Ima li smetnji na vezama između Andrićevog venca i Nemanjine? Dok čelnici Vlade Srbije odlučnim koracima grabe ka Evropskoj uniji, ispunjavajući uslov za uslovom za sledeći korak na tom putu, prvi stanovnik Andrićevog venca, predsednik Tomislav Nikolić, šakom i kapom odlikuje svoje kolege iz država nastalih nakon raspada Sovjetskog saveza, ali ne one čije su zemlje postale članice Evropske unije. Jesu li Nikolićevi simbolički gestovi samo ostatak starog „patriotskog“ folklora ili je reč o ozbiljnijim šumovima između njega i vlade?
Beloruskom čvrstorukašu Aleksandru Lukašenku, iako mu je zemlja pod sankcijama, kojima se sredinom prošle godine pridružila i bivša tehnička vlada, Nikolić je dodelio Orden na lenti. Predsednik Rusije Vladimir Putin dobio je Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici, a šefove Azerbejdžana, Jermenije, Gruzije, Kazahstana, Tadžikistana, Turkmenistana, Uzbekistana Kirgizije, Moldavije i Ukrajine okitio je istim odlučjem kao i beloruskog autokratu.
Aleksandar Lukašenko
Predsednik je zlatnim i srebrnim medaljama nagradio i delatnike na javnoj i kulturnoj sceni, pa je tako zlatom odlikovani italijanski novinar Fulvio Grimaldi i nemački pozorišni i filmski glumac Rolf Becker, dok su srebrom ovenčani grčka novinarka Liana Kaneli i švajcarski naučnik i ekolog Franz Weber. Kanelijeva je, kako podsećaju mediji, bila svedok odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, a njen italijanski kolega Grimaldi je krajem devedesetih dospeo u žižu javnosti tekstovima koji veličaju Miloševića. Posle njegovog pada 2000. godine, čak je napisao: „Ove jeseni se dogodio, putem pokradenih izbora, pad čoveka koga će jednog dana istorija proglasiti najdemokratskijim i najhumanijim evropskim državnikom“.
Na drugoj strani, ljudi iz Nemanjine, predsednik i prvi potpresednik vlade, čine nadljudske napore u Briselu i Berlinu, ali i s one strane Atlantika, ne bi li Srbija konačno skinula s vrata kosovski problem i zakoračila na evrostepenicu zvanu datum pristupnih pregovora sa EU.
Predsednik države, doduše, ima samo ceremonijalnu funkciju, pa, kad se već pomenuta gospoda predvođena Lukašenkom moraju odlikovati, mnogo je manja šteta da im ordenje, medalje i ogrlice kači Nikolić nego Dačić ili Vučić, ali se ipak postavlja pitanje otkud ova konfuzija i kako je čitati. Da li to Andrićev venac amortizuje do sada neviđeno ubrzanu vožnju Dačića i Vučića ka Briselu, koja ide preko Kosova ili je ovo, prosto, maksimum koji se sa te adrese u ovom trenutku može dobiti?
Zaostajanje u koraku
Spoljnopolitički analitičar Vatroslav Vekarić bliži je drugoj pretpostavci. On, naime hvali spoljnopolitičke poteze vicepremijera Aleksandra Vučića, a pomenute simboličke geste Nikolića vidi kao zaostajanje u koraku.
Aleksandar Vučić
„Vidim to kao nastavljanje matrice mišljenja koja je ovde prisutna već dvadeset godina, naročito je bila izražena devedesetih, gde su bili razvijeni stereotipi o nekakvim prijateljstvima i neprijateljstvima pojedinih država i naroda. Mislim da Nikolić na neki način robuje tim stereotipima. S jedne strane se upinjemo da uđemo u porodicu Evropske unije, a s druge strane, evo, tim simboličkim gestovima, odlikovanjima, okrećemo se na drugu stranu. Ka Evropskoj uniji idemo, datum tražimo, da bismo dobili neke konkretne koristi, dakle, to je jedan utilitaristički pristup koji je posebno prisutan kod Nikolića. Ovo što je Vučić do sada uradio više-manje je dobro. Mislim da je posebno inteligentno uočeno da je Nemačka tu najvažniji faktor. Meni se, dakle, čini da je čitava Nikolićeva akcija ovih odlikovanja na neki način zaostajanje u koraku a, pomalo, i problem sa razmevanjem realnosti“, ocenjuje Vekarić.
Ozbiljna država ne bi smela da zbunjuje ni domaću ni stranu javnost šta god da stoji iza ove konfuzije, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator „Politike“, a upitan stoji li utisak da Nikolić kontrira Vladi i ako je tako, zašto to radi, kaže:
„Po onome kako se nedavno predsednik Nikolić angažovao da povrati primat u pregovorima sa Kosovom, smatrajući da oni ne pripadaju samo premijeru nego da u to treba i on da se uključi, moglo bi da se zaključi da on ima ličnih ambicija da bude mnogo aktivniji. To na neki način podseća na ambiciju Borisa Tadića da ne bude sveden na puku ceremonijalnu ulogu. To je jedini način na koji to može da se tumači, imajući u vidu da on više nije ni šef najveće partije, ali ako se vratimo u prošlost i vidimo kako je prošao Tadić, to neće biti dobro ni za njega ni za nas“, smatra Jakšić, koji potvrdno odgovara na pitanje da li bi u jednom trenutku moglo doći do napetosti u odnosima između Nikolića i Vučića:
„Moglo bi da dođe jer svi ovakvi potezi, bez obzira na to što ta odlikovanja imaju samo simbolički karakter, ostavljaju zapis u spoljnopolitičkim odnosima i u jednom trenutku može da se pojavi neko ko će pažljivo knjižiti sve to i reći – pa, dobro, mi pregovaramo ovde u Briselu i u Berlinu, a na drugoj strani to liči na potkopavanje evrointegracija“.
