Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Demokratija podrazumeva smenjivost vlasti, načelno i konkretno. Sistem kakav u Srbiji nastaje možda pre računa sa smenjivošću opozicije, dok je vlast konstanta, kao u kamen uklesana. Takav bi se barem utisak mogao steći prateći odjeke nakon izbora u Beogradu, najnovijeg brodoloma svekolike opozicije Aleksandru Vučiću. Treba li, dakle, „smeniti“ opoziciju, i šta potom?
Kako sada stvari stoje, čini se da su izbori koje je opozicija videla kao prvi čin postepenog urušavanja režima, kojeg treba načeti „tamo gde je najslabiji“, a to je glavni grad, doneli paradoksalan ishod: režim blista od snage i samouverenosti, a opozicija je u rasulu. Dovoljno je primetiti da nijedna parlamentarna opoziciona stranka nije prešla cenzus; to je inače toliko bizarno da se postavlja pitanje ko uopšte danas predstavlja građane Srbije, naročito one koji nisu glasači Aleksandra Vučića?
Ako vam ovo zvuči mračno, to još nije ništa. Lista nepravilnosti koje su akteri i posmatrači izbora uočili, opisali i, gde je to bilo moguće, dokumentovali, tolika je da je zapravo nemoguće govoriti o ovim, kao ni o bilo kojim izborima u prethodnih nekoliko godina, kao legalnim i legitimnim. Ovako, naprosto, ne izgledaju izbori u demokratskoj zemlji, i to nikakava postizborna lakirovka ne može da prekrije. Znači li to da režim zapravo nema većinu? Ne nužno. Vladavina strahom i raznim formama egzistencijalne ucene pre svega razmrvljuje i obesmišljava otpor: može da postoji izvesno „opoziciono raspoloženje“, ali ono ne sme da se manifestuje u obimu i formi koji bi bili uistinu opasni za vlast. I to je u potpunosti ostvareno, beogradski izbori su trijumf nove, postdemokratske stvarnosti.
Upravo zato što je u njih investirano jako mnogo opozicione nade – s razlogom ili ne – sada je nastupio antiklimaks: mnogi neće ni „ustati“ posle ovakvog nokauta.
Pokazalo se da je izlazak opozicije u više kolona skoro sve te kolone potopio ispod cenzusa, a mnoge etablirane stranke doveo na rub opstanka i u predvorje besmisla. A šta sa onima koji su ostali iznad? Tek se tu pokazao filigranski rad Vučićeve mašinerije: u gradsku skupštinu provukla se samo lista suštinski apolitičnog, svojom voljom izolovanog i otuda bezopasnog Aleksandra Šapića, te lista koju je predvodio bivši gradonačelnik Dragan Đilas, kao „najjača“. Ali, o kojoj snazi ovde govorimo?
I takav je protivnik Vučiću sasvim po meri, jer se prenapregnuo do i preko limita, da bi na koncu ostvario rezultat koji ne dobacuje ni do pola Vučićevog. A iza Đilasa su stali Saša Janković i Vuk Jeremić, koji su zajedno na predsedničkim izborima u Beogradu imali preko trideset odsto. A sada, sve sa Đilasom, ni devetnaest?! Kakva je to sinergija? Ako ovako izgleda snaga oko koje se valja okupljati, kako onda tek izgleda slabost? Ovo može značiti samo jedno: ako želite da pobedite Vučića, to ne možete učiniti sa Đilasom. Možete, doduše, i dalje da pokušavate, čime ćete ga silno razveseliti. Koga, Đilasa? Ne, nego Vučića.
Stare forme opozicionog organizovanja, prezentovanja, retorike, komunikacije – sve je to na ovim izborima razoreno. Novo, pak, nije stvoreno, ili ne bar u nekoj biračima ubedljivoj formi. Srbija se iz dana u dan ubrzano pretvara u parademokratsko društvo (možda u „iliberalnu demokratiju“ iz snova Viktora Orbana) u kojem je višestranački sistem više fasadna stvar, a zapravo postoji samo jedna partija koja je neka vrsta univerzalnog zavoda za zapošljavanje i svekoliko zbrinjavanje armije lojalista, te razbijene i izolovne grupice dezorijentisanih i bezopasnih „bundžija“ na drugoj strani, sistem(at)ski onemogućenih da prerastu u organizovanu snagu sposobnu za legalan, demokratski, izborni prevrat. Jer je baš takav prevrat postao praktično nemoguć i neizvediv: u sistemu kakav nastaje, izbori se ne dobijaju na dan glasanja i na biračkim mestima, nego mnogo pre.
Kako se efikasno suprotstaviti ovakvoj hobotnici? Na kojoj „ideološkoj“ platformi, u kojoj organizacionoj formi? Kako rašireno, ali nepovezano raspoloženje da nešto fundamentalno nije u redu sa stanjem srpskog društva učiniti upotrebljivim oruđem promene? Neki kažu, pozivajući se i na rezultate ovih izbora, da su klasične partije osuđene na propast, ali ne vidimo da Srpskoj naprednoj stranci, pa ni Socijalističkoj partiji Srbije, nešto fali.
Kako je moguće da su partije u odličnoj formi ako su na vlasti, a u agoniji ako su u opoziciji? I ako ne njima, čime se suprotstaviti „čeličnoj“ strukturi koja je uspostavljena, i tvrdo rešena da brani opstanak na vlasti na svaki dostupan način? Neformalnim pokretima, ofanzivom šarma, performansima? Zvuči odlično, ali deluje samo u širem centru Beograda, pa čak ni tamo ne baš ubedljivo, tek malo iznad cenzusa.
Odgovora zapravo nema, i što je još mnogo strašnije, ne deluje da neko baš ozbiljno radi na njemu. Zato dobro pogledajte pobednički osmeh Aleksandra Vučića: ovako izgleda blaženstvo čoveka na vrhuncu, gde su ga doveli koliko oni koji rade za njega, toliko i oni koji rade protiv njega – ovi potonji možda i više.
Facebook Forum