Uz najviše verske počasti i uz prisustvo stotina hiljada ljudi i visokih crkvenih i državnih zvaničnika danas je sahranjen patrijarh srpski Pavle.
Patrijarh, koji je umro u nedelju u 95. godini, sahranjen je u manastiru Rakovica, bez prisustva kamera i bez televizijskog prenosa.
Prethodno je pogrebna povorka sa otvorenim kovčegom sa telom patrijarha Pavla prošla centralnim gradskim ulicama na putu do Hrama svetog Save gde je održano opelo.
U Rakovici, pomen su služili vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Tokom sahrane dvorište je bilo puno građana, a ispred manastira je bilo nekoliko hiljada ljudi koji nisu mogli da uđu u dvorište, ali su dočekali dolazak kovčega sa telom patrijarha Pavla.
U Beogradu, građani su od nedelje popodne, kada je telo patrijarha dovezeno u Sabornu crkvu, do početka liturgije rano jutros dolazili da se poklone patrijarhu.
Mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije poručio je da je patrijarh Pavle, "sveti starac", probudio skrivenu dobrotu, čovekoljublje, bogoljublje i bratoljublje u ljudima koji su ga ovih dana na odru prepoznali kao svog najrođenijeg.
U oproštajnim govorima najviše se isticao način na koji je patrijarh živeo, njegova skromnost, poštovanje i ugled koji je imao u srpskom narodu. Vaseljenski patrijarh Vartolomej u patrijarhu Pavlu vidi dostojnog naslednika svetog Save.
“Čak i oni koji stoje izvan Crkve shvatili su da imaju posla sa neobičnom ličnošću”, rekao je Vartolomej.
Pored crkvenih velokodostojnika sahrani su prisustvovali i najviši državni zvaničnici - predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković i predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović, kao i bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica i premijer Republike Srpske Milorad Dodik.
Visoki državni zvaničnici Srbije i regiona
Predsednik Srbije Boris Tadić podsetio je na patrijarhove reči:
"Verujem da delim mišljenje građana Srbije, izražavajući zahvalnost njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Pavlu što je uvek postojao i što postoji ispred svih nas, svojim delom i rečima da uvek budemo ljudi i nikada na zlo drugih ne odgovorimo zlom u sebi".
"ČOVEK ILI NEČOVEK"
Patrijarh Pavle došao je na čelo Srpske pravoslavne crkve 1990. godine. Bio je na čelu Crkve u vreme raspada države, ratova i podela u srpskom društvu.
Nikada se nije obraćao zapaljivom retorikom ali nije uspeo ni da obuzda pojedine crkvene velikodostojnike koji su se uplitali u politiku.
Nekoliko stotina hiljada ljudi na sahrani, foto: Vesna Anđić
U poslednjem intervjuu je rekao: "Čovek ne može da zna vreme u kome će se roditi i u kome će živeti. To ne zavisi od njega. Ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu, da li kao čovek ili kao nečovek.”
SPC bi mogla da dobije novog patrijarha možda tek u maju, rekao je za naš program vladika niški Irinej, a do tada Crkvom će upravljati Sinod i najstariji predsedavajući mitropolit crnogorski Amfilohije.
Patrijarh Pavle je živeo monaškim životom, bio je poznat po skormnosti i upravo u toj skromnosti i asketskom životu je osnov njegove harizme, kaže Jovan Bajford, profesor na katedri za društvene nauke na Univerzitetu Notingam Trent, u Engleskoj:
LIČNI AUTORITET
“Međutim, ne treba zaboraviti da se dok je partijarh živeo svojim apostolskim životom i vodio SPC dogodio rat u Bosni i Hrvatskoj, a da je srpska Crkva činila malo toga da do tog rata ne dođe. Štaviše neki njeni predstavnici igrali su aktivnu ulogu u pripremanju raspada Jugoslavije”,kaže Bajford i podseća:
“Setimo se, recimo, otkopavanja grobnica u Hrvatskoj i Bosni, na čemu je insistirala Crkva koju je kasnije instrumentalizovala nacionalistička elita u Srbiji. Setimo se ponašanja vladike Filareta i drugih sveštenika za vreme rata u Bosni, a ima i drugih momenata iz bliže prošlosti kao što su optužbe protiv Pahomija, kontoverze oko imovine i finansijskih malverzacija, uplitanje Crkve u politiku, što nikada Crkva nije uspela adekvatno da reši.”
Patriarh Pavle prilikom božićne liturgije u januaru 2007. godine
Iako se često viđao u društvu predsednika Srbije Borisa Tadića i bivšeg premijera Vojislava Koštunice to se ne može reći i za Miloševića. Za vreme protesta opozicije 1996. godine u Kolarčevoj ulici je probio policijski kordon, obraćao se i demonstrantima.
No, čini se da SPC nije pratila svog patrijarha. Poznavaoci kažu da je i sam priznavao da nije bio u stanju da obuzda moć pojedinih crkvenih velikodostojnika koji su se uplitali u politiku. Tako da i Bajford primećuje:
“Iako je patrijarh sam po sebi bio ličnost koja nije bila kontroverzna, štaviše, može se naći i više citata u kojima on osuđuje na jedan uopšten način nasilje, zločine i slično, čini se da on nikada nije uspeo da svoj lični autoritet iskoristi da od Crkve napravi instituciju koja bi odražavala njegov skromni pogled na svet. Tako da vi danas imate na neki način paradoksalnu situaciju, da je upravo za vreme patrijarha Pavla, jednog skromnog, poštenog i duboko konzervativnog čoveka, SPC kao institucija postala leglo rasipništva, politikanstva, gramzivosti i korupcije.”
Patrijarh, koji je umro u nedelju u 95. godini, sahranjen je u manastiru Rakovica, bez prisustva kamera i bez televizijskog prenosa.
Prethodno je pogrebna povorka sa otvorenim kovčegom sa telom patrijarha Pavla prošla centralnim gradskim ulicama na putu do Hrama svetog Save gde je održano opelo.
U Rakovici, pomen su služili vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Tokom sahrane dvorište je bilo puno građana, a ispred manastira je bilo nekoliko hiljada ljudi koji nisu mogli da uđu u dvorište, ali su dočekali dolazak kovčega sa telom patrijarha Pavla.
U Beogradu, građani su od nedelje popodne, kada je telo patrijarha dovezeno u Sabornu crkvu, do početka liturgije rano jutros dolazili da se poklone patrijarhu.
Mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije poručio je da je patrijarh Pavle, "sveti starac", probudio skrivenu dobrotu, čovekoljublje, bogoljublje i bratoljublje u ljudima koji su ga ovih dana na odru prepoznali kao svog najrođenijeg.
U oproštajnim govorima najviše se isticao način na koji je patrijarh živeo, njegova skromnost, poštovanje i ugled koji je imao u srpskom narodu. Vaseljenski patrijarh Vartolomej u patrijarhu Pavlu vidi dostojnog naslednika svetog Save.
“Čak i oni koji stoje izvan Crkve shvatili su da imaju posla sa neobičnom ličnošću”, rekao je Vartolomej.
Pored crkvenih velokodostojnika sahrani su prisustvovali i najviši državni zvaničnici - predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković i predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović, kao i bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica i premijer Republike Srpske Milorad Dodik.
Predsednik Srbije Boris Tadić podsetio je na patrijarhove reči:
"Verujem da delim mišljenje građana Srbije, izražavajući zahvalnost njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Pavlu što je uvek postojao i što postoji ispred svih nas, svojim delom i rečima da uvek budemo ljudi i nikada na zlo drugih ne odgovorimo zlom u sebi".
"ČOVEK ILI NEČOVEK"
Patrijarh Pavle došao je na čelo Srpske pravoslavne crkve 1990. godine. Bio je na čelu Crkve u vreme raspada države, ratova i podela u srpskom društvu.
Nikada se nije obraćao zapaljivom retorikom ali nije uspeo ni da obuzda pojedine crkvene velikodostojnike koji su se uplitali u politiku.
U poslednjem intervjuu je rekao: "Čovek ne može da zna vreme u kome će se roditi i u kome će živeti. To ne zavisi od njega. Ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu, da li kao čovek ili kao nečovek.”
SPC bi mogla da dobije novog patrijarha možda tek u maju, rekao je za naš program vladika niški Irinej, a do tada Crkvom će upravljati Sinod i najstariji predsedavajući mitropolit crnogorski Amfilohije.
Patrijarh Pavle je živeo monaškim životom, bio je poznat po skormnosti i upravo u toj skromnosti i asketskom životu je osnov njegove harizme, kaže Jovan Bajford, profesor na katedri za društvene nauke na Univerzitetu Notingam Trent, u Engleskoj:
LIČNI AUTORITET
“Međutim, ne treba zaboraviti da se dok je partijarh živeo svojim apostolskim životom i vodio SPC dogodio rat u Bosni i Hrvatskoj, a da je srpska Crkva činila malo toga da do tog rata ne dođe. Štaviše neki njeni predstavnici igrali su aktivnu ulogu u pripremanju raspada Jugoslavije”,kaže Bajford i podseća:
“Setimo se, recimo, otkopavanja grobnica u Hrvatskoj i Bosni, na čemu je insistirala Crkva koju je kasnije instrumentalizovala nacionalistička elita u Srbiji. Setimo se ponašanja vladike Filareta i drugih sveštenika za vreme rata u Bosni, a ima i drugih momenata iz bliže prošlosti kao što su optužbe protiv Pahomija, kontoverze oko imovine i finansijskih malverzacija, uplitanje Crkve u politiku, što nikada Crkva nije uspela adekvatno da reši.”
Iako se često viđao u društvu predsednika Srbije Borisa Tadića i bivšeg premijera Vojislava Koštunice to se ne može reći i za Miloševića. Za vreme protesta opozicije 1996. godine u Kolarčevoj ulici je probio policijski kordon, obraćao se i demonstrantima.
No, čini se da SPC nije pratila svog patrijarha. Poznavaoci kažu da je i sam priznavao da nije bio u stanju da obuzda moć pojedinih crkvenih velikodostojnika koji su se uplitali u politiku. Tako da i Bajford primećuje:
“Iako je patrijarh sam po sebi bio ličnost koja nije bila kontroverzna, štaviše, može se naći i više citata u kojima on osuđuje na jedan uopšten način nasilje, zločine i slično, čini se da on nikada nije uspeo da svoj lični autoritet iskoristi da od Crkve napravi instituciju koja bi odražavala njegov skromni pogled na svet. Tako da vi danas imate na neki način paradoksalnu situaciju, da je upravo za vreme patrijarha Pavla, jednog skromnog, poštenog i duboko konzervativnog čoveka, SPC kao institucija postala leglo rasipništva, politikanstva, gramzivosti i korupcije.”
