Koje je filmske žanrove Josip Broz Tito preferirao, a koji mu nisu prijali?Da li su na njegovom privatnom repertoaru bili i zabranjeni filmovi „crnog talasa“? Na ova pitanja odgovara izložba „Velika iluzija – Tito i 24 miliona metara filmske trake”, koja je postavljena u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu. Kroz pisane i video dokumente, autori postavke – Marija Đorgović i Moma Cvijović – rekonstruišu Brozovu strast prema „pokretnim slikama“, koja se može ilustrovati podatkom da je predsednik SFRJ gledao u proseku 280 filmova godišnje.
O Titu kao filmofilu za naš program govori Moma Cvijović, koautor izložbe i muzejski savetnik u Muzeju istorije Jugoslavije.
Prema pisanoj evidenciji, koja je postala temelj izložbe „Velika iluzija – Tito i 24 miliona metara filmske trake”, maršal je privatne projekcije održavao gotovo svakodnevno u svim svojim rezidencijama: od Beograda, preko Briona, do broda “Galeb”i “Plavog voza”, kaže Cvijović.
“Najviše je, naravno, filmova odgledao u svom domu u Užičkoj ulici. Čak smo našli jedan dokument koji nosi naziv ‘Način rada druga predsednika i njegovog sekretara’. Dokument ima nekih 20-ak strana, a već na trećoj se pominje gledanje filma, što nam govori o važnosti gledanja filmova za Josipa Broza. U tom dokumentu se kaže da lični sekretar odlazi kući kad počne filmska predstava.”
Ostalo je upamćeno u javnosti da je Tito bio veliki poklonik vesterna. No, njegov filmski izbor bio je mnogo bogatiji. Cvijović kaže da je bio “haotičan”.
„U odnosu prema filmu on je, kao i u odnosu prema politici, bio nesvrstan i neopredeljen. On gleda bukvalno sve žanrove: počev od romantičnih vesterna, ratne filmove je obožavao, kako je često govorio zato što je i sam učestvovao u ratu pa mu je ta tematika bila vrlo bliska; kriminalističke filmove, drame, sve do komedija i jeftinih melodrama.“
Izložba „Velika iluzija” obuhvata i filmski program u bioskopskoj sali Muzeja istorije Jugoslavije, u okviru kojeg će biti emitovano 40 filmova u sedam selekcija. Jedna od njih nosi naziv “Filmovi koje nije voleo”. Na listi ostvarenja koja nisu bila draga maršalu bio je hrvatski film “Ciguli miguli” koji je bio zabranjen do devedesetih godina.
“Tito taj film nije voleo. Pretpostavljamo da je razlog bio taj što se sa nekog trga uklanja spomenik jednom lokalnom muzičaru, pa su neki političari u tom činu videli zapravo aluziju na uklanjanje bana Jelačića sa trga u Zagrebu”, objašnjava Cvijović.
U moru raznovrsnih filmova u kojima je uživao, jedan umetnički izraz mu je smetao – „crni talas“. No, redovno je, prema Cvijovićevim rečima, pratio šta se zbiva u tom artističkom pokretu. Neke je pogledao i više puta, poput filma „Biće skoro propast sveta“, Aleksandra Petrovića.
„U jednom razgovoru je rekao da su ti filmovi politički neispravni. Govorio je to u smislu da su našu situaciju prikazivali kao beznadežnu, a on je govorio: ’Svestan sam ja da mi imamo problema, ali te probleme treba rešavati na drugi način.“
Materijal koji je korišćen u postavci izložbe pripada fondu Muzeja istorije Jugoslavije, Jugoslovenskoj kinoteci, Arhivu Jugoslavije i Filmskim novostima i Dunav filmu.
Osim izložene dokumentarne građe i filmskih projekcija, publika će do 18. decembra, kada se izložba zatvara, moći da obiđe i rekonstruisani ćošak u rezidenciji, gde je Tito najradije gledao filmove.
„Sačuvane su specijalne kino stolice, stočić, pa smo malo prikazali i taj ambijent onako kako je on stvarno izgledao, sa nekoliko slika na zidu i jednom Meštrovićevom skulpturom. I naravno tu teče žanr koji je Tito najviše voleo – vestern filmovi“, zaključuje Cvijović.
