Na koji način se može danas govoriti o zločinima iz doba komunizma na prostoru Srbije, da li je istraživanje ovog dela istorije pokušaj revizije ili uklanjanje vela sa decenijama zabašurivane teme, te je li kontroverzna izložba „U ime naroda“ primer istoriografskog istraživanja terora Brozovog režima ili dokaz antikomunističke manipulacije – neka su od pitanja na kojima se debatovalo u Kulturnom centru Reks. Svoje stavove i argumente sučelili su reditelj Lazar Stojanović, jedan od najuglednijih javnih podržavalaca projekta “U ime naroda”, i samostalni istoričar Milan Radanović, koji je bio najistaknutiji kritičar izložbe.
Otkako je prošle godine otvorena u Istorijskom muzeju Srbije, izložba dr Srđana Cvetkovića „U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953” podelila je ovdašnju javnost. Reditelj Lazar Stojanović tada je kao i danas zastupao stav da je ovakva postavka bila neophodna:
„Mislim da, pošto ova izložba, nije intendirana nikako drukčije nego na otkrivanje istine – ne uvek vešto, ne uvek precizno, sa mnogo mana – onda mislim da je izložba korisna. I da je u dobroj nameri i da se pojavljuje prvi put. A, činjenica da se za nju pojavilo ogromno interesovanje govori o tome da ne možemo reći da izložba nije bila potrebna.“
Kritičari izložbe, s druge strane, kažu da ne spore da je o ovoj temi potrebno govoriti, ali ukazuju na – namerne ili slučajne – propuste autora postavke.
„Znamo za tu fotografiju iz Buhenvalda koja je prikazana kao fotografija sa Golog otoka. Mislim, ja zaista ne znam šta mu je to trebalo. To je jedan izuzetno neozbiljan gest. To je potcenjivanje inteligencije posetilaca i javnosti. Druga stvar je fotografija Starog sajmišta koja je takođe u delu izložbe posvećenom Golom otoku. U legendi piše da je Staro sajmište bilo logor za informbirovce 1952-53. godine. Najblaže rečeno, to je netačno. To je vrlo neozbiljno da nije mogao da se potrudi i proveri tu tvrdnju“, ističe Milan Radanović.
Lazar Stojanović, pak, smatra da se u slučaju sporne fotografije ne radi o zloj nameri autora izložbe:
„U onome što je ’caption’, potpis te fotografije piše: ’Ovakvi ležajevi su upotrebljavani na Golom otoku’. Ne piše: ’Ovo su ležajevi sa Golog otoka’. Ne samo to, nego i čitav niz drugih stvari, jednostavno je tumačen upisivanjem namere. Ako vi meni kažete da je ovo sa ležajevima izraz neopreznosti autora koji je možda mogao da pomisli da će povrediti nečija osećanja, ja bih s tim lako mogao da se složim. Ako mi neko kaže da je to nečija perfidna namera da podmeće Buhenvald umesto Golog otoka... pa nemojte.“
Još jedna od zamerki koja je upućena postavci „U ime naroda“ je i pokušaj da se među legitimne žrtve režima Josipa Broza udenu kvislinzi i kolaboracionisti iz Drugog svetskog rata, poput komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića.
Lazar Stojanović ne slaže se s ovom ocenom:
„Tamo je naglašeno da nije bilo prava na žalbu, što je osnovni element krivičnog postupka. Vi, Milane, u svom tekstu kažete: ’Kako nije bilo prava na žalbu kad su oni napisali molbe za pomilovanje?’ Ja se nadam da razlikujemo žalbu od molbe. Ne može se osporiti pravo na pomilovanje. A, pravo na žalbu – neću da primim vašu žalbu i osporite to pravo. To je jedan temeljan defekat. Na dva, tri primera ove vrste izložba je doista gazila, ali ne time što bi od Draže ili golootočana pravila veću ili manju žrtvu. Mislim da je to učitavanje.“
Međutim, upravo na primeru Draže Mihailovića Milan Radanović vidi još jedan pokušaj manipulacije:
„Svi smo videli u improvizovanoj ćeliji Draže Mihailovića okove, bukagije i tako dalje.“
Stojanović: „On ih nije nosio.“
Radanović: „Naravno da nije. Nije ni Borislav Pekić, ni Dragoljub Jovanović. Šta običan posetilac manje upućen u istorijske događaje može da pomisli kad vidi te okove? Može da pomisli da je Draža nosio okove i da je bio mučen u zatvoru. Ili da su Dragoljub Jovanović i Borislav Pekić bili mučeni u zatvoru. Jovanović i Pekić su napisali memoare, iz njih ne možemo videti da su bili mučeni. Pekić opisuje da je jednom dobio batine u niškom zatvoru. Po svim poznatim istorijskim izvorima Dragoljub Mihailović nije bio mučen u zatvoru, pogotovo nije nosio bukagije. To je još jedan odraz neozbiljnog pristupa temi.“
Lazar Stojanović se slaže da „U ime naroda“ ima propusta i napominje da bi njih trebalo da isprave institucije:
„Kada je reč o tome da je izložba nekomplenta, da ima ozbiljne mane i tako dalje, mislim da je to i te kako važan i ozbiljan predmet za stručnu raspravu i da bi ona koncilijantno mogla i trebala da se obavi. To treba da uradi institut i država. Hvale vredno je da to pokušavate da uradite vi, ali mislim da to treba da urade oni koji su za to odgovorni.“
Milan Radanović daje pozitivni primer sagledavanja ove teme iz susedne Hrvatske:
„Ovih meseci je u Zagrebu u pripremi jedna izložba koja će se zvati ’1945. u Hrvatskoj’. Ona će obuhvatati sve aspekte te godine – i oslobođenje i represiju nakon oslobođenja, ali i ono što se dešavalo pre oslobođenja, a to je divljanje ustaškog fašističkog režima. Trebalo je da Srđan, ili još bolje čitav tim istoričara, njegovih kolega sa instituta i univerziteta, organizuju izložbu sa sličnim konceptom. Dakle, 1944-45. u Srbiji, sa svim aspektima i ukupnim istorijskim kontekstom. Ovako je represija izvučena iz opšteg istorijskog konteksta.“
Izložba „U ime naroda“ otvorena je maja prošle godine, a nakon Beograda imala turneju po gradovima Srbije.
