Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Da nije fotomontaža? Nije, ima i videosnimak. Ili je možda Putin bio neobavešten s kim se rukuje i pozira? Isključeno: Putin nikada nije neobavešten, njegov je životni poziv i uža specijalnost da bude obavešten.
Možemo lako da zamislimo kako deo javnosti u Srbiji vodi ovakav traumatičan „unutrašnji dijalog“ pred prizorom susreta predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika „lažne države Kosovo“ Hašima Tačija, a na marginama pariskog samita povodom obeležavanja stogodišnjice primirja u Prom svetskom ratu.
Sama je ta manifestacija ionako već dovoljno buke i prašine podigla, zahvaljujući osećanju uvređenosti i potcenjenosti koju je – na način koji mu je svojstven – širio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nezadovoljan mestom na tribini koje je dobio, podaleko od lidera vodećih svetskih sila.
Ceremonijalna simbolika čudna je, pomalo sitničava disciplina, nekoga bi podsetila na umovanja dokonih gostiju na svadbama i sahranama, ali politika koja je sva u ceremonijalima i u nategnutoj simbolici, a takva je u Srbiji odavno na delu, od takvih stvari može da napravi veliku dramu – pa ju je, eto, i napravila. Vučić ionako misli da mu poza uvređene i oklevetane veličine odlično stoji, to je bezbroj puta demonstrirao i u domaćoj javnoj areni, pa zašto ne bi i u međunarodnoj?
Ali, ovo s Putinom ipak je malo ozbiljnije, ili tako bar mora da izgleda onima koje je to iznenadilo i povredilo. Naročito kad su saznali da je već neko vreme registrovan diskretan ali sve intenzivniji promet ljudi iz Putinove administracije na relaciji Moskva-Priština, bez presedanja u Beogradu.
Šta je u tome čudno? Rusija je relevantna sila s interesima i ambicijama širokog spektra. Misliti da bi ona u svojim kontaktima, planovima i kalkulacijama zavisila od mišljenja i „dozvole“ bilo koje svoje „sestrinske“ ekspoziture – ili, što bi sanjalački rekao prethodni predsednik Nikolić, gubernije – pomalo je infantilno. U svetskim poslovima Kremlj ima svoju i rusku računicu, a ne srpsku ili albansku. Demonstrativno šurovanje i međusobno tapšanje po ramenu sa Beogradom u ime „odbrane međunarodnog poretka“ deo je te agende, ali ne i cela agenda: u manje vidljivom sloju, neretko i izvan kulisa, odvija se pravi posao.
Ko na ove činjenice nije računao, ozbiljno se preračunao, i nije mu kriv niko drugi, pa ni Putin. Sada je u toku, reklo bi se, svojevrsna operacija kontrole štete: prvo se pokušalo objasniti da je to sa susretom Putina i Tačija mala protokolarna slučajnost kojoj ne treba pridavati značaj, a potom je i sam Vučić rekao da sve to ionako nema mnogo veze, jer Rusija neće učiniti u vezi s Kosovom ništa što ne odobri Srbija. To mu je Putin valjda obećao, a ne bi se usudio da prekrši takvo obećanje, pa da mora da izdrži Vučićev prekorni pogled?
Provincijalne fantazije na stranu, jasno je da Rusija i njen predsednik ne misle da su Srbiji ili bilo kome na Balkanu uistinu dužni da polažu račune, i da će raditi onako kako im nalaže njihovo tumačenje ruskog interesa, pa ko se u to uklopi – uklopio se, bez obzira na sentimentalne priče o bratstvu i ostali parapolitički folklor. To i nije niti može da bude sporno, bar među onima koji ne žive u bajatim legendama i ne formiraju svoje „geopolitičke“ preferencije prema njima.
Nevolja je nešto drugo: kako se, u Putinovoj eri, uopšte iskazuje ruski interes na Balkanu? To se moglo prilično dobro sagledati na primeru odnosa Moskve prema nedavnom sporazumu Atine i Skoplja, kao osnovu za konačno razrešenje dugotrajnog, iscrpljujućeg, apsurdnog i štetnog makedonsko-grčkog spora. Za razliku od drugih ključnih aktera u međunarodnoj zajednici, Moskva je tim sporazumom glasno nezadovoljna. Zašto? Ne bi se moglo reći da se Rusija svrstala bilo na stranu Makedonije ili Grčke; ne, pre bi se moglo reći da je Moskva igrala na kartu održavanja pat-pozicije i trajnog produženja spora radi njega samog, a ne zato da jedni ili drugi „prevagnu“. Razlog nije teško odgonetnuti: treba održavati nestabilnost u regionu, Grčku na kratkom lancu, a Makedoniju što dalje od Evropske unije i NATO, gde ne mogu bez rešenog spora s Grčkom.
Da li u vezi sa Srbijom i Kosovom Rusija rezonuje i deluje drugačije? Nema osnova da se tako misli, ali je dominantno uverenje u Srbiji, od tzv. običnog sveta pa do visoke politike, bilo da su srpski politički krediti u Kremlju nesporni i trajni, i da će Rusija uvek i u svemu „pokrivati“ Srbiju. Hoće li ih ovo razuveriti i otrezniti – da ne kažemo: rasputinizovati - ili će već pronaći neki način da to „ishendluju“ i teraju dalje istim pravcem? I koji je to uopšte pravac? Ovo što se vidi i čuje više liči na dezorijentisano vrludanje, deklarativno prema Briselu, ideološki (kao i u pogledu tehnologije vladanja) prema Moskvi, a sve to tako nepromišljeno, haotično i konfuzno da se naposletku ne stigne nigde.
Facebook Forum