Treba li zabraniti ultradesničarske organizacije u Srbiji

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa polemišemo o tome da li treba zabraniti ekstremističke organizacije u Srbiji.

Sagovornici su bili Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije i politički analitičar Branko Radun.

Polemisalo se o tome koliko su jaki ultradesničarski pokreti u Srbiji, da li je otkazivanje Parade ponosa značilo pobedu tih snaga, da li je neofašizam uvezen u Srbiju ili je autohton, da li iza ultradesničarskih organizacija stoje pojedine vladike Srpske pravoslavne crkve, kakva će biti sudbina inicijative Tužilaštva Srbije da se zabrane najekstremnije ultradesničarske organizacije, kao i o tome da li bi zabranom tih organizacija bila ugrožena sloboda govora i udruživanja.

Omer Karabeg: Koliko su u Srbiji jake ultradesničarske ekstremističke organizacije koje šire nacionalnu i rasnu mržnju?

Ivan Kuzminović: Ovde nije reč o organizacijama i pokretima koji su nastali pre nekoliko meseci ili godina. Te organizacije su počele da žive punim životom nakon 5. oktobra, posle odlaska Miloševića s vlasti. Za ovih deset godina one su, uz pomoć jednog dela društva i ignorisane od sudstva, često odmeravale svoju snagu sa državom. Bojim se da su danas te organizacije relevantan igrač u našem javnom prostoru.

Branko Radun: Posle 5. oktobra u Srbiji je došlo do promašene tranzicije koja se pretvorila u rasprodaju nacionalnih resursa. Mladi ljudi osećaju da u ovoj zemlji nemaju perspektivu, pa ili odlaze van zemlje ili se kod njih javlja neka vrsta otpora. Mislim da su te grupe na margini i ne toliko brojne. One ne raspolažu nekim resursima, medijima i organizacijom - čime bi mogle da ugroze politički sistem.Nikome ozbiljnom ne pada na pamet da one mogu uzeti vlast u Srbiji. Zna se ko ovde ima moć, uticaj i novac. Ove grupe su, kao i svuda širom Evrope, na Istoku i na Zapadu, neka margina koja bi trebalo da opomene vlast da nešto ne radi dobro, ako to već sama nije shvatila. Srbija je jedno osiromašeno, propalo društvo u kome su mladi ljudi očajni. U takvom društvu su takve pojave za očekivati.

Ivan Kuzminović: Ne bih se složio da ultradesničarske organizacije predstavljaju marginu. Nedavno smo imali prilike da osetimo njihovu moć kada su uspele da spreče održavanje Parade ponosa putem otvorenih pretnji državi i građanima. Oni su onemogućili jednu malu marginalizovanu grupu, kao što su gej aktivisti u Srbiji, da iskoristi svoje ustavom zagarantovano pravo na slobodno javno okupljanje. Svojim pretnjama oni su uplašili policiju i državne funkcionere i demostrirali svoju moć. Naravno da oni ne mogu da preuzmu vlast. Ni teroristi u mnogim zemljama ne teže da preuzmu vlast, ali mogu da naprave ogromnu štetu i izazovu strah kod građana.

Omer Karabeg: Može li se reći da su ekstremisti otkazivanje Parade ponosa shvatili kao svoju pobedu?

Ivan Kuzminović: To jeste njihova pobeda. To je bilo odmeravanje snaga sa društvenim sistemom iz kojeg su oni izašli kao pobednici.

​Branko Radun: To što se dešavalo oko ovogodišnje Parade ponosa treba ipak razjasniti. Održavanje Parade ponosa se u dobrom delu društva u Srbiji doživljava kao neka vrsta naloga koji dolazi iz Evropske unije.Po nekim procenama, većina građana protivi se održavanju gej parade. Zašto je vlast ove godine tako reagovala i otkazala gej paradu? Vlast sada ulazi u izborni ciklus, a njeni predstavnici su svesni su da su prošle godine zaradili veliki minus kada su maksimalnom represijom, koja je išla dotle da su bili spremni i da pucaju na protivnike gej parade, omogućili njeno održavanje. Zbog takvog ponašanja opala je podrška građana Demokratskoj stranci i vladajućoj koaliciji. Prošle godine protiv gej parade nisu samo protestovali neki ekstremisti i navijači, to su bile i antivladine demonstracije. Šta je bila meta tih demonstranata? Ne samo gej parada, nego i institucije koje reprezentuju vlast. Nakupilo se mnogo socijalnih i nacionalnih frustracija koje su se ispoljile u tom protestu. Zbog toga je ove godine vlast odlučila da odustane od gej parade da bi izbegla demonstracije i konflikte. Dakle, nije bila u pitanju moć grupa navijača ili nekih radikalnih elemenata, već stav većinskog javnog mnijenja u Srbiji.

Ivan Kuzminović: Koliko znam, raspoloženje građana prema gej populciji i seksualnim manjinama nikada nije empirijski izmereno. Nije tačno da je održavanje Parade ponosa zahtev Evropske unije. Nije ovde grupa od 200 ili 300 građana iz zemalja Evropske unije došla da organizuje gej paradu. Reč je o našim građanima koji su hteli da iskoriste svoja ustavom zagarantovana prava. Ustalom, čak i kad bi se 90 posto građana Srbije protivilo održavanju Parade ponosa, zadatak je političara - predsednika republike, ministra policije, premijera - da izađu pred građane i kažu: “Možda se vi ne slažete, ali ti ljudi imaju ustavom zagarantovano pravo na slobodno javno okupljanje i mi im moramo to omogućiti“. Tako treba da se ponašaju političari u normalnim zemljama.

Branko Radun: Ne možemo reći da Evropska unija i Sjedinjene Američke Države nisu preko svojih zvaničnika tražile i na neki način vršile pritisak da se gej parada održi i prošle i ove godine. Znate kako dobar deo građana u Srbiji na to gleda. Oni to sve vide u paketu - oduzimaju nam Kosovo, zahtevaju da Srbija digne ruke od Republike Srpske i Crne Gore, traže od nas da se organizuje gej parada. Onda je gej parada ispala kao kolateralna šteta, jer građani njeno održavanje doživljavaju kao još jedno nacionalno poniženje, kao nešto što nam se natura sa strane.

Moda neonacizma

Ivan Kuzminović: Složio bih se sa mojim sagovornikom da tačka razlaza između Srbije i modernog sveta, što ga u ovom trenutku predstavljaju Evropska unija i Sjedinjene Američke države, svakako nije Parada ponosa, već ono drugo što je pomenuo - Republika Srpska i sever Kosova. To je naša ključna tačka razlaza, jer se od nas očekuje da počnemo da se bavimo sami sobom, umesto da izigravamo malu, poraženu i bednu imperijalnu silu, koja i dalje sanja neke snove.

Omer Karabeg: Ima li fašizma u Srbiji?

Ivan Kuzminović: To je teško izmeriti, ali moram da kažem da su se u poslednjih deset godina pojavile takve destruktivne tendencije kod mladih ljudi, pre svega onih koji pripadaju ultradesničarskim organizacijama, kod jednog dela medija, kod nekih političkih stranaka i kod Srpske pravoslavne crkve. Mi danas zaista imamo problem sa nečim što je moderna, savremena varijanta srpskog fašizma.

Branko Radun: Srbija je jedno tradicionalno društvo za koje može da se kaže da je u nekim stvarima konzervativno, ali to ne treba mešati sa fašizmom. Fašizam u nekom postmodernom smislu, po mom mišljenju, više je lociran u bankarskim i onim krugovima koji vode ratove širom planete. Intelektualci i levičari, kao recimo Čomski, nikada u svoj fokus ne stavljaju marginalnie, siromašne grupe u Sjedinjenim Američkim Državama, nego pre svega američku spoljnu politiku, koja bi se mogla okarakterisati kao agresivna i militaristička. Srbija je u Drugom svetskom ratu i tokom dvadesetog veka bila zemlja sa najmanje fašizma u regionu. Doduše, danas u Srbiji postoje neke marginalne, ali zaista marginalne grupe, koje su deo međunarodne mreže neonacističkih skinheds organizacija. Moda neonacizma došla je ovde sa Zapada. Jedan od takvih sajtova - ”Sturmfront“ nalazi se u Sjedinjenim Američkim Državama. Zanimljivo je da tamo nikome ne pada na pamet da zabranjuje takve grupacije i fašističke i rasističke sajtove. Oni imaju slobodu delovanja.

VIDEO: Neredi nakon Parade ponosa 2010. godine u Beogradu

Ivan Kuzminović: Moj sagovornik, pretpostavljam, vidi postmoderni fašizam u globalnoj ekonomiji i Americi, što je zaista apsurdno i ne bih ulazio u tu raspavu. Što se tiče toga da je Srbija imala najmanje fašizma u regionu, očito je da gospodin Radan i ja nismo čitali iste istorijske knjige, ali meni je mnogo zanimljivija njegova teza da je savremni fašizam uvezen u Srbiju preko međunarodnih sajtova, s čime se duboko ne slažem. Kada je Republičko javno tužilaštvo pokrenulo inicijativu za zabranu nekih ultradesničarskih organizacija, predstavnik “Pokreta 1389“ izjavio je u raspravi pred Ustavnim sudom da je homoseksualizam neurološki poremećaj koji je neizlečiv i da je cilj njihovog pokreta medicinska zaštita, a ne nasilje nad nekim ko je pogrešno izprogramiran, a mogao bi da bude reprogramiran. Ta vrsta ideje nije došla od “Sturmfronta“ iz Amerike, ona je postojala u nacističkoj Nemačkoj i kao posledica toga je u koncentracionim logorima stradalo 100 hiljada ljudi koji su pripadali seksualnim manjinama. Mi moramo malo da pogledamo svoju istoriju i tridesete godine prošlog veka u Srbiji. Naše nasleđe jeste i fašizam tridesetih godina, koji smo delimično uvezli iz Italije i Nemačke. Zato ja ne mogu prihvati priču da je svet jedna prljava i gadna ogromna površina iz koje se neprekidno u našu jadnu Srbiju prelivaju neke pogane ideje. Ja se tenutno nalazim u Sarajevu i kad idem ulicama ovog grada brojim na desetine, stotine ili hiljade rupa od metaka koje je neko ostavio na zgradama Sarajeva. Ideje koje propagiraju ultradesničarski pokreti su ideje koje su dovele do užasa koji su se događali u Sarajevu. Moramo jednom da budemo iskreni i da pogledamo i u naše dvorište da bismo videli na šta liči društvo u kojem živimo. Nije sve stiglo izvana, nešto je i naše.

Branko Radun: Mislim da nema potrebe da dokazujem da su naši domaći skinhedsi i neonacisti po ikonografiji, rečniku i ponašanju potpuno identični onima na Zapadu. Oni na svojim sajtovima prevode svoje zapadne uzore, a posredno se pozivaju i na Adolfa Hitlera i neke druge fašističke ideologe i mislioce. To jeste obnova nacizma i to je neka vrsta subkulturnog pokreta. Što se tiče ove priče koja povezuje Sarajevo, neonacizam i ekstremizam, mislim da sukobi u Bosni nisu bili posledica sukoba skinhedsa i navijačkih grupa, već da se tu radilo o međuetničkom sukobu Srba, Hrvata i muslimana, to jeste Bošnjaka. Možete vi sada da to povezujete sa velikosrpskom ideologijom i hegemonijom, ali to je zapravo bio raspad jednog sistema i države i pre svega građanski, međuetnički rat sa elementima verskog rata. Nema tu mesta ubacivanju subkulturnih, ekstremistickih grupa koje tada nisu bile toliko dominantne. Cilj priče o tome da ovde buja fašizam je da se na neki način nabaci žig srama našem društvu i izvrši pritisak u pravcu neke moguće denacifikacije.

Lepljenje etiketa

Ivan Kuzminović: Ako ovako nastavimo, gospodin Radun i ja ćemo stići do Gavrila Principa i sarajevskog atentata. Ta teza da se rat u Bosni dogodio sam od sebe, da je bio građanski, da tu nema agresije - već je poznata priča i s njom ne vredi polemisati. Ja bih se vratio na temu našeg razgovora. Mi ovde ne
govorimo o neonacističkim subkulturama i o panku. Mi govorimo o nečem drugom. Ja govorim o vrlo konkretnim pokretima u Srbiji - kao što su Pokret 1389, Naši, Dveri, a ne o klasičnim neonacističkim ćelavcima koji tuku narod po ulici. To uopšte nije tema. Ovde se plasira ista ona teza koja se čula nakon što se pojavio onaj čuveni snimak kako pripadnici “Škorpiona“ ubijaju one nesretne Bošnjake. Šok je Srbiji trajao pet minuta, a onda su nam lepo objasnili da taj snimak zapravo pokazuje kako se odigrala Srebrenica - da ste imali deset. petnaeset ili sto potpunih ludaka, pripadnika paramilitarnih snaga, koji su napravili zločin u Srebrenici. Nije to tako, stvar je mnogo drugačija. Gospodin Radun pokušava da desni ekstremizam poveže sa neonacistima, ali ne možete sve to da svalite na neonaciste zato što svi mi sasvim dobro znamo ko sve pripada ultradesničarskim organizacijama. Nije to samo stvar našeg utiska, ovo o čemu mi pričamo ušlo je u pravnu proceduru nakon što je Tužilaštvo Srbije podnelo zahtev Ustavnom sudu za zabranu ovih organizacija. Tužilaštvo je u opširnom tekstu navelo šta su sve ove organizacije uradile u Srbiji od 2005. do 2010 godine. Pominje se na desetine prekršajnih i krivičnih prijava koje se kreću od uznemiravanja javnog reda i mira, uništavanja imovine, pa do doslovno fizičkog ugrožavanja bezbednosti građana. Mi ovde ne govorimo o navijačima, niti o neonacistima, već o konkretnim pokretima koji su vrlo bliski određenim verskim zajednicama u Srbiji.

Omer Karabeg: Gospodine Kuzminoviću, samo da preciziramo, o kojim verskim zajednicama se radi?

Ivan Kuzminović: Rekao bih da neke vladike Srpske pravoslavne crkve itekako finansijski podržavaju ove pokrete. Ta udruženja dostigla su zenit 2007 i 2008. godine kada je sredstvima iz budžeta vlada Vojislava Koštunice višestruko podržavala ove organizacije kroz razne vrste projekata. Ne možete ne priznati neke činjenice. Mi moramo shvatiti da okupljanje u centru grada, na Trgu Republike, uz uzvikivanje “Nož, žica, Srebrenica“ u najmanju ruku nije civilizovano. U mnogim zemljama se za tako nešto ide u zatvor. Svih 56 zemalja Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju tretira govor mržnje kao krivično delo, a mi smo jedna od retkih zemalja koja još nije počela to da kažnjava.

Branko Radun: Nisam policajac ili finansijski inspektor da znam ko koga finansira. Gospodin Kuzminović, ako zna, neka dostavi dokaze. Ne možete tek tako da kažete da neko nekog finansira. Ako ja kažem da Helsinški odbor Srbije finansira Soroš, to možda i može nekako da se dokaže, ali reći bez dokaza da neki vladika finasira neki pokret - mislim da se to može doživeti samo kao kampanja protiv crkve. Gospodin Kuzminović je spominjao i Dveri, ali, evo, gospodin Derata iz nevladine organizacije “Građanske inicijative“, kaže da je njihov program vrlo tradicionalan, da ne nude ništa novo, da su oni civilizovana desna opcija i da se ne razlikuju mnogo od Demokratske stranke Srbije. A gospodin Dereta je neformalna perjanica nevladinog sektora u Srbiji. Mislim da je potpuno glupo i netačno sve te organizacije trpati u jedan koš. Tu imate “Nacionalni stroj“ koji jeste neonacistički, ali imate i nacionalističke organizacije koje, recimo, žele da organizuju proteste u Beogradu da bi podržale Srbe na Kosovu i to im se ne omogućava. Vlast može da ih progoni i hapsi pod optužbom da su ekstremisti i fašisti i da na taj način eliminiše neku moguću pretnju režimu. Takvim širenjem priče možete sve konzervativce, nacionaliste i ceo patriotski opozicioni blok da strpate u fašiste, radikalne nacionaliste i ekstremiste i da na taj način politički ili ideološki diskvalifikujete svoje protivnike. Mislim da se zabranom ništa ne postiže i zato sam ja protiv zabrana, jer direktna represija nikad ne daje rezultata.

Ivan Kuzminović: Evo ja ću u ime Helsinškog odbora javno priznati da smo uhvaćeni na delu. Od septembra meseca mi imamo zajednički projekt sa Fondom za otvoreno društvo koji je ispostava Soroš fondacije. Mi ćemo u narednih godinu dana dobiti 18.500 eura za jedan vrlo prljavi posao, a to je pravna pomoć osobama kojima je oduzeta poslovna sposobnost i osobama koje borave u psihijatrijskim bolnicama u Srbiji. Inače, ja mislim da je dobro što je Republičko javno tužilaštvo uputilo Ustavnom sudu predlog da se zabrane ultradesničarske organizacije. Na Ustavnom sudu je da odluči da li te organizacije treba ukinuti ili ne. Moje je mišljenje da su mnoge od tih organizacija u poslednjih desetak godina višestruko prekršile zakon i mislim da im nije mesto u javnom životu.

VIDEO: Insert iz filma "Vrela krv"

​Branko Radun: Moramo shvatiti da se igramo s jednom vrlo važnom stvari, a to je pravo na slobodu govora i udruživanja. Ako se te organizacije zabrane, pošto je govor mržnje vrlo rastegljiv pojam, može se očekivati da se zabrana proširi i na neke političke i ideološke protivnike vlasti. Nekome ko vam smeta samo zalepite etiketu ekstremizma ili fašizma i tako ga eliminišete iz medija ili potpuno izopštite. Mislim da se zabranama ugrožava osnovno demokratsko pravo, a to je pravo na slobodu govora i udruživanja. Naravno da onaj ko prekrši zakon treba da bude uhapšen i procesuiran, ali ne sme biti ugroženo pravo na protest, na organizovanje, na slobodu govora i iznošenje različitih stavova. Argumente protiv i za gej parade treba javno sučeljavati, a ne da se zabranama pokušava prelomiti javno mišljenje u pravcu nekog vrlog novog sveta koji treba da nastupi pre ili posle ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Omer Karabeg: Vi, dakle, smatrate da bi se ovim zabranama ugrozila sloboda govora i udrživanja?

Branko Radun: Konkretno, ove zabrane mogu da posluže kao osnov za zabranjivanje nekih drugih organizacija. Ako se proširi ta lista, to bi stvorilo značajan pritisak na medije, pa bi se ljudi plašili da iznesu svoje mišljenje zbog straha da ne budu proglašeni za nazadne, estremne ili kako bi već bili okvalifikovani.

Ivan Kuzminović: Ako dobro razumem i tumačim kontekst u kome govori gospodin Radun, mislim da može da bude miran. Gašenje desničarskih udruženja svakako neće dovesti do gašenja Srpske napredne stranke ili lista “Pečat“. U to može da bude siguran.