Tekst BBC-a prevela Jasmina Lazić
Počev od zastrašujućih oružanih napada u Parizu i Tunisu, preko razornog zemljotresa u Nepalu, do migrantske krize bez presedana u Evropi, 2015. je godina koju će čovečanstvo dugo pamtiti.
Ljudi koji su se našli u sred ovih zbivanja podelili su svoja iskustva sa BBC-jem putem društvenih mreža i mejlova.
Ovo su svedočanstva nekih od njih.
Mendi Palmuči (22) iz Čikaga, preživela je pucnjavu u pariskom baru "La Belle Equipe", gde je ubijeno 19 od ukupno 130 stradalih u napadima koji se se dogodili 13. novembra.
"Sedela sam ispred 'La Belle Equipe' sa troje prijatelja kada se napad dogodio. Ono što smo preživeli bilo je strašno. Jedan od nas pogođen je u nogu, ostali su nepovređeni. Ostali smo uz prijateljicu i pomagali ostalima. Pokrivali smo ljude i pridržavali bočice sa infuzijom. Radili smo sve što smo mogli, samo da pomognemo. Napustila sam Pariz dan nakon toga. Želela sam da se vratim na memorijalnu službu koja je bila dve nedelje kasnije, ali tada nisam mogla da putujem.
Za stolom pored našeg poginulo je 11 ljudi. Pridržavala sam čoveka koji je tada izgubio sve. Bili su tamo da bi proslavili rođendan konobarice Haoude Sadi, koja je baš kao i njena sestra Halima, među poginulima.
Srce mi je i dalje slomljeno zbog ovih događaja i još uvek pokušavam da prevaziđem to što nam se dogodilo. Sada brojim svaki petak. I svakog petka kada pogledam na sat i vidim da je 21:36, isto kao kada se napad dogodio, ja se naježim.
Kad god bih sebe uhvatila da uživam u nečemu preplavio bi me osećaj krivice. Na levoj strani torza, baš na mestu na kome sam pala na pod kada je pucnjava počela imam tetovaž u - slogan 'Fluctat Nec Mergitur' (u grubom prevodu 'Bačen talasima ali nikada potonuo'), koji je nakon pucnjave postao moto Pariza. To je zapravo jedina stvar u kojoj sam sebi dozvolila da uživam. I sada, kada modrica više nema, drago mi je što imam vizuelni podsetnik pored onog unutarnjeg koji osećam svakog dana.
I dalje, na svaka tri-četiri minuta misli me odvuku na tu noć. Žrtve koje su tada bile oko mene nikada nisu daleko od mog uma. Vesti su vremenom utihnule, ali sam uspela da saznam nešto o ljudima koji su sedeli levo i desno od mene, o ženi koja je bila iza mene i grupi muškaraca pored nas. Jedini o kojima ne znam ništa a kojih se još jasno sećam bilo je dvoje ljudi koji su sedeli sa suprotne strane bara. Mislim da o njima nikada ništa neću ni saznati."
Debi Horsfal ima 23 godine. Iz Hadersfelda (u Velikoj Britaniji) je i bila je svedok oružanog napada u Susu, u Tunisu u kome je u junu stradalo 38 ljudi.
"Bilo je to zastrašujuće iskustvo, ali dajem sve od sebe da se izborim sa tim i nastojim da budem okružena ljudima koji mi pomažu da prođem kroz sve to. Toliko puta sam pričala o svemu što se dogodilo, da mi je to na neki način postalo terapija. U tom trenutku, kada je sve oko mene umiralo, bilo je teško, ali dala sam sve od sebe da ne potonem i da to ne postane deo mog života, ne želim da se deklarišem kao 'jedna od osoba iz Tunisa'. Ako ničem drugom, to me naučilo da stvari više ne uzimam zdravo za gotovo.
U avgustu sam putovala u Španiju i opet sam otišla na plažu. Bila sam jako ponosna na sebe zbog toga. Verujem da žvuči smešno, ali za mene je stvarno bio veliki korak vratiti se na plažu posle svega što sam doživela.
Od Tunisa opsesivno proveravam kakvo je stanje i ima li pretnji u području na kome planiram da budem. Prosto, od sada gde god da idem pazim na svaki svoj potez. Naravno, sećanja me i dalje pogađaju. Često imam po neki flešbek, ali to je jednostavno nešto sa čim sam naučila da živim. Isto tako znam da se toga nikada neću osloboditi u potpunosti, ali zato se oslanjam na one koje volim."
Sadživa Gurung (18) iz Katmandua, preživeo je razorni zemljotres u aprilu u kome je stradalo oko 9.000 ljudi.
"Zemljotres je bio zastrašujuć. Neki od mojih rođaka i prijatelja su izgubili živote. Mnogi se posle zemljotresa više nisu mogli vratiti kući. Bilo je posle još mnogo potresa i tlo se i dalje pokretalo. Svi smo morali da ostanemo napolju.
Bili smo primorani da tri noći spavamo na ulicama. Ali, i kada smo bili napolju stalno smo se bojali da će se kuće obrušiti na nas.
Noću je bilo jako hladno a mi smo imali samo dva ćebeta koja smo morali da delimo. Nismo čak ni u skrovištu mogli da ostanemo jer smo se bojali da će se plafon srušiti na nas. Naša kuća je opstala ali mnogi iz tog područja još uvek žive na ulici nadajući se da će im vlada isplatiti odštetu.
Sada se bojim više. Stalno imam osećaj straha da će prozori ili drugi delovi kuće u jednom trenutku samo pasti na mene i da ću tako umreti. Ovog meseca je, na primer, bilo dva-tri potresa. Uprkos svemu, slavim život jer ne znam šta donosi sutra."
Gasama je migrant iz Gambije koji je pre samo godinu dana putovao kroz Libiju do Italije. Opisuje nam kako se nosi sa tim i kako je mnoge odgovorio od istog opasnog puta trasom na kojoj je, veruje se, poginulo oko 2.800 ljudi.
"Život je još uvek veoma težak. Došao sam ovde krajem prošle godine i još uvek sam u imigracionom centru, pedesetak kilometara od Milana, zajedno sa još 150 ljudi. Uglavnom su svi iz Afrike, u sobi nas je šestoro. Neki su se odselili u Nemačku ili Austriju. Kažu, život je tamo bolji ali još uvek, baš kao i mi, čekaju na dokumenta da bi mogli da rade.
Upravo sam ponovo, po drugi put, rešavao test kako bih dobio dokumenta i opet sam pao. Niko ko je došao iz Gambije nije prošao test. Sada pokušavamo da se konslutujemo sa advokatom da nam pomogne. Svakog meseca dobijam po 75 evra. Od toga živim. Hrana koju jedem nije dobra. Ne mogu čak ni da odem kad i gde hoću, jer svakoga dana moram da se prijavim i ođavim u centru. Ako me nema do 22 sata uveče, neće mi biti dozvoljeno da se vratim unutra. Drugim rečima, nemam slobodu pokreta.
Ovde ima puno problema ali sam u sličnim situacijama bio i ranije, u Libiji, na svom putu do ovde, tako da sam skoro navikao.
Ostali migranti iz Afrike koji su došli ove godine, uglavnom su Nigerijci. Međutim, suviše su uplašeni da bi govorili. Sada ne dolazi mnogo ljudi iz Gambije. Uglavnom zato što im ljudi, poput mene, govore da to ne čine. Jednostavno, kroz Libiju je jako opasno putovati, a ovde nema posla.
Preko Facebook grupe takođe mnoge odgovaram od dolaska ovamo. Pošto sa njima delim svoje iskustvo, mnogi su do sada odlučili da ostanu u Gambiji ili da potraže posao negde drugde. U Senegalu, na primer. Za to vreme, ja sam još uvek ovde. Ne radim nigde i ne radim ništa. Ali ko zna šta donosi sutra."
