Kontroverze izložbe o komunističkom teroru 'U ime naroda'

Ovih dana je aktuelizovana u Beogradu jedna višedecenijska tabu tema o žrtvama represije u socijalističkoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, od pripadnika građanske klase koja nije učestvovala u partizanskom pokretu, do vojvođanskih folksdojčera i tamošnjih Mađara, preko golootočana i drugih žrtava ideoloških čistki u kojima su stradali nevini ljudi, među njima i viđenije ličnosti predratne Srbij.

Povod je izložba koja je izazvala kontroverzne reakcije javnosti, vidljivu zainteresovanost publike ali i glasnu ćutnju nauke, pre svega istoričara. To je čudno, tim pre što je ova tema u nedavnoj prošlosti koriščena na razne načine. Sa jedne strane je negiran svaki zločin komunista, sa druge preuveličavan i zloupotrebljavan u talasu antikomunizma koji je u 90-im paktirao sa srpskim nacionalizmom.

U Istorijskom muzeju Srbije u centru Beograda na nekadašnjem trgu Marksa i Engelsa, a sadašnjem Nikole Pašića od kraja aprila nalazi se izložba pod nazivom „U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953” koja izaziva kontroverzne reakcije javnosti. Delo je autora istoričara dr Srđana Cvetkovića.

Tadašnja Srbija predstavljena je kao veliki logor, okovan bodljikavom žicom. Kukasti krstovi zajedno sa zvezdom petokrakom, teški okovi za koje se ispostavilo da su oni kojima su okivani komunistički sužnji između dva rata, a ne posleratni robijaši, stotine fotografija onih koji su, pokazaće se, na razne načine stradali u tom periodu, nepregledni spiskovi sa imenima žrtava....

Kritičari ove izložbe, među njima i naš sagovornik, istraživač Milan Radanović, smatraju, međutim, da je ona ideološki obojena, da su kao žrtve prikazani i ratni zločinci, da se stvara utisak da su Srbi većinom žrtve, a istina je da je među njima 70 odsto vojvođanskih Nemaca i Mađara.

”Misija ove izložbe je da postavi na sceni u centru Beograda glavne tokove nasilja koje su ljudi trpeli prilikom uspostavljanja nedemokratske vlasti. A to su politička suđenja, likvidacije bez ikakvih sudskih procesa”, kaže dr Srđan Cvetković.

”Moj osnovni utisak je da izložba ima propagandni a ne naučni karakter. Kada uđete u centralnu salu izložbe koja je zamračena, možete da vidite veliku mapu Republike Srbije koja je okružena bodljikavom žicom. Tu je simbolika više nego očigledna”, navodi Milan Radanović.

”To je isto kao kad biste rekli da li smatrate za shodno da stavite bodljikavu žicu u nemačke logore. Ovo su bili logori gde su ljudi masovno zatvarani. Utvrđene su činjenice da je posle rata stradalo oko 50 hiljada ljudi bez ikakvog sudjenja ili su imali farsične sudske procese. Naravno, među njima svakako ima par hiljada ili stotina koje bi svaki sud i režim osudio, ali sa tom prljavom vodom izbacivana je ogromna količina čiste vode, ljudi koji su se našli na putu kao politički, klasni protivnici iz različitih razloga, iz osvete, na primer”, konstatuje Srđan Cvetković.

”Neko ko nije dovoljno upućen u ovu tematiku mogao bi da pomisli da su svi ti ljudi streljani. Ali, značajan deo tih ljudi nije izgubio život na taj način, već na drugi način. Na primer nekoliko hiljada pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini koji se nalazi na tom spisku poginuli su u borbi. I to su poginuli kao saradnici nemačkog okupatora. A jedan deo tih formacije je poginuo nakon zvaničnog završetka rata, poginuli su kao odmetnici“, kaže Milan Radanović.

Slučaj Draža

Jedan segment izložbe je posvećen Draži Mihailoviću, komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini o kome se u Srbiji i dan danas vodi uglavnom ideološki motivisana rasprava o tome da li je on izdajnik pravedno osuđen posle rata ili je nevina žrtva.

Milan Radanović kaže da je on nezasluženo viktimiziran, s obzirom da je bio nesumnjivi ratni zločinac s obzirom da je osuđen na smrt zbog komandne odgovornosti za ratne zločine i kolaboraciju, iako se u tom segmentu izložbe posvećene suđenju generalu Mihailoviću kaže da on nije osuđen za ratne zločine,što je potpuna neistina”.

”Draža Mihailović je čovek koji je svakako imao pravo na pravično sudjenje. Zašto to ne bi imao jedan oficir koji nije bio kolaboracionista i izdajnik?”, pita Srđan Cvetković.

Milan Radanović dodaje da se Draža “normalizuje upoređivanjem sa nesumnjivim žrtvama represije, a to su pisac Borisav Pekić i predratni političar Dragoljub Jovanović.

Dr Cvetković objašnjava da je njihove priče i fotografije stavio zajedno jer je Jovanović bio nadređen Draži, a Pekić bio u ćelji pored Jovanovića.

Na izložbi smo zatekli grupu mladih, u knjizi utisaka su zabeležene i posete srednjoškoloca, ali i onih koji bi po godinama mogli da budu svedoci tog vremena. Za izložbu su zainteresovani i pripadnici generacija koji su odrastali u bivšoj državi, ne znajući za te mračne epizode iz vremena stvaranja mlade jugoslovenske države, kao što je naša slučajna sagovornica:

“Rasla sam u Titovoj Jugoslaviji zaštićena, ušuškana i vaspitavana u tom duhu. I ovo je za mene sad prilika da shvatim da ništa nije bilo idealno i da nije bilo tako bajkovito kao što su nam prikazivali.”

Oni koji su najmerodavniji, istoričari, nisu se oglasili povodom ove izložbe, ali je bilo nekoliko kritičkih tekstova u kojima se ona ocenjuje kao čista propaganda.

Nestručnost je dokazivana dupliranjem imena žrtava, pomenutim okovima kojima nisu okivani robijaši tog vremena, fotografijom iz logora Dahau uz nejasnu odrednicu uz priču o Golom otoku.

Među onima koji su pobudili najviše emocija je tekst pod naslovom “Ispovest jednog omatorelog skojevca” Ivana Ivanjija, bivšeg logoraša koji je iz Aušvica oslobođen kao 16-godišnjak, da bi saznao da su mu nacisti ubili roditelje:

“Imao sam samo šesnaest godina kada se posle rata obračunavalo sa 'domaćim izdajnicima'. Pitam se šta bih činio da sam bio nekoliko godina stariji. Kako bih se odnosio prema onima koji su sarađivali sa ubicama mojih roditelja, ili makar nemo posmatrali kako odvode u smrt njihove sunarodnike, koji su normalno živeli sa svojim porodicama dok sam ja bio u nacističkim koncentracionim logorima. Da li bih i ja streljao 'u ime naroda?"

Ivanji završava tekst sopstvenom presudom-nisam kriv! Teško da bi se sa tim, ako govori u ime tadašnjih skolevaca, složili potomci nevinih žrtava. Ali ni oni koji tragične epizode pretvaraju u konačnu presudu jednoj državi i jednom poretku.