Autori dokumenta Srbije, koji je na dnevni red vratio temu velikodržavnih aspiracija, za sada se ne znaju. Ne zna se ni adresa gde je pisan i inspirisan. Zna se da nadležni ministar, Srđan Srećković, koji je obrazlagao zašto je potrebno da Srbi u Crnoj Gori i Hrvatskoj dobiju status konstitutivnog naroda, ostaje u rekonstruisanoj Vladi.
Zna se i da je ministar Vuk Jeremić, pre nego što je sporna odredba izbačena, Strategiju ocenio kao dobru. Zna se i da je predsednik Srbije, Boris Tadić, za mnoge iznenađujućom brzinom otvorio još nezavršeni srpski konzulat u Herceg Novom i poručio da Beograd na Srbe u regionu ne može gledati kao na dijasporu.
Takav pristup - naše susede, ali i mnoge ovdašnje analitičare - navodi na zaključak da Srbija nije odustala od svojih regionalnih aspiracija, već ih je samo – kako to objašnjava predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko – preformulisala u nove inicijative.
„Mislim da je to isti cilj kakav su imali i devedesetih. I tada su instrumentalizovali Srbe u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i naravno na Kosovu. Ove strategije pokazuju da se od tog cilja nije odustalo i da to sada pokušavaju drugim sredstvima, pošto ratnim više ne mogu“, tvrdi Biserko.
Nakon žestoke reakcije Vlade u Podgorici, iz novouspostavljene državne „Strategije o Srbima u regionu”, izbačena je sporna odredba kojom se tražila politička konstutivnost za Srbe u Crnoj Gori i Hrvatskoj i ona je nadomeštena zahtevom za ostvarivanjem punih nacionalnih, prosvetnih, ekonomskih i kulturnih prava za tamošnje Srbe.
Ivica DačićU tom kontekstu, iz Beograda poručuju da se o Srbiji više ne može govoriti kao o remetilačkom faktoru, a kako niko ne bi gajio dileme u vezi sa njegovim odnosom prema Crnoj Gori – vicepremijer Vlade i lider socijalista, Ivica Dačić, je nedvosmislen:
„Uopšte me ne interesuje da li će da žive sa nama ili neće. Jesu li se otcepili? Jesu li napravili svoju državu? Želim im puno sreće. Zašto bih ja više voleo da oni žive sa mnom nego oni?”
Potpuna konfuzija
Ali to nikako ne znači da je nestala i briga za Srbe u bivšim otcepljenim republikama. Upravo zato, ministar Jeremić hvali novu strategiju za Hrvatsku i Crnu Goru, ali i poziciju Srba u Bosni i Hercegovini.
„Republici Srpskoj prilično dobro ide, u tom smislu. Pre svega treba odati priznanje rukovodstvu Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Dodikom, jer Srpska je danas stabilna, prosperitetna, Srpska korača sigurnim koracima. Srbija je naravno tu, Srbija je potpuno posvećena da pomogne na svaki način“, kaže Jeremić.
Ili, kako to na drugi način vidi Sonja Biserko:
„U BiH, pre svega, su dobili entitet koji se ponaša kao država u državi.“
Ova i slične tvrdnje često pokreću i pitanje - kakva je i koliko je jasna i iskrena politika Srbije prema Bosni Hercegovini?
„To je jedna potpuna konfuzija oko slanja spoljnopolitičkih poruka. Sa jedne strane poruka je da Srbija priznaje teritorijalni integritet i celovitost BiH, ali sa druge strane, na delu, imamo suštinsko dovođenje u pitanje takve orijentacije i takve politike”, ocenjuje Vladimir Pavićević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Pavićević smatra da nije samo u pitanju intencija da se drži otvoreno pitanje granica prema zapadnom susedu, koja bi u nekom trenutku otvorila mogućnost pripajanja Republike Srpske, kako to vole da kažu neki zagovornici opcije „svojoj matici”.
„Ja mislim da se ovde radi, pre svega, o neznanju šta bi se sa ovom državom radilo“, smatra Pavićević.
Uloga Crkve i akademika
Komentarišući strategiju Beograda prema Srbima u regionu, Nenad Prokić, iz opozicione Liberalno-demokratske partije, kaže da ima konceptualnu primedbu na dokument zbog toga što na različite načine tretira Srbe u okruženju i Srbe u ostalim delovima sveta, čime se zapravo otkriva neprihvatanje realnosti novokomponovanog Balkana.
„Podeliti Srbe u regionu i Srbe u dijaspori znači praviti, kao na Kosovu, dve vrste Srba. Jedni su u enklavama, drugi na severu. Tako se i ovde prave dve vrste Srba van Srbije. Jeste da su ovde starosedeoci, ali su u međuvremenu nastale nove države. To se može protumačiti kod nekih suseda, nakon četiri rata u kojima Srbija nije učestvovala, a sve ih je redom izgubila, kao nastavak velikosrpske politike koja je doživela krah“, kaže Prokić.
Srpska akademija nauka i umetnostiObjašnjavajući svoju tezu da Srbija nije odustala od svojih regionalnih aspiracija, već da ih je samo preformulisala u nove inicijative – izbeglice, takozvana dijaspora, suđenja za ratne zločine i procesi tipa: „Ganić, Divjak, Purda, Jurišić i mnogi drugi koji se nalaze na tim poternicama”, Sonja Biserko kaže da to region stavlja u veoma nepovoljan položaj kada je reč o procesu evro-atlantskih integracija, te da je Strategija za Srbe u regionu dokument koji je izazvao ponovne tenzije i nepoverenje suseda – i konstatuje:
„Srbija pokazuje ovakvim ponašanjem da ne uzima u obzir novu realnost, nove države, nove granice i da zapravo ona nije zadovoljna svojim statusom. Znači, ona čitavo stoleće nije zadovoljna svojim statusom i na neki način pokušava svojim strategijama da ta pitanja drži otvorenim. Međutim, region ima svoje iskustvo, svoju percepciju, svoje strahove od Srbije i on će sve više i sve brže da reaguje na te njene podvale.“
Ako se ima vidu da vlasti u Srbiji uporno ubeđuju javnost u njenu iskrenu, proevropsku orijentaciju i uspostavljanje boljih i kvalitetnijih odnosa unutar regiona, postavlja se pitanje – koji to krugovi i dalje insistiraju na politici koja je, još uvek u svežem sećanju, imala pogubne rezultate u nedavnoj prošlosti.
Kao adresa sa koje se takvi stavovi šalju, baš kao i u vreme čuvenog memoranduma krajem osamdesetih koji je bio inspirativan za Miloševića, i danas se najčešće spominje Srpska akademija nauka i umetnosti.
Profesor Fakulteta političkih nauka Miloš Bešić tu priključuje i predstavnike Srpske pravoslavne crkve i ideološke srodnike u vlasti i opoziciji.
„Ono što znamo jeste da postoji vrlo jasna komunikacija, pre svega u nacionalnim krugovima oko Demokratske stranke Srbije, što je bilo vrlo izrazito i dinamično. Takođe i sa onim delovima Demokratske stranke koji su nacionalnije orjentisani i koji su u okviru te partije, za sada, još uvek u manjini, te i u onim pokretima, pojedincima i političkim strukturama koji nisu eksplicitno akteri u smislu političkih partija, ali jesu u političkom životu“, zaključuje profesor Bešić.
Zna se i da je ministar Vuk Jeremić, pre nego što je sporna odredba izbačena, Strategiju ocenio kao dobru. Zna se i da je predsednik Srbije, Boris Tadić, za mnoge iznenađujućom brzinom otvorio još nezavršeni srpski konzulat u Herceg Novom i poručio da Beograd na Srbe u regionu ne može gledati kao na dijasporu.
Takav pristup - naše susede, ali i mnoge ovdašnje analitičare - navodi na zaključak da Srbija nije odustala od svojih regionalnih aspiracija, već ih je samo – kako to objašnjava predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko – preformulisala u nove inicijative.
„Mislim da je to isti cilj kakav su imali i devedesetih. I tada su instrumentalizovali Srbe u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i naravno na Kosovu. Ove strategije pokazuju da se od tog cilja nije odustalo i da to sada pokušavaju drugim sredstvima, pošto ratnim više ne mogu“, tvrdi Biserko.
Nakon žestoke reakcije Vlade u Podgorici, iz novouspostavljene državne „Strategije o Srbima u regionu”, izbačena je sporna odredba kojom se tražila politička konstutivnost za Srbe u Crnoj Gori i Hrvatskoj i ona je nadomeštena zahtevom za ostvarivanjem punih nacionalnih, prosvetnih, ekonomskih i kulturnih prava za tamošnje Srbe.
„Uopšte me ne interesuje da li će da žive sa nama ili neće. Jesu li se otcepili? Jesu li napravili svoju državu? Želim im puno sreće. Zašto bih ja više voleo da oni žive sa mnom nego oni?”
Potpuna konfuzija
Ali to nikako ne znači da je nestala i briga za Srbe u bivšim otcepljenim republikama. Upravo zato, ministar Jeremić hvali novu strategiju za Hrvatsku i Crnu Goru, ali i poziciju Srba u Bosni i Hercegovini.
„Republici Srpskoj prilično dobro ide, u tom smislu. Pre svega treba odati priznanje rukovodstvu Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Dodikom, jer Srpska je danas stabilna, prosperitetna, Srpska korača sigurnim koracima. Srbija je naravno tu, Srbija je potpuno posvećena da pomogne na svaki način“, kaže Jeremić.
Ili, kako to na drugi način vidi Sonja Biserko:
„U BiH, pre svega, su dobili entitet koji se ponaša kao država u državi.“
Ova i slične tvrdnje često pokreću i pitanje - kakva je i koliko je jasna i iskrena politika Srbije prema Bosni Hercegovini?
„To je jedna potpuna konfuzija oko slanja spoljnopolitičkih poruka. Sa jedne strane poruka je da Srbija priznaje teritorijalni integritet i celovitost BiH, ali sa druge strane, na delu, imamo suštinsko dovođenje u pitanje takve orijentacije i takve politike”, ocenjuje Vladimir Pavićević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Pavićević smatra da nije samo u pitanju intencija da se drži otvoreno pitanje granica prema zapadnom susedu, koja bi u nekom trenutku otvorila mogućnost pripajanja Republike Srpske, kako to vole da kažu neki zagovornici opcije „svojoj matici”.
„Ja mislim da se ovde radi, pre svega, o neznanju šta bi se sa ovom državom radilo“, smatra Pavićević.
Uloga Crkve i akademika
Komentarišući strategiju Beograda prema Srbima u regionu, Nenad Prokić, iz opozicione Liberalno-demokratske partije, kaže da ima konceptualnu primedbu na dokument zbog toga što na različite načine tretira Srbe u okruženju i Srbe u ostalim delovima sveta, čime se zapravo otkriva neprihvatanje realnosti novokomponovanog Balkana.
„Podeliti Srbe u regionu i Srbe u dijaspori znači praviti, kao na Kosovu, dve vrste Srba. Jedni su u enklavama, drugi na severu. Tako se i ovde prave dve vrste Srba van Srbije. Jeste da su ovde starosedeoci, ali su u međuvremenu nastale nove države. To se može protumačiti kod nekih suseda, nakon četiri rata u kojima Srbija nije učestvovala, a sve ih je redom izgubila, kao nastavak velikosrpske politike koja je doživela krah“, kaže Prokić.
„Srbija pokazuje ovakvim ponašanjem da ne uzima u obzir novu realnost, nove države, nove granice i da zapravo ona nije zadovoljna svojim statusom. Znači, ona čitavo stoleće nije zadovoljna svojim statusom i na neki način pokušava svojim strategijama da ta pitanja drži otvorenim. Međutim, region ima svoje iskustvo, svoju percepciju, svoje strahove od Srbije i on će sve više i sve brže da reaguje na te njene podvale.“
Ako se ima vidu da vlasti u Srbiji uporno ubeđuju javnost u njenu iskrenu, proevropsku orijentaciju i uspostavljanje boljih i kvalitetnijih odnosa unutar regiona, postavlja se pitanje – koji to krugovi i dalje insistiraju na politici koja je, još uvek u svežem sećanju, imala pogubne rezultate u nedavnoj prošlosti.
Kao adresa sa koje se takvi stavovi šalju, baš kao i u vreme čuvenog memoranduma krajem osamdesetih koji je bio inspirativan za Miloševića, i danas se najčešće spominje Srpska akademija nauka i umetnosti.
Profesor Fakulteta političkih nauka Miloš Bešić tu priključuje i predstavnike Srpske pravoslavne crkve i ideološke srodnike u vlasti i opoziciji.
„Ono što znamo jeste da postoji vrlo jasna komunikacija, pre svega u nacionalnim krugovima oko Demokratske stranke Srbije, što je bilo vrlo izrazito i dinamično. Takođe i sa onim delovima Demokratske stranke koji su nacionalnije orjentisani i koji su u okviru te partije, za sada, još uvek u manjini, te i u onim pokretima, pojedincima i političkim strukturama koji nisu eksplicitno akteri u smislu političkih partija, ali jesu u političkom životu“, zaključuje profesor Bešić.