijaršije, ovde u Kijevu. Jedan od monaha svom snagom pokreće ogromno zvono, o koje se vernici oslanjaju, verjući da će vibracije doneti i njima nadu i spas.
Nada za Aljonu je, pak, probuđena na Majdanu:
“Promena koja se ovde dogodila je u tome da su građani shvatili da mogu da promene stvari. Majdan je pokazao da stvari mogu da se promene. Pokazalo se da Ukrajinci sami mogu mnogo toga da promene. Možete da odete na Majdan i to učinite”.
“Ne veruje da ću bilo gde otići. Verovatno ću negde još studirati, ali ću se vratiti natrag. Zato što je Ukrajina verovatno jedna od država sa najbogatijom kulturom, ekonomijom, istorijom. Ovde postoje veliki potencijali koji su neotkriveni”.
Vraćamo se druženju sa članovima benda bez imena. “Dobar dan, ja se zovem Konstantin Načiporenko, imam dvadesetpet godina”.
I on se traži, a muzika mu je odličan ventil: “Naravno da je to za nas bio šok, kada su pucali i ubijali ljude. Učestvovao sam i u `Naranžastoj revoluciji`, učestvovao sam i sada na Majdan, a ako nova vlast ne bude dobra opet ćemo na Majdan i opet ćemo imati revoluciju. Ukrajina je moja zemlja. Mi ćemo ovde živeti i preživćemo sve”.
Sve su to slike iz zemlje u kojoj jedna revolucija sustiže drugu i gde opšte razočaranje u političare preti da državu odvede u golu anarhiju. Iznad svega stoji strah od daljih poteza moćnog suseda. Pitali smo ih, plaše li se rata.
“Naravno da se plašim. Mislim da će biti rata, ali da će biti lokalno. Ne baš u celoj zemlji. Da će biti na granicama”, kaže Solomija.
“Nije me strah da će sada Rusija početi rat. Mislim da su shvatili da Ukrajina neće samo sedeti i čekati. Verovatno će se dogoditi ono što i gledamo. Tiha aneksija, ne i rat”, navodi Aljona.
“Ko se ne plaši rata. Naravno da se svi plašimo. Ali čitao sam na interenetu da je jedna grupa kozaka rekla da će, ako počne, stati na granicu i pucati na one koji su ga počeli. Verujem da će se tako, kao što je rat, sprečiti”, zaključiće Konstantin.
