Prvi ljudi srpske politike vrlo su aktivni, gotovo da bi se moglo reći da su se rastrčali u potrazi za... čime zapravo? Za prilično različitim, čak međusobno se isključujućim stvarima, koje zapravo objedinjuje samo jedno: svi kao da misle samo o tome da se što bolje „pozicioniraju“ pred moguće vanredne izbore, kojih će biti do kraja godine, osim ako ih ne bude... Naime, što vam se više govori da ih biti neće i da razloga za njih nema – ali uz izvesna zgodna „osim ako“, „izuzev ukoliko“ i tome slično – to vam više izgleda da se nešto ipak iza brda valja, ali da niko to neće glasno izreći dok se ne vidi šta će biti s famoznim „datumom“ za početak zvaničnih pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Mada, kad pogledate, šta god da se sa „datumom“ dogodi, to ne mora biti prepreka vanrednim izborima: oni se, naime, mogu organizovati i kao naplata zasluga ako ga bude, i kao lociranje i politička eksterminacija „krivca“ (sve sa njegovim koferom i ostalom prtljagom?) ako ga ne bude. Uostalom, zar nije nastalo već nešto nalik na konsenzus u srpskoj javnosti da bi pobednik i u jednoj i u drugoj varijanti bio isti – Aleksandar Vučić?
Odavno pišemo na ovom mestu da je Vučić lepo i pametno izabrao čime će se i kako baviti: voluntarističkim, najblaže rečeno površnim, ali medijsko-politički beskrajno atraktivnim „lovom na lopove“, koji političku popularnost instant-Robina Huda uzdiže u nebesa. Za to vreme, premijer Ivica Dačić neka se gomba sa Hašimom Tačijem, i neka se u tom gombanju ugruvaju i poslednji ostaci njegove reputacije kod potencijalno mu naklonjenog biračkog tela... Kažem „ostaci“ zato što je pitanje šta je od nje uopšte ostalo nakon provlačenja Dačića kroz mašinu zvanu „Miša Banana“, pa ko god da ju je, i iz kojih god motiva, inicijalno pokrenuo. Rezultat tog tretmana sve slabijeg premijera Srbije opet se nekako svodi na isto: na jačanje Vučića. A onda to valjda – po principu „cui bono“ - nešto govori i odakle je udar na Dačića krenuo. U delu javnosti je, doduše, veoma popularno verovanje kako je Dačiću tu prigodno podgrejanu aferu smestila Demokratska stranka preko famoznog Mikija Rakića – čoveka kojeg prati pomalo tabloidno mirišuća reputacija onog koji, hičkokovski rečeno, „previše zna“ o svakome ko u Srbiji nešto znači – ali nije jasno šta bi ona time uopšte dobila? To jest, ako bi to stvarno imalo ikakve veze s DS-om, onda bi to samo pokazalo koliko je DS u svom aktuelnom izdanju dezorijentisan i koliko „ne zna gde udara“.
Ivica Dačić i Aleksandar Vučić
Ali, vratimo se onoj „rastrčanosti“ sa početka. Vučić u Berlinu i Dačić u Briselu rade generalno jednu te istu stvar, to jest „jure datum“ (svako iz svojih razloga, ali to bar u politici nije smetnja), ali jasno je da „datuma“ neće i ne može biti ako se u narednih, recimo, mesec dana ne dogodi neki fundamentalan proboj oko Kosova, pre svega u vidu odumiranja tzv. paralelnih institucija na severu, a i još ponečega što će odnos Srbije sa Kosovom definitivno i nedvosmisleno smestiti u kategoriju odnosa sa susednom suverenom državom, po svemu osim po tome što će (za sada?) izostati formalno priznavanje i uspostava klasičnih diplomatskih odnosa. Jasno je da ova vlast to mora da isporuči ako uopšte ima nameru da ostane u sedlu i zadrži „stratešku“ podršku spolja, podršku bez koje bi, ako ništa drugo, sav ovaj Vučićev teatar ostao bez uporišta i smisla; jasno je i to da joj u tome neće smetati opozicija smeštena „ulevo“ od nje (DS, LDP, regionalističke i manjinske stranke...) kao što je prethodnoj vlasti smetala i saplitala je baš tadašnja glavna opoziciona stranka stalnim prozivanjem za „izdaju“. Jasno je i to da bi najverovatnije usledio neki vid pobune desne opozicije, ali teško da ona u današnjoj Srbiji ima tu snagu da uzdrma vlast. Mada izvesnu štetu i društvenu nestabilnost svakako može da proizvede.
Kako god bilo, dok se Vučić i Dačić nadtrčavaju po Berlinu i Briselu u istovremeno sinhronizovanoj i konkurentskoj jurnjavi za Datumom, dok Demokratska stranka i dalje dezorijentisano glavinja kroz povremeno zapanjujući eklekticizam svog – pristojno i suzdržano rečeno - neubedljivog predsednika, dok se desnica ritualno zaklinje u „sveto Kosovo“ kao onaj dežurni agens preko kojeg se u Srbiji osvaja vlast s namerom da se na istoj počini maksimalna moguća šteta, dotle predsednik Srbije Tomislav Nikolić – koji bar ne mora da se brine oko vanrednih izbora, pošto njega ništa ne može isterati s Andrićevog venca pre 2017 – šakom i kapom deli nekakvo ordenje, te na manjoj te na većoj ogrlici, raznim interesantnim ličnostima, u rasponu od pretežno ne baš tako poznatih, ali zato ne baš tako uglednih zapadnih publicista koji su se svojevremeno isticali veličanjem režima Slobodana Miloševića, pa sve do predsednika raznih država mahom iz „postsovjetskog sveta“. Našao se tako u društvu odlikovanih, naravno, Vladimir Putin, tu je i brojna svita predsednika raznih zakavkaskih zemalja sa pretežno živopisnim političkim običajima i standardima, te na koncu, kao dragulj u kruni, i čvrstorukaški večiti vladar Belorusije Aleksandar Lukašenko. Koje su to tačno Lukašenkove zasluge za Srbiju, to bi valjalo pitati ovdašnjeg predsednika. Ne, zapravo bi bolje bilo pitanje: „za koju Srbiju“. Za onu Srbiju s kraja devedesetih, onu u kojoj je Tomislav Nikolić bio potpredsednik vlade, Lukašenko je svakako nešto zaslužan. Ali, zar nam nije nedavno bilo rečeno sa raznih autoritativnih adresa da, glasajući za nekog „novog“ Nikolića, građani više ne glasaju za tu i takvu Srbiju, sve sa njenim neobičnim „međunarodnim prijateljima“?
Pa, kakva je onda poruka ove Nikolićeve ordenske seanse? Mogao bih ponovo reći: „pitajte predsednika“, ali neću. Radije ću reći: „pitajte Aleksandra Vučića“. Pa neka on pita predsednika (ima jakih indicija da se poznaju), i neka nam kaže šta je čuo.
