Tri dana ukrajinska novinarka Olena Maksimenko vodila se kao nestala osoba.
Saradnica portala Tyzhden.ua i još nekoliko nezavisnih ukrajinskih medija uputila se ka Krimu nakon što je ovo poluostvro anektirano od Rusije. Učinila je to zajedno sa još dve koleginice novinarke i dvojicom kolega.
Na samom ulazu na Krim, zaustavljeni su od strane pripadnika ruskih formacija. Neke od detalja zbivanja koje sasvim sigurno neće nikada zaboraviti, ispričala je našim reporterima iz Kijeva:
"Devetog marta zaustavili su nas na granici Krima. Mene i moje prijatelje izveli su iz automobila. Odmah su počeli da nam oduzimaju stvari. Bili su agresivni kada su videli novinarske akreditacije, opremu i pancir za koji smo inače imali dozvolu. Nekoliko sati su nas maltretirali, pored te granice", priča Maksimenkova.
Okolnosti u kojima se našla opisuje kao nadrealne ili apsurdne. U haotičnom stanju na prelazu, kaže, mešaju joj se slike različitih uniformi, različitih oznaka, vojnika i paramilitaraca koji se ponašaju agresivno, kao i onih koji pokušavaju da spuste strasti. O zlostavljanju koje su prošle ona, njene dve koleginice, vozač i fotreporter:
"Muškarce su tukli. Mene su udarili jednom po glavi, a onda su me naterali da skinem pertlu iz patike. Potom su me istom tom pertlom davili oko vrata. Svima nama su nožem sekli kosu". Na ovom mestu Maksimenkova pokazuje na samu sebe, pa kaže "zato mi je frizura ovakva".
U nju i njene prijatelje vojnici su upirali oružje, pucali su u vazduh, pretili, nazivali ih fašistima i izdajnicima, narkomanima. Ni sama ne zna koga bi pre svih trebalo da optuži za torturu kroz koju je prošla:
"Na granici je bilo nekoliko vojnih formacija. Tu su bili pripadnici Berkuta, čini mi se isti oni koji su bili i u Kijevu, ali sada žive na Krimu. Na granici je bilo i pripadnika Samoodbrane Krima, ali i ruskih vojnika, koji nisu imali nikakva obeležja ali su se oni prema nama najnormalnije odnosili. Bilo je i ruskih Kozaka koji su bili najgori, maltretirali su nas i govorili da će nas poslati u pakao i da je `Nebeska stotina` (ime kojim se u Ukrajini označava stotinu stradalih tokom sukoba na Majdanu, prim.aut.) u paklu. To je trajalo neka tri sata. Posle toga su nas odveli u jedan podrum, gde smo proveli nekoliko sati, nakon čega su nas odveli nekim zatvorenim kamionom u vojnu bazu u Sevastopolj."
Ka Krimu su inače krenuli u nameri da pošalju prve reportaže sa poluostrva pod ruskom vlašću. Od samih krimskih mesta nisu mnogo toga videli. U Sevastopolju kroz prozore vozila kojima su prevoženi iz jednog u drugi pritvor videli su bilborde sa porukama "fašizam neće proći". Priseća se da joj je pri prolasku kroz jedan od punktova rečeno da ga obezbeđuju srpski paramilitarci:
"Prolazili smo kroz nekoliko punktova, na jednom nam je komandir koji je bio sa nama u vozilu kazao, ovde stoje srpski vojnici".
RSE: Jeste li ih videli?
"Videli smo ih. Ali nismo izlazili iz kola. Videli smo ih, ali nisam siguran da li su to stvarno oni, samo nam je tako rečeno".
Tri dana bez mobilnih telefona, i bez pristupa informacijama ili bilo kakvom objašnjenju zbog čega su zadržani. Kaže, u strahu za život.
U bazi u Sevastopolju stavljeni su u nadležnost jednog komandanta koji im je prilikom prvog susreta kazao "tu sam da rešim vaš problem". Veruje da njemu može da zahvali što je danas ponovo u Kijevu. Pod njegovom komandom treći dan su ponovo smešteni u vozilo i preveženi u suprotnom pravcu:
"Na kraju su nas odvezli do iste granice na kojoj su nas uhapsili. Jedan od vojnika je izašao iz vozila sa ogromnim oružjem. To nije bio kalašnjikov, ali ne znam o čemu se radilo. Impresivno oružje. Na tom mestu se dugo prepirao sa Kozacima i pripadnicima BERKUT-a, ali su nam na kraju vratili kola. Vratili su nam i neke stvari, ali nisu kamere, diktafone, novac."
"Komandant koji nas je izvukao se izvinio i rekao da je to njihova sramota što su nas pokrali. Kazao je `izvinite uradio sam sve što sam mogao`. Posle smo videli da su nam u gepeku ostavljeni konzerve i hleb", priseća se naša sagovornica, uz konstatuciju da je hranu mogao ostaviti samo ruski komandant, kome ona danas za život zahvaljuje.
Organizacija Reporteri bez granica, povodom ovog slučaja, uputila je upozorenje uz konstataciju o očigledno prisutnom ugrožavanju prava na slobodu reči na Krimu.
Saradnica portala Tyzhden.ua i još nekoliko nezavisnih ukrajinskih medija uputila se ka Krimu nakon što je ovo poluostvro anektirano od Rusije. Učinila je to zajedno sa još dve koleginice novinarke i dvojicom kolega.
Na samom ulazu na Krim, zaustavljeni su od strane pripadnika ruskih formacija. Neke od detalja zbivanja koje sasvim sigurno neće nikada zaboraviti, ispričala je našim reporterima iz Kijeva:
"Devetog marta zaustavili su nas na granici Krima. Mene i moje prijatelje izveli su iz automobila. Odmah su počeli da nam oduzimaju stvari. Bili su agresivni kada su videli novinarske akreditacije, opremu i pancir za koji smo inače imali dozvolu. Nekoliko sati su nas maltretirali, pored te granice", priča Maksimenkova.
Okolnosti u kojima se našla opisuje kao nadrealne ili apsurdne. U haotičnom stanju na prelazu, kaže, mešaju joj se slike različitih uniformi, različitih oznaka, vojnika i paramilitaraca koji se ponašaju agresivno, kao i onih koji pokušavaju da spuste strasti. O zlostavljanju koje su prošle ona, njene dve koleginice, vozač i fotreporter:
"Muškarce su tukli. Mene su udarili jednom po glavi, a onda su me naterali da skinem pertlu iz patike. Potom su me istom tom pertlom davili oko vrata. Svima nama su nožem sekli kosu". Na ovom mestu Maksimenkova pokazuje na samu sebe, pa kaže "zato mi je frizura ovakva".
U nju i njene prijatelje vojnici su upirali oružje, pucali su u vazduh, pretili, nazivali ih fašistima i izdajnicima, narkomanima. Ni sama ne zna koga bi pre svih trebalo da optuži za torturu kroz koju je prošla:
"Na granici je bilo nekoliko vojnih formacija. Tu su bili pripadnici Berkuta, čini mi se isti oni koji su bili i u Kijevu, ali sada žive na Krimu. Na granici je bilo i pripadnika Samoodbrane Krima, ali i ruskih vojnika, koji nisu imali nikakva obeležja ali su se oni prema nama najnormalnije odnosili. Bilo je i ruskih Kozaka koji su bili najgori, maltretirali su nas i govorili da će nas poslati u pakao i da je `Nebeska stotina` (ime kojim se u Ukrajini označava stotinu stradalih tokom sukoba na Majdanu, prim.aut.) u paklu. To je trajalo neka tri sata. Posle toga su nas odveli u jedan podrum, gde smo proveli nekoliko sati, nakon čega su nas odveli nekim zatvorenim kamionom u vojnu bazu u Sevastopolj."
Ka Krimu su inače krenuli u nameri da pošalju prve reportaže sa poluostrva pod ruskom vlašću. Od samih krimskih mesta nisu mnogo toga videli. U Sevastopolju kroz prozore vozila kojima su prevoženi iz jednog u drugi pritvor videli su bilborde sa porukama "fašizam neće proći". Priseća se da joj je pri prolasku kroz jedan od punktova rečeno da ga obezbeđuju srpski paramilitarci:
"Prolazili smo kroz nekoliko punktova, na jednom nam je komandir koji je bio sa nama u vozilu kazao, ovde stoje srpski vojnici".
RSE: Jeste li ih videli?
"Videli smo ih. Ali nismo izlazili iz kola. Videli smo ih, ali nisam siguran da li su to stvarno oni, samo nam je tako rečeno".
Tri dana bez mobilnih telefona, i bez pristupa informacijama ili bilo kakvom objašnjenju zbog čega su zadržani. Kaže, u strahu za život.
U bazi u Sevastopolju stavljeni su u nadležnost jednog komandanta koji im je prilikom prvog susreta kazao "tu sam da rešim vaš problem". Veruje da njemu može da zahvali što je danas ponovo u Kijevu. Pod njegovom komandom treći dan su ponovo smešteni u vozilo i preveženi u suprotnom pravcu:
"Na kraju su nas odvezli do iste granice na kojoj su nas uhapsili. Jedan od vojnika je izašao iz vozila sa ogromnim oružjem. To nije bio kalašnjikov, ali ne znam o čemu se radilo. Impresivno oružje. Na tom mestu se dugo prepirao sa Kozacima i pripadnicima BERKUT-a, ali su nam na kraju vratili kola. Vratili su nam i neke stvari, ali nisu kamere, diktafone, novac."
"Komandant koji nas je izvukao se izvinio i rekao da je to njihova sramota što su nas pokrali. Kazao je `izvinite uradio sam sve što sam mogao`. Posle smo videli da su nam u gepeku ostavljeni konzerve i hleb", priseća se naša sagovornica, uz konstatuciju da je hranu mogao ostaviti samo ruski komandant, kome ona danas za život zahvaljuje.
Organizacija Reporteri bez granica, povodom ovog slučaja, uputila je upozorenje uz konstataciju o očigledno prisutnom ugrožavanju prava na slobodu reči na Krimu.
