Pišu: Miranda Patrucić, Eleanor Rouz, Lejla Kamdžić i Hadidža Ismajilova (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Porodica predsednika Azerbejdžana kontroliše najbogatija u zemlji nalazišta zlata, bakra i srebra preko mreže ofšor kompanija registrovanih u Panami. Ovo je otkriveno zahvaljujući curenju dokumenata iz advokatske kancelarije Mossack Fonseca.
Džamšug Asgerli, pedesetšestogodišnji geolog, veteran rata i otac troje dece, veoma se uznemirio kad je saznao da mu kasni mesečna plata u rudniku zlata u kojem je zaposlen. Uskoro su on i još tri stotine kolega elektronskim putem obavešteni da su na prinudnom dvomesečnom odmoru.
"Dva meseca kasnije dobili smo naredno saopštenje u kojem nam javljaju da se odmor produžava na neodređeno vreme i da ćemo dobijati dve trećine plate“, kaže Asgerli.
Od tada su prošle gotovo dve godine, a radnici dosad nisu dobili ni kopejku, iako su i dalje formalno zaposleni u rudniku i, na osnovu azerbejdžanskih zakona, nemaju pravo da traže drugi posao. Ljudi su potrošili svu ušteđevinu i jednostavno ne znaju šta dalje.
Njihov poslodavac, Azerbejdžanska međunarodna rudarska kompanija (AIMROC) u jednom trenutku pojavila se neznano otkud i odmah postala drugi po veličini proizvođač zlata u zemlji. Zatim je isto tako naprasno nestala, a radnici prepušteni sudbini nisu saznali za koga su radili. Očajnički su išli od vrata do vrata pojedinih vladinih ustanova – od Ministarstva rada i socijalne zaštite do parlamenta i predsednika.
"Svi su se pretvarali da nemaju pojma ni o čemu“, kaže Asgerli.
Uloga predsednikovih ćerki
Međutim, poslodavci su bili mnogo bliže nego što su zaposleni pretpostavljali. Obučeni po poslednjoj modi sa skupocenim tašnama, ti poslodavci posmatrali su svoje odbačene radnike sa stranica novina i modnih časopisa. Vedro su se smeškali pred kamerama najgledanijih televizijskih kanala, presecali su vrpce prilikom otvaranja novih objekata, učestvovali na svečanim ceremonijama i dizali zdravice za rast i procvat Azerbejdžana. Poslodavci su im bile ćerke predsednika Azerbejdžana Lejla i Arzu.
Potvrda o tome može se naći u dokumentima panamske advokatske firme Mossack Fonseca koje su pre godinu dana pribavili nemački list "Zidojče sajtung“, Međunarodni centar za novinarska istraživanja, Centar za istraživanja korupcije i organizovanog kriminala (OCCRP) i stotinak medijskih partnera iz 82 zemlje.
Pre devet godina predsednik Azerbejdžana dao je šest nalazišta zlata vrednih nekoliko milijardi dolara na korišćenje kompaniji Globex International LLP, koja je registrovana i Velikoj Britaniji, te trima iz of šor zona: Londex Resources S.A., Willy & Meyris S.A. i Fargate Mining Corporation. U suštini, nalazišta je dobila na korišćenje predsednikova porodica.
Novinarka Radija Svoboda/Radija Slobodna Evropa i Centra za istraživanja korupcije i organizovanog kriminala Hadidža Ismajilova 2012. je ustanovila da su iza kompanije Globex International LLP, kojoj je pripadalo 11% konzorcijuma, stajale ćerke predsednika Azerbejdžana. Međutim, ispostavilo se da je njihov udeo kudikamo veći.
Kako potvrđuju "Panamski dokumenti", ćerke Ilhama Alijeva u potpunosti kontrolišu kompaniju Londex Resources A.A. registrovanu u Panami, kojoj pripada 45% konzorcijuma. Dakle, njihov udeo dostiže 56 %. Upravo ta firma je rukovodila kompanijom i bila je odgovorna za pregovore s Vladom. Kompanija je delovala u ime tri preostala partnera.
Niko iz porodice Alijev nije se odazvao na brojne molbe za komentar koje im je upućivao Centar za istraživanuje korupcije i organizovanog kriminala.
Kako pokazuju "Panamski dokumenti“, kompanija Londex Resources S.A. je na istraživačke radove potrošila oko 230 miliona dolara. U naselju Čovdar na zapadu Azerbejdžana izgrađena su postrojenja za preradu. Do naglog obustavljanja delatnosti konzorcijum je dostigao proizvodnju zlata vrednu 30 miliona dolara.
Pa kako je mogla da naglo nestane kompanija s takvim mogućnostima? Jedna od pretpostavki glasi da je naišla na neočekivane smetnje u prodaji zlata upravo zbog netransparentne vlasničke strukture.
Šta god da je dovelo do obustave proizvodnje zlata, činjenica da radnici dve godine ne primaju platu svedoči o nesposobnosti rukovodstva i o njegovom krajnje nemarnom odnosu prema ljudima.
Zlatna groznica Alijevih
Početkom veka Čovdar se ničim nije razlikovao od ostalih planinskih sela u Azerbejdžanu. Bilo je to skromno naselje u dubokoj unutrašnjosti u koje su se noćima ušunjavali vukovi i lisice u nadi da će ugrabiti koju kokošku. Ipak, postojala je razlika: u okolini sela otkrivene su rezerve zlata vredne 2,5 milijarde dolara. Smatra se da je Čovdar najbogatiji zlatonosni region u zemlji. Pošto industrijska proizvodnja zlata zahteva investicije i razvijenu infrastrukturu, sve do raspada Sovjetskog Saveza niko nije obraćao naročitu pažnju na ovo nalazište. Tek naftni bum sredinom 1990-ih doneo je u Azerbejdžan strani kapital: investitori su ulagali sredstva i stručno znanje, a kao naknadu dobijali su udeo u prihodima preduzeća.
Godine 1997. model podele udela koji je važio za naftu prenet je na bakar i zlato. Pravo na eksploataciju nalazišta tadašnji predsednik Gejdar Alijev svečano je dodelio američkoj kompaniji RV Investment Group Services LLC. Danas se ona zove "Angloazijska rudarska kompanija“, Anglo Asian Mining PLC, na njenom čelu je iranski biznismen Reza Vaziri.
U početku Vaziri nije uspevao da privuče strana ulaganja i projekat je gotovo obustavljen. Spasao ga je porast cena zlata, koji je trajao maltene celu deceniju: ako je unca zlata 2001. koštala 350 dolara, desetak godina kasnije za nju se plaćalo 1.800 dolara. Azebejdžan je počeo da ozbiljno razmišlja o razvoju rudnika zlata. Mediji su pisali da će zemlja postati jedan od najvećih proizvođača zlata na svetu. Juna 2005. ministar ekologije i prirodnih resursa Husein Bagirov izjavio je da je tokom trogodišnjih geoloških istraživanja otkriveno 30 nalazišta dragocenih metala, od toga četiri nalazišta zlata. Posebno značajno bilo je nalazište Čovdar.
Novine su pisale da ministar već pregovara sa stranim kompanijama o njegovom razvoju. Doduše, niko nije govorio o kojim kompanijama se radi. Bila je to RV Investment Group Services LLC. Krajem 2005. cena zlata praktično je udvostručena, iznosila je 600 dolara za uncu. RV Investment Group Services LLC počela je da gradi postrojenja za proizvodnju 20 tona zlata na nalazištu Kedabek nedaleko od Čovdara.
Upravo tada, 12.000 kilometara od Azerbejdžana, u dalekoj Panami pojavila se nova firma, Londex Resources S.A. Ona je preuzela vodeće mesto u konzorcijumu kojem su se pridružile još tri kompanije. U ime konzorcijuma upravo ta firma će pregovarati s Vladom i predsednikom Azerbejdžana i dobiti prava eksploatacije najbogatijih nalazišta u zemlji. Tridesetog decembra 2006. bez buke je potpisan ugovor o predaji prava na eksploataciju Čovdara i još pet nalazišta konzorcijumu koji je predstavljao Londex. Za razliku od ugovora potpisanih sa RV Investment Group Services LLC, ovaj ugovor nikad nije objavljen. On se pominje jedino u parlamentarnoj debati iz juna 2007. Ugovor je odobren, iako su poslanici negodovali zbog netransparentne strukture vlasništva, zbog toga što nije bio raspisan konkurs kako je to inače bilo uobičajeno i zbog toga što se nijedna od kompanija tog konzorcijuma nikad nije bavila proizvodnjom dragocenih metala.
Centar za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala nije uspeo da dođe do bilo kakve potvrde da je uopšte bio raspisan tender za ovo nalazište.
Prema pomenutom ugovoru, konzorcijum je dobijao nalazište u tridesetogodišnju arendu, a država – 30% od čistog prihoda konzorcijuma. To su mnogo pogodniji uslovi od onih pod kojima je nekoliko godina ranije bio zaključen ugovor s RV Investment Group Services LLC. Po novom ugovoru konzorcijumu pripada 70% prihoda, a RV Investment Group Services LLC je dobijao samo 49 %. Pored toga, konzorcijum dobija dodatne povlastice: oslobođen je svih poreza osim osnovnog (22 %), a u poređenju s RV Investment Group Services LLC dobio je veće kvote za privlačenje strane radne snage. Pošto u Azerbejdžanu rudarstvo nije razvijeno, mogućnost privlačenja stranih visokokvalifikovanih stručnjaka je veoma važna za uspešan razvoj posla.
Sumrak imperije: Naivnost ili alavost?
Alijevi su prilično brzo uspeli da pokrenu poduhvat.
"Kada sam se zaposlio, oni su već bili uložili velik novac u projektantsku kompaniju i opremu za vađenje rude, bili su razrađeni projekti za preradu i obavljena je ekspertiza rude. Međutim, oni očigledno nisu bili profesionalci kad je reč u rudarstvu“, kaže Karl Kaumartin, koji je od 2008. do 2011. bio na čelu lokalne upravne kompanije AIMROC, koju je osnovala Londex Resources S.A.
Pošto je unca zlata koštala 900 dolara, kompanija je "kupovala sve dostune objekte i projekte“, ne žaleći novac. Kaumartin kaže da je on prekinuo tu praksu i skoncentrisao se na Čovdar, pošto je to nalazište procenjivano na 1,3 miliona unci zlata, što je u to vreme značilo više od milijardu dolara. Cene su i dalje rasle. Po nekim procenama, mogle su da dostignu i 3.000 dolara za uncu. Alijevi su računali na sve veću zaradu.
Kaumartin je dao otkaz 2011. On kaže da se nije slagao s pravcem razvoja za koji su se opredelili vlasnici kompanije. Oni su se zalagali za ubrzanje čitavog procesa, on je bio za to da se prvo završe geološka istraživanja. Proizvodnja je počela po njegovom odlasku. Prve zlatne poluge proizvedene su krajem 2012. Radnici kažu da je proizvedeno oko 2.000 kilograma čistog zlata. Nakon toga, u aprilu 2014. proizvodnja je naglo obustavljena. Kancelarije su zatvorene, radnici su poslati na odmor. Niko se nije javljao na telefonske pozive.
Za razliku od ostalih azerbejdžanskih preduzeća, ovaj konzorcijum nije išao uobičajenim putem i nije počeo da se kotira na Londonskoj, ili nekoj drugoj berzi. AIMROC jednostavno nije postojao na berzama. Nisu objavljivani ni podaci o proizvodnji, jer je to bila jedna od odredbi ugovora o podeli proizvodnje. Za razliku od drugih rudarskih kompanija, koje sredstva za istraživanje dragocenih metala traže na tržištu kapitala, Londex Resources S.A. uzela je ogromne kredite kod nekih banaka, uključujući i dve koje pripadaju porodici - Xalq Bank i Pasha Bank. Te banke zarađivale su na državnim depozitima, ulozima državnih kompanija i državnih organa.
Prema podacima s kraja 2012, Londex Resources S.A. dobila je od banaka 145 miliona dolara. Nema nikakvih dokaza da je taj novac vraćen, a kompanija je za pokretanje proizvodnje potrošila čak 230 miliona dolara.
Šta čeka AIMROC? U poslednjem godišnjem izveštaju kaže se: "Proces proizvodnje obustavljen je zbog prekida finansiranja, ali članovi saveta direktora su uvereni da će se novac naći i da će se proces proizvodnje nastaviti“.
Rudnik koji je trabalo da obezbedi svetlu budućnost naselja danas je napušten. Novinari Centra za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala nedavno su se popeli na planinu iznad sela kako bi videli rudnik.
Poslednjih nekoliko kilometara puta je obična kaldrma. Pet kilometara od napuštene teretne železničke stanice do ulaza u rudnik nema apsolutno ničega. Stražar pored stanova za radnike kaže da je rudnik zatvoren već "par godina“. Čim je novinar izvadio mobilni telefon, stražar je naredio vozaču da odmah vozi odande. Pošto nigde naokolo nije bilo ni žive duše, novinaru je ostalo da postupi po naređenju.
Prava pustoš. U Čovdaru, gde stanuje većina od tristo rudara, nema uslova za život. Stare kuće, porazbijani prozori, vrata vise na šarkama. Ljudi navlače na sebe svakojake krpe da bi se utoplili. Jahja Verdijev je radio u rudniku:
"Uzeo sam kredit u banci. Kad su obustavili plate, prestao sam da vraćam kredit. Banka me je tužila, dva dana sam proveo u zatvoru. Ne razumem kako mene zatvaraju što ne vraćam kredit, a ne mogu da nađu kompaniju u kojoj tristo ljudi već nekoliko godina ne prima platu“, priča.
Njegov kolega Perviz Isajev kaže:
"Svi smo rizikovali živote. Cijanid i ostale hemikalije su opasne po život. Ali, bio nam je potreban posao. Svi mi živimo u Azerbejdžanu, a vladu baš briga za naše probleme. Ne znamo kome da se žalimo i šta da radimo.“
Krajem januara 2016. i ponovo u martu desetine radnika iz rudnika zlata izašle su na demonstracije ispred Ministarstva rada i socijalne zaštite, Ministarstva ekologije i privrednih resursa, predsedničke administracije i Parlamenta,
"Mi samo tražimo da nam isplate naš novac“, kaže geolog Asgerli, "ali nam niko ne može pomoći“.
Saradnik Mičigenskog univerziteta Zohrab Ismail, stručnjak za korišćenje prihoda od prodaje nafte, investicije u društvenoj sferi i državnoj upravi, zaključuje:
"Ovde vidimo posledice sukoba interesa. Državni činovnici ćute. Brojni radnički protesti ne daju nikakve rezultate. Svi znaju da se tu ne može ništa uraditi. Sve je posledica toga da vlasti nemaju nikakve mogućnosti da utiču na tu 'međunarodnu' kompaniju.“
Vlasti preporučuju radnicima da se obrate sudu. To im je poslednja nada. Malo ko veruje da im sud može pomoći. Dvojica su odlučila da pokušaju.
Džamšug Asgerli kaže da je čuo da te kompanije pripadaju predsedničkoj porodici, ali da mu niko nije rekao nijedno ime:
"Sve će mi biti jasnije nakon što sud razmotri predmet. Videćemo da li će sud biti pravedan. Videćemo“, zaključuje.
*****
U pripremi priloga učestvovali su i Irena Veljska, Lejla Sarčević, Stela Rok i novinari Radija-Svoboda/Radija Slobodna Evropa.
