Svet ne pomaže dovoljno Kurdima u Siriji

Piše: Jaroslav Šimov (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Kurdi se hrabro suprotstavljaju napadima “Islamske države“ ali dobijaju veoma malo pomoći od sveta, kaže za ruski program RSE (Radio Svoboda) češka novinarka i fotoreporterka Lenka Klicperova,koja se nedavno vratila iz sirijskog Kurdistana.

Istovremeno, oni se bore i protiv režima Bašara el Asada.

„Sirijski Kurdi ne žele nezavisnu državu, oni su potpuno zadovoljni Sirijom u granicama u kojima je ona postojala pre rata. Njihov glavni zahtev jeste Sirija bez Asada koja bi bila uređena kao neka vrsta konfederacije u kojoj bi njihova teritorija imala autonomiju“, ističe Klicperova.

RSE: Na koji način sada može da se dođe do sirijskog Kurdistana? Koliko vremena zahteva priprema za ovakav put i šta je za njega potrebno?

Klicperova: Počela sam da se pripremam još prošle godine, kada su tamo vođene borbe. Međutim, tada nisam uspela jer su regione kroz koje je trebalo da prođem držali pripadnici „Islamske države“.

Bio je problem i da putujem kroz Tursku jer tamošnje vlasti odavno prave probleme novinarima, pre svega onima koji se bave tursko-kurdskim odnosima. Znala sam da me preko turske granice najverovatnije neće pustiti. Stoga sam se za ovaj put pripremala nekoliko meseci, tražila sam veze, stupala sam u kontakt s ljudima koji bi mogli da mi pomognu da dođem do grada Kobani.

​RSE: Zašto upravo do Kobanija? Da li zbog toga što su tamo vođene najžešće bitke sa „Islamskom državom“?

Klicperova: Da, naravno. To je grad u kojem su najvidljiviji svi užasi sirijskog rata i stradanja lokalnog stanovništva. Ovaj grad je za novinara jedan od najintrigrantnijih u današnjoj Siriji.

RSE: Kobani se nalazi u delu Sirije naseljenog Kurdima, na severu zemlje. Ko trenutno drži vlast na toj teritoriji? Da li je to nešto poput samostalne kurdske države?

Klicperova: Tamo je sve veoma komplikovano. Sirijski Kurdi svoju kvazi državu, koju za sada niko nije priznao, nazivaju „Rožava“. Oni ratuju ne samo protiv „Islamske države“, već i neprijateljem broj dva – režimom Bašara el Asada.

Imaju svoje organe vlasti, administraciju, iako ne postoji neki jedinstveni lider – već različiti lokalni komiteti, komisije. Sav taj sistem se zasniva na levo orjentisanoj radikalnoj političkoj filozofiji Abdulaha Odželana (lider Kurdistanske radničke partije koji se nalazi u turskom zatvoru na doživotnoj robiji – RFE/RL).

RSE: S obzirom da su sirijski Kurdi deo koalicije koja ratuje ne samo protiv Asada, već i „Islamske države“, da li je Zapad na bilo koji način prisustan u toj regiji jer je takođe zainteresovan za poraz radikalnih islamista, a i prema režimu Asada se odnosi negativno? Da li ste se tamo susretali sa ratnim instruktorima, savetnicima ili nekim sličnim?

Klicperova: Ne, Nema ničeg sličnog. Kurdske teritorije u Siriji inače nisu nimalo homogene. Postoje i gradovi u kojima je očuvana vlast Bašara el Asada. Na primer, ako putujete kroz grad Kamišli, s jedne strane to je jedan od glavnih gradova “Rožave”, а s druge – u njemu postoje rejoni u kojima je na snazi Asadova vlast, kao i kontrolni punktovi s vojnicima koji su verni njegovom režimu.

U tim gradovima je faktički sklopljeno primirje između asadovaca i Kurda, oni ne napadaju jedni druge. Trenutno se borba vodi pre svega s „Islamskom državom“, iako je, da ponovim, Bašar el Asad neprijatelj za sirijske Kurde.

Što se tiče zapadne vojske – nje tamo nema, iako su formalno zapadne države i sirisjki Kurdi saveznici u ratu protiv “Islamske države“. Ali u praksi se ovaj savez svodi na vazdušne udare međunarodne koalicije po ciljevima koji određuju Kurdi.

RSE: Šta se na severu Sirije priča o delovanju pripadnika „Islamske države“? Da li se oni zaista tako brutalni što ranije nije bilo viđeno čak ni među teroristima?

Klicperova: Da, takvih priča ima veoma mnogo. Oni zaista čine užasne stvari. Razgovarala sam, na primer, s dve žene Jezidijke koje su provele 8 meseci u zatočeništvu “Islamske države”.

Svakodnevno su ih silovali i mučili. Preživele su zahvaljujući pukoj slučajnosti, ali su obe ostale invalidi. Krajem jula teroristi su iznova napali Kobane, ne štedeći ni decu, ni žene, ni starce. Najblaže rečeno, ovo nije nimalo pošten rat ako se ima u vidu Ženevska konvencija.

RSE: Ko ratuje u redovima „Islamske države“? Da li je to pre svega lokalno stanovništvo ili borci iz drugih država?

Klicperova: Ima i lokalnog stanovništva, ali kičmu „Islamske države“ čine stranci – pre svega iz severne Afrike, Avganistana, Čečenije. Uostalom, Čečeni su poznati kao neustrašivi i istovremeno svirepi borci. Što se tiče brutalnosti terorista „Islamske države“, nemoguće ju je shvatiti niti objasniti zdravim razumom.

RSE: A kako ratuju sirijski Kurdi? Da li imaju dovoljno naoružanja? Da li im druge države dostavljaju oružje?

Klicperova: Ne. Njima oružje itekako nedostaje. U stvari, svi kurdski vojnici s kojima smo kolega i ja razgovarali rekli su da do oružja često dolaze tako što ga uzmu od ubijenh pripadnika „Islamske države“.

Kurdi uglavnom raspolažu starim automatima “kalašnjikov” sovjetske i istočnoevropske proizvodnje. Jedan od najboljih kurdskih snajperista, koji je 10 meseci ratovao u Kobaniju, ispričao nam je da su mu kada se prijavio u dobrovoljce dali kalašnjikov iz 1965. i granatu toliku staru da se uplašio da će i sam poginuti od nje u prvoj bici.

Taj snajperista nam je rekao da je pravo oružje dobio tek nakon što je ubio nekoliko pripadnika „Islamske države“. Islamisti imaju savremenije oružje, uglavnom američke i evropske proizvodnje. Pored toga, teroristi poseduju i teško naoružanje, a Kurdi ne. Stoga je njima toliko važna podrška iz vazduha.

​RSE: Kako izgleda život običnih ljudi na severu Sirije? Da li je uopšte moguće u tim uslovima govoriti o nekom normalnom svakodnevnom životu?

Klicperova: U većini slučajeva ne. Rat, naravno, utiče na sve. Veliki su problemi zbog nestašica struje. Treba imati na umu da ljudi žive u stalnom strahu, jer je teritorija koju kontroliše „Islamska država“ sasvim blizu – udaljena je oko 25 kilometara, u drugim delovima je još bliže.

Ljudi se boje povratka ekstremista, iako svi kažu da veruju komandirima kurdskih jedinica koji tvrde da će ih zaštititi, ali taj podsvesni strah je sveprisutan. Pored toga, islamisti šalju na teritoriju „Rožave“ samoubice koji postavljaju bombe, а 25. juna u Kobani je prodrlo oko 70 terorista koji su tokom trodnevnih borbi pobili 370 meštana.

RSE: Da li ima vode? Da li postoji mobilna veza?

Klicperova: Vode često nema. S telefonima je takođe komplikovano: većina meštana ove pogranične oblasti poseduje turske sim kartice, a usluga mobilne telefonije se pogoršala nakon novog zaoštravanja odnosa između Turske i Kurda.

Osim toga, tursko-sirijska granica na ovoj deonici trenutno je zatvorena za komercijalnu robu. Ona se doprema ili nelegalnim putem iz Turske, ili se dovozi iz iračkog Kurdistana. Prema tome, na svakodnevni život utiče ne samo konflikt s „Islamskom državom“, već i napeti odnosi s Turskom.

RSE: Kakva je situacija na ratištu? Ko napada, ko se brani?

Klicperova: Kurdske jedinice su uspele poslednjih meseci da postignu velike uspehe. Odbranile su Kobani od ISIS, u junu su osvojili Тel Abjad, važno uporište „Islamske države“ koje se nalazi gotovo na samoj turskoj granici. Kroz ovaj grad ISIS je švercovao naftu u Tursku. Nakon toga ekstremisti su bili primorani da prebace ove operacije na reku Eufrat.

Sirijski Kurdi se trenutno nadaju da će uspeti da odbrane svoju teritoriju. Drugo je pitanje da li ISIS priprema kontranapad i da li će Kurdi imati dovoljno snage da ga zaustave ako do njega dođe.

RSE: Rusija je sve aktivnija u Siriji, podržava režim Bašara el Asada i predlaže da se formira koalicija svih sirijskih grupacija protiv „Islamske države“. Da li je za sirijske Kurde ovаj predlog realističan? Da li su oni spremni da sarađuju sa Asadom?

Klicperova: Predstavnici „Rožave“ s kojima sam razgovarala, krajnje se negativno odnose prema bilo kakvom učešću Asada u sirijskoj vlasti nakon rata.

To je istorijski uslovljeno. Asadov režim je ugnjetavao Kurde, njihove teritorije se nisu razvijale, zabranjivana je javna upotreba kurdskog jezika, bilo im je teško da naprave bilo kakvu karijeru, upišu na univerzitet itd. Zbog svega toga oni doživljavaju Asada kao protivnika.

Klicperova: Da. Asad je za njih diktator, oni ne žele ni njega niti „Islamsku državu“.

RSE: Šta kažu sirijski Kurdi na rusko prisustvo u Siriji?

Klicperova: To je za njih važna tema jer mešanje Rusije može da promeni odnos snaga u ovom konfliktu. Ali to su bezbednosna pitanja o kojima u „Rožavi“ iz razumljivih razloga ne žele mnogo da pričaju.

RSE: U izbegličkom egzodusu ka Evropi najviše je Sirijaca. Da li i iz kurdskih regiona Sirije ljudi takođe beže u Evropu? Da li treba da očekivati nove talase izbeglica?

Klicperova: Bojim se da da. Iz „Rožave“ takođe odlazi mnogo ljudi. Iskreno, nismo sreli nijednu porodicu koja već nema nekoga u Evropi, pre svega u Nemačkoj. Prema tome lako je prognozirati dalji odliv stanovništva iz ovih oblasti.

Izuzetak je Kobani. Grad je potpuno razrušen, 95 procenata je ruinirano, u njemu ništa ne radi, a ljudi se ipak vraćaju iz izbegličkih logora u Turskoj. Oni ne žele nigde da odu već žele da budu kod svoje kuće. Maštaju da će iznova izgraditi svoj grad. Tamo trenutno ima 30 hiljada stanovnika a pre rata bilo je 150 hiljada.

RSE: Zašto se ljudi vraćaju u Kobani, dok iz ostalih gradova Sirije beže?

Klicperova: Slažem se da je to možda malo čudno. Stanovnici Kobanija su pomalo specifični. Oni se veoma ponose svojim gradom i njegovim zaštitnicima koji su odbili napad „Islamske države“.

Rekla bih da postoj poseban duh grada. Njegovi stanovnici su na neki način gostoljubiviji nego u ostatku Kurdistana, iako su tamo ljudi veoma srdačni.

RSE: Da li su u pravu oni koji smatraju da je zbog građanskog rata Sirija faktički prestala da postoji kao jedinstvena država?

Klicperova: To je zanimljivo pitanje. Ja sam ga postavljala u „Rožavi“ i dobijala sam praktično samo jedan odgovor: sirijski Kurdi ne žele nezavisnu državu, oni su potpuno zadovoljni Sirijom u granicama u kojima je ona postojala pre rata. Njihov glavni zahtev jeste Sirija bez Asada koja bi bila uređena kao neka vrsta konfederacije u kojoj bi „Rožava“ imala autonomiju.