U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta treba da uradi opozicija u Srbiji da bi izašla iz teške situacije u kojoj se sada nalazi. Sagovornici su bili Vladimir Veljković, potpredsednik opštinskog odbora Demokratske stranke u Nišu, i Dušan Spasojević, docent Fakuleta političkih nauka u Beogradu.
Bilo je reči o tome da li bi opozicija trebalo da izađe iz parlamenta i bojkotuje naredne izbore, da li bi se tim potezom oduzeo legitimitet sadašnjem režimu, kako bi na to reagovala Evropska unija, da li bi režim na kraju popustio, da li bi srpskoj opozciji bilo od koristi makedonsko iskustvo, s obzirom da je tamošnja opozicija, koja je oborila autoritarni režim, jedno vreme bojktovala parlament, da li bi napuštanjem parlamenta opozicija samu sebe marginalizovala, šta se može postići uličnim protestima, kao i o tome zašto sada nema masovnih antirežimskih protesta kakvih je bilo za vreme Miloševića.
Omer Karabeg: Gospodine Veljkoviću, vi se zalažete da opozicija napusti parlament i bojkotuje izbore. Koji su vaši argumenti?
Vladimir Veljković: Smatram da je parlamentarni sistem u ovom trenutku izgubio smisao postojanja, budući da je uzurpiran od strane Srpske napredne stranke, tako da bi napuštanje i bojkot parlamenta predstavljali vid političke borbe koji opozicija do sada nije isprobala. Takvim potezom bi se oduzeo legitimitet sadašnjem režimu. U isto vreme poslao bi se i signal državama, kojima je još uvek stalo do demokratije, da u Srbiji vlada nedemokratski režim.
Ovoj sadašnjoj situaciji doprinela je i Evropska unija koja ne reaguje na gušenje demokratije u Srbiji zarad obećanja koje je dobila od sadašnje vlasti da će rešiti pitanje Kosova. Zašto po svaku cenu sedeti u parlamentu, ako vladajuća većina tretira opoziciju kao strano telo i na razne načine opstruira rad najvišeg predstavničkog tela? To je jedinstven primer da vladajuća većina opstruira rad parlamenta, jer u drugim zemljama to obično radi opozicija.
Izazov režimu
Dušan Spasojević: Potpuno se slažem da je parlamentarni život u Srbiji obesmišljen i uzurpiran od vladajuće većine. Tačno je takođe da opozicija učestvuje na izborima pod neravnopravnim uslovima. Međutim, nisam siguran da bi napuštanje parlamenta i bojkot izbora u ovom trenutku mnogo doneli. Vlast ionako nema potrebu da se posebno legitimizuje preko parlamenta. S druge strane, Evropskoj uniji je jasno da vlast ide ispod nivoa demokratičnosti, ali ona u ovom tenutku nema ni volje, ni motiva, da je pritiska i od nje zahteva da poštuje demokratska pravila. Osim toga, pitanje je koliko je opozicija u stanju da zajednički nastupa.
Prilično sam siguran da bi neke opozicione grupe ostale u parlamentu, pre svega mislim na Srpsku radikalnu stranku, a i neke druge, što bi bilo dovoljno da se cela priča razvodni. Čak nisam siguran da bi i one stranke koje smatramo istinskom opozicijom bile u stanju da se dogovore. Opozicija je na ovim poslednjim beogradskim izborima u značajnoj meri izgubila legitimitet. To vidimo i po krizi koja je zahvatila rukovodstvo velikog broja stranaka. U takvoj situaciji ne verujem da bi opozicija imala snage da povuče tako jake poteze kao što su izlazak iz institucija i bojkot izbora. Mislim da bi danas taj gest bio ignorisan od strane vlasti, a, bogami, i od velikog dela međunarodne zajednice.
Omer Karabeg: Jedan deo opozicije verovatno bi ostao u parlamentu i zbog beneficija, jer poslaničko mesto donosi brojne privilegije.
Vladimir Veljković: Nema sumnje da bi jedan deo opozicije ostao u parlamentu. Najverovatnije bi to bila Srpska radikalna stranka, ali rekao bih da ona uopšte i nije opozicija. A što se tiče čuvanja poslaničkih mandata, postavio bih pitanje - dokle će oni koji ostanu u parlamentu čuvati svoja mesta? Do novih nepoštenih izbora na kojima će, ako se ne promene uslovi, opozicija doživeti još jedan poraz. Zašto je potreban bojkot? Morate na neki način uputiti izazov ovom režimu koji je zatvorio sve kanale političke komunikacije i izgradio paralelnu društvenu hijerarhiju. Bojkot je jedan vid tog izazova.
Makedonski bojkot
Omer Karabeg: Da li bi srpskoj opoziciji moglo biti od koristi makedonsko iskustvo? Tamošnja opozicija je posle višegodišnje borbe uspela da smeni autoritarnu vlast. Jedan od modela borbe bio je i bojkot parlamenta.
Dušan Spasojević: Tačno je da je u makedonskom slučaju bojkot paralamenta bio jedan od mehanizama opozicione borbe, ali nije bio jedini. Morali bismo mnogo detaljnije da uđemo u analizu makedonskog scenarija da bismo utvrdili šta je dovelo do izborne pobede opozicije. Da li su to bili slučajevi korupcije, afera prisluškivanja ili bojkot parlamenta? I u Crnoj Gori opozicija koristi vaninstitucionalne metode delovanja, ali ne uspeva da smeni vlast. Ne verujem da bi i u Srbiji vanparlamentarna borba bila rešenje, ali ne treba je ni isključiti. Opozicija u Srbiji se ne može osloniti samo na jedan mehanizam, već mora da radi mnoge stvari.
Jedan deo javnosti smatra da su potrebna nova lica, pa samo priča o tome, dok drugi insistiraju na tome da je potrebno ukrupnjavanje opozicije. Ali, ni nova lica ni ukrupnjavanje sami po sebi neće doneti uspeh, već je potrebna šira lepeza delovanja koja po meni uključuje i jače prisustvo u parlamentu.
Danas Srpska napredna stranka dominira u skupštini Srbije gotovo bez otpora. Shvatam da je teško pružiti otpor kada imate parlamentarnu većinu koja je nadmoćna i bahata, ali opozicija mora građanima da pokaže da se za njih bori i da radi ono za šta šta je od njih tražila mandat.
Vladimir Veljković: Makedonsko iskustvo bi moglo biti od koristi. Znam da se je bivši predsednik Demokratske stranke u nekoliko navrata susretao sa novim makedonskim premijerom Zaevom. S druge strane, videli smo da je vlast u Srbiji praktično podržavala bivši režim u Makedoniji. Naprednjaci su nam otvoreno poručivali da se makedonski scenario neće desiti u Srbiji. Naravno, makedonska situacija je drugačija. Tamo imamo stranke koje su formirane na nacionalnoj osnovi što nije slučaj u Srbiji. Ali, kao što sam rekao, neki izazov režimu, neki gest nepristajanja na njegove uhodane modele je neophodan. Opozicija mora da preuzme inicijativu.
Jednopartijski sistem
Omer Karabeg: Ako bi došlo do bojkota izbora i ako bi opozicija uporno insistirala na tome da neće da izađe na sledeće izbore dok joj se ne obezbede ravnopravni uslovi, mislite li da bi vlast morala na kraju da popusti? Da li bi Evropska unija mogla mirno da gleda kako se u Srbiji uspostavlja jednopartijski sistem?
Dušan Spasojević: Ako bi se opozicija dogovorila oko nekog vrlo konkretnog i praktičnog seta zahteva koji bi, recimo, uključivao kontrolu biračkih spiskova i drugačiju medijsku zastupljenost opozicije - pre svega drugačije ponašanje Radio televizije Srbije - i ako bi ustrajno insistirala na svojim zahtevima, verovatno bi Evropska unija morala u određenoj meri da izvrši pritisak na Aleksandra Vučića da opoziciji obezbedi ravnopravnije uslove. Srpska napredna stranka sigurno nikad neće obezbediti poštene i ravnopravne uslove, ali mislim da bi morala da popusti. To se, kao sto sam rekao, može postići samo ako zahtevi budu vrlo konkretni i jasno formulisani. U tom slučaju Vučić bi morao da reaguje. Ali, ako opozicija izađe sa nekim načelnim zahtevima od toga neće biti ništa.
Vladimir Veljković: Da li bi vlast u nekom trenutku popustila - to najviše zavisi od toga kakvu bi snagu pokazala opozicija. Ako bi opozicija uspela da veći broj ljudi izvede na ulicu, vlast bi morala da makar delimično prihvati neki od njenih zahteva, mada će ona do kraja pokušavati da zadrži svoja pravila igre. Videli smo da nezadovoljstvo postoji. Prošle godine, nakon predsedničkih izbora, bilo je spontanih protestnih okupljanja. Ona su trajala negde duže, negde kraće, ali niko od opozicije nije uspeo da artikuliše te proteste. Istina, i oni koji su protestovali nisu bili za saradnju sa političkim strankama, jer je njihov protest bio usmeren protiv celokupnog političkog sistema.
Opozicija bi se morala osloniti na svoja prethodna iskustva. Za vreme Miloševićevog režima opozicija je isprobavala različite metode borbe i na kraju su neki od njih bili uspešni. Hteo bih da podsetim da opozicione stanke, koje su pobedile na izborima 2000. godine, nisu bile parlamentarne. Naravno, analogija sa sadašnjom situacijom nije potpuna, ali može da posluži kao neka vrsta putokaza.
Ulični protesti
Omer Karabeg: Ako bi opozicija napustila parlament i bojkotovala izbore, onda joj manje-više jedino ostaju ulični protesti. Koliko se može postići uličnim protestima? Da li bi se bar približno mogla ponoviti ona situacija za vreme Miloševićevog režima, kada je opozicija masovnim protestima prisilila režim da popusti?
Dušan Spasojević: Najuspešniji protesti bili su 1996. 1997. i 2000. godine. To su bili protesti zbog krađe na lokalnim i predsedničkim izborima, kada su građani branili svoju izbornu volju. Bilo je i drugih protesta u periodu od 1990. do 2000. godine koji nisu doveli do ispunjenja zahteva, ali ne bih rekao da su bili besmisleni. Oni su bili važni za kreiranje opozicione kritičke javne sfere, a mislim da je to ono što nam sada nedostaje. Gospodin Veljković je pomenuo prošlogodišnje studentske proteste koji su izbili nakon predsedničkih izbora. Oni su pokazali da postoji visok stepen nezadovoljstva, makar u jednom delu srpskog društva, ali to nezadovoljstvo je bilo neartikulisano. Počelo je sa vrlo konkretnim zahtevima za poštenim izborima i ravnopravnim učesćem opozicije u medijima da bi se zavšilo sa širokom paletom zahteva koji su neostvarivi i nemaju veze sa izborima.
Kad opozicija koristi vanparlamentarne metode delovanja ključno je da povod za proteste budu vrlo konkretna pitanja. Vrlo dobar primer su protesti zbog nezakonitog rušenja zgrada u beogradskoj Savamali koje je organizovala Inicijativa Ne davimo Beograd. To je situacija kada politički akteri imaju legitimitet, kada postoje jasna tema i jasni zahtevi. Takvim delovanjem trebalo bi da se bavi i opozicija. To zahteva mnogo energije i znanja, a od od opozicionih lidera, koji su se navikli na rad unutar institucija, traži da izađu na ulicu i da se bave onim stvarima kojima su se bavili devedesetih godina.
Vladimir Veljković: Slažem se da bi opozicioni protesti morali da imaju jasno definisane ciljeve. Istini za volju, u poslednje vreme opoziciona okupljanja nisu bila masovna. Opozicija nije uspela da da omasovi svoje skupove, što ne znači da neće u budućnosti, jer nas ovaj režim prosto tera da tražimo načine kako da mu se suprodstavimo. Ljudima se mora otvoriti neki prostor slobode, oni moraju da osete da je sloboda moguća i da je moguće drugačije društvo od ovog u kome danas živimo. Inicijativa Ne davimo Beograd unela je svežinu na opozicionu scenu. Ti mladi ljudi su se suprotstavili bezakonju sa kojim se oni ne mire - i to se osećalo na njihovim protestima. Verovato su zato njihovi protesti bili najmasovniji u Srbiji.
Malodušnost opozicije
Omer Karabeg: Kada bi opozicija napustila parlament, da li bi time u izvesnoj meri sama sebe marginalizovala? Radio televizija Srbije redovno prenosi sednice parlamenta. Ne čini li vam se da bi opozicija, koja i inače nema pristup medijima, ako napusti parlament, izgubila jednu od retkih mogućnosti da dođe do javnosti.
Vladimir Veljković: Nemam utisak da je opozicija i do sada imalo koristi od direktnih prenosa skupštinskih zasedanja. Svaki tamošnji istup opozicionih poslanika privatni mediji u službi Vučića dočekivali su na nož. Ne čini mi se da bi opozicija nešto preterano mnogo izgubila ako je ne bilo u tim direktim prenosima.
Dušan Spasojević: Mislim da je problem što opozicija ne koristi parlament u dovoljnoj meri. Kada bi ga koristila, i te mrvice medijskog prostora, koje dobija u televizijskim prenosima, bile bi malo veće. Opozicione klupe u parlamentu su vrlo često prazne. Razumem da je besmisleno sedeti dok stotinjak naprednjačkih poslanika ponavlja jedne te iste amandmane. Ali, ako nemate drugi način da doprete do javnosti, onda probajte da to što imate maksimalno iskoristite.
Pa i Đilasu su prigovarali da se kao odbornik nekoliko godina nije pojavljivao u skupštini grada, a kad su raspisani beogradski izbori tražio je mandat da se bori protiv Vučića. Taj prigovor nisu mu upućivali samo naprednjaci, nego i građani. Ne bih isključio povlačenje iz parlamenta, ali bih pre toga želeo da vidim opoziciju kako se tri ili četiri meseca u kontinuitetu bori i dobija nepravedne kazne i suspenzije. To bi se ipak dešavalo pred kamerama Radio televizije Srbije i građani bi to videli, pa bi posle imali razumevanja za napuštanje parlamenta, ako bi do njega došlo.
Vladimir Veljković: Đilas je ipak postigao dobar rezultat na izborima u Beogradu, najbolji posle Srpske napredne stranke. To govori da se zapravo politička geografija dosta izmenila. Sada na opozicionoj sceni imate ljude koji isključivo na svoje ime uspevaju da dobiju veliki broj glasova. To je možda odgovor opozicionog biračkog tela. Kao što naprednjaci imaju Vučića, tako sada i opozicioni glasači traže jaku ličnost za koju smatraju da se uspešno moze suprotstaviti Vučiću.
Lažna opozicija
Omer Karabeg: Ako bi opozicija napustila parlament i najavila bojkot, preti li opasnost da vlast pribegne oprobanom receptu - osnivanju lažne opozicije?
Vladimir Veljkovic: Vlast ni sada ne preza od toga. Na izborima u Beogradu su osnovali dosta lažnih opozicionih lista stvarajući kakofoniju na političkoj sceni. Ali to se od njih moglo i očekivati, jer su spremni na sve da bi očuvali vlast.
Dušan Spasojević: Sigurno je da će i na narednim izborima biti lažnih opozicionih lista, ali mi se čini da je trenutno stanje u opoziciji takvo da se Srpska napredna stranka neće morati previše da trudi da bi sačuvala vlast.
Recimo, stranka Dosta je bilo, koja je pre godinu dana bila u punoj snazi i naletu i koja je tada bez problema prešla cenzus, sada je u strašnoj krizi. Isto je i sa Demokratskom stankom. Imate čitav niz stranaka koje su u teškoj situaciji, ne samo zbog svojih slabosti, veći zbog pritiska režima i neravnopravnih uslova u kojima se takmiče. Što više vreme odmiče, Srpskoj naprednoj stanci će biti sve lakše da dobija izbore i bez izmišljanja lažne opozicije i sličnih podvala.
Omer Karabeg: U zaključku, treba li opozicija da napusti parlament i bojkotuje izbore sve dotle dok ne dobije ravnopravne uslove za predizbornu kampanju?
Dušan Spasojević: Mislim da zasada ne, ali to ne treba isključiti u narednom periodu. To bi se moralo uraditi uz jasan plan kako delovati nakon izlaska iz parlamenta i bojkota izbora. To bi, u stvari, bila neka vrsta poslednje mere, jer ako bojkot ne uspe, opozicija će se teško vratiti u parlament.
Vladimir Veljković: Možda u ovom trenutku to ne bi dalo efekta, ali, ako bi vlast išla na još jedne vanredne parlamentarne izbore, onda bi opozicija definitivno morala da zapreti da će ih bojkotovati, ukoliko ne bude imala pristup medijama i ravnopravne uslove u predizbornoj kampanji.
Facebook Forum