Nedavna, 17. godišnjica zločina u Štrpcima, osim što je pokrenula formiranje komisije koja bi trebalo da utvrdi odgovornost tadašnjeg državnog vrha za otmicu osamnaest Bošnjaka i jednog Hrvata, koje su kasnije pripadnici paravojne formacije iz Republike Srpske likvidirali, otvorila je i niz drugih pitanja o ratnim zločinima koji su se, tokom devedesetih, dogodili u Sandžaku.
Ovi zločini, koji su se dešavali tokom rata u Bosni i Hercegovini, samo su delimično procesuirani. Veruje se, da je većina počinilaca na slobodi.
Svedočenja Dževada Koldžića i Naila Kajevića o stravičnim dešavanjima tokom i posle otmice u vozu Beograd – Bar, kod mesta Štrpci, i autobusu koji je saobraćao između Sjeverina i Priboja, jasno ukazuju na odustvo volje da se ovi zločini razotkriju i počinioci kazne.
Za zločin u Štrpcima, Viši sud Bijelom Polju osudio je Nebojšu Ranisavljevića, pripadnika jedinice Vojske Republike Srpske „Osvetnici“. Četvoro pripadnika iste jedinice osuđeno je pred Okružnim sudom u Beogradu za zločin nad stanovnicima Sjeverina.
Međutim, nikada nije ispitana odgovornost vojnog i političkog vrha Srbije i tadašnje SRJ, niti su privedeni pravdi drugi počionioci zločina. Nail Kajević:
Nail Kajević Foto: Vesna Anđić
„To nije bila nikakva otimačina, nikakav hir, ili osveta pojedinca, nego je bila smišljena, koordinirana akcija, potpomognuta policajcima, pratiocima voza, koji su na svojim nalozima imali posebno zaduženje da omoguće Vojsci Republike Srpske izvođenje putnika iz voza. Znači, cilj te otmice je bio etničko čišćenje, odnosno, menjanje strukture u tim gradovima.“
Organizator oba zločina Milan Lukić, prvostepeno je osuđen pred Haškim tribunalom za zločine u Višegradu, ali haška optužnica nije obuhvatila zločine počinjene u Sandžaku. Posmrtni ostaci žrtava nikad nisu otkriveni.
„Posle toliko godina, nije interes države da se taj zločin rasvetli. Najviše bi značilo tim porodicama da se pokušaju naći kosti tih ljudi. Jednostavno, da se obavi taj obred, sahrana ili dženaza, da bi ljudi, na neki način bili imalo smireni“, kaže Dževad Koldžić.
Istraga i sudski postupak
Ovo nisu jedini zločini koji su se tokom ratnih godina događali na Sandžaku. Ekrem Hadžić, predsednik Udruženja proteranih i prognanih iz opštine Priboj, navodi još neke slučajeve o kojima se, gotovo, uopšte ne govori:
„Ubijene su četiri osobe. Četrdeset kuća je potpuno zapaljeno. Izgorio je bezbroj pomoćnih objekata. Dvestadeset porodica je protjerano sa njihovih ognjišta. Njihova imovina je uništena, opljačkana i stavljena van svake mogućnosti za dalju upotrebu. Deset punih godina mi nismo smjeli otići u ta sela, da obiđemo i da vidimo šta se događalo sa našim kućama i imanjima.“
Jasna Sarčević Janković
Sedamnaesta godišnjica zločina u Štrpcima ponovo je pokrenula neka pitanja, koja su do sada bila jedino u domenu interesovanja pojedinih nevladinih organizacija. Zatraženo je formiranje komisije koja bi trebalo da utvrdi odgovornost tadašnjeg državnog i vojnog vrha, a u Tužilaštvu za ratne zločine najvljuju istragu u otkrivanju tela nastradalih i pokretanje sudskog postupka koji bi trebalo da utvdi krivicu preostalih učesnika ovih zločina.
"Svi ostali koji se pominju kao mogući izvršioci, organizatori i nalogodavci ovih zločina su u predmetu Milan Lukić i protiv njih će se nastaviti istraga onog trenutka kada budemo znali šta ćemo sa samim Milanom Lukićem, ako nam Haški tribunal ustupi taj predmet. U svakom slučaju, taj proces nije završen, i dalje se traga za neidentifikovanim i identifikovanim licima, međutim, zaista do sada još niko nije dostupan organima gonjenja u Srbiji.“, kaže savetnica za odnose sa javnošću Tužilaštva Jasna Šarčević Janković.
Kako dosadašnji učinak države u rasvetljavanju ovih zločina vide porodice žrtava? Nail Kajević:
„Ja vam mogu reći, da je uradila tako, da je Admir Ličina, sin otetog Ilijaza Ličine, sebi presudio tako što je u dvadesetdrugoj godini nametnuo sebi konopac na vrat. Ako se može reći da je država nešto uradila, uradila je prijepoljska Opština. Napravila je jedan spomenik. Istina, nije imala snage da na taj spomenik stavi imena svih devetnaest putnika. Stavila je samo imena devet otetih putnika iz Prijepolja. Ali ja sam zahvalan mojim Prijepoljcima, jer su svi odbornici jednoglasno glasali da se taj spomenik napravi.“
Pročitajte i ovo:
Slučaj Štrpci: na 16. godišnjicu još se čeka istina
Milanu doživotni zatvor, Sredoju 30 godina
Ovi zločini, koji su se dešavali tokom rata u Bosni i Hercegovini, samo su delimično procesuirani. Veruje se, da je većina počinilaca na slobodi.
Svedočenja Dževada Koldžića i Naila Kajevića o stravičnim dešavanjima tokom i posle otmice u vozu Beograd – Bar, kod mesta Štrpci, i autobusu koji je saobraćao između Sjeverina i Priboja, jasno ukazuju na odustvo volje da se ovi zločini razotkriju i počinioci kazne.
Za zločin u Štrpcima, Viši sud Bijelom Polju osudio je Nebojšu Ranisavljevića, pripadnika jedinice Vojske Republike Srpske „Osvetnici“. Četvoro pripadnika iste jedinice osuđeno je pred Okružnim sudom u Beogradu za zločin nad stanovnicima Sjeverina.
Međutim, nikada nije ispitana odgovornost vojnog i političkog vrha Srbije i tadašnje SRJ, niti su privedeni pravdi drugi počionioci zločina. Nail Kajević:
„To nije bila nikakva otimačina, nikakav hir, ili osveta pojedinca, nego je bila smišljena, koordinirana akcija, potpomognuta policajcima, pratiocima voza, koji su na svojim nalozima imali posebno zaduženje da omoguće Vojsci Republike Srpske izvođenje putnika iz voza. Znači, cilj te otmice je bio etničko čišćenje, odnosno, menjanje strukture u tim gradovima.“
Organizator oba zločina Milan Lukić, prvostepeno je osuđen pred Haškim tribunalom za zločine u Višegradu, ali haška optužnica nije obuhvatila zločine počinjene u Sandžaku. Posmrtni ostaci žrtava nikad nisu otkriveni.
„Posle toliko godina, nije interes države da se taj zločin rasvetli. Najviše bi značilo tim porodicama da se pokušaju naći kosti tih ljudi. Jednostavno, da se obavi taj obred, sahrana ili dženaza, da bi ljudi, na neki način bili imalo smireni“, kaže Dževad Koldžić.
Istraga i sudski postupak
Ovo nisu jedini zločini koji su se tokom ratnih godina događali na Sandžaku. Ekrem Hadžić, predsednik Udruženja proteranih i prognanih iz opštine Priboj, navodi još neke slučajeve o kojima se, gotovo, uopšte ne govori:
„Ubijene su četiri osobe. Četrdeset kuća je potpuno zapaljeno. Izgorio je bezbroj pomoćnih objekata. Dvestadeset porodica je protjerano sa njihovih ognjišta. Njihova imovina je uništena, opljačkana i stavljena van svake mogućnosti za dalju upotrebu. Deset punih godina mi nismo smjeli otići u ta sela, da obiđemo i da vidimo šta se događalo sa našim kućama i imanjima.“
Sedamnaesta godišnjica zločina u Štrpcima ponovo je pokrenula neka pitanja, koja su do sada bila jedino u domenu interesovanja pojedinih nevladinih organizacija. Zatraženo je formiranje komisije koja bi trebalo da utvrdi odgovornost tadašnjeg državnog i vojnog vrha, a u Tužilaštvu za ratne zločine najvljuju istragu u otkrivanju tela nastradalih i pokretanje sudskog postupka koji bi trebalo da utvdi krivicu preostalih učesnika ovih zločina.
"Svi ostali koji se pominju kao mogući izvršioci, organizatori i nalogodavci ovih zločina su u predmetu Milan Lukić i protiv njih će se nastaviti istraga onog trenutka kada budemo znali šta ćemo sa samim Milanom Lukićem, ako nam Haški tribunal ustupi taj predmet. U svakom slučaju, taj proces nije završen, i dalje se traga za neidentifikovanim i identifikovanim licima, međutim, zaista do sada još niko nije dostupan organima gonjenja u Srbiji.“, kaže savetnica za odnose sa javnošću Tužilaštva Jasna Šarčević Janković.
Kako dosadašnji učinak države u rasvetljavanju ovih zločina vide porodice žrtava? Nail Kajević:
„Ja vam mogu reći, da je uradila tako, da je Admir Ličina, sin otetog Ilijaza Ličine, sebi presudio tako što je u dvadesetdrugoj godini nametnuo sebi konopac na vrat. Ako se može reći da je država nešto uradila, uradila je prijepoljska Opština. Napravila je jedan spomenik. Istina, nije imala snage da na taj spomenik stavi imena svih devetnaest putnika. Stavila je samo imena devet otetih putnika iz Prijepolja. Ali ja sam zahvalan mojim Prijepoljcima, jer su svi odbornici jednoglasno glasali da se taj spomenik napravi.“
Pročitajte i ovo:
Slučaj Štrpci: na 16. godišnjicu još se čeka istina
Milanu doživotni zatvor, Sredoju 30 godina