Povodom smrti Patrijarha u Srbiji je proglašena trodnevna žalost, Vlada je preporučila poslodavcima da daju plaćeno odsustvo onima koji idu na sahranu.
Dakle, iako ne formalno, četvrtak je neradni dan u Srbiji.
Na dan sahrane Patrijarha neće raditi Skupština, organizuju se besplatni prevozi za gradjane iz Crne Gore i Republike Srpske, televizije su potpuno promenile programske šeme, a iz kablovskih sistema isključene strane tv stanice.
Da li sve ovo spada u uobičajeni korpus postupaka jedne sekularne države, države u kojoj, bar ustavno-pravno, ne postoji državna vera, upitali smo sociologa Zagorku Golubović.
“Nije uobičajeno, ali nije ni očekivano, jer je moje pitanje odavno da li je još uvek naša država sekularna. Ovo što se događalo da se predsednik države ponašao ovako kako se ponašao prilikom smrti patrijarha Pavla pokazivalo se i ranije. On se i ranije ponašao tako, na neki način dajući prednost crkvi u odnosu na državu. I ova preterivanja da svi programi na televiziji su podređeni tome, da ništa više ne možeš da čuješ… Samo se govori ili o tome ili, što je još gore, iskorišćene su ne samo religija, nego i nacionalizam. Dakle, ta povezanost religije i nacionalizma - to je jedan kod nas krupan problem, jer klerikalizma ima i u nekim drugim modernim državama. Međutim, kada se ove dve stvari povežu, onda dolazi do ovakvih vrhunaca i da država postaje znatno manja od crkve i crkvenih velikodostojnika.”
Ljubiša Rajić, profesor Beogradskog univerziteta, ocenjuje da je u sekularnoj državi neadekvatno proglašavanje trodnevne žalosti zbog smrti poglavara jedne verske zajednice.
„Uvodi se trodnevna žalost kao da je on neka značajna istorijska ličnost za državu i društvo a ne, suštinski, poglavar udruženja gradjana koje se zove Srpska pravoslavna crkva. A onda se slavi čovek u čiju čast se navodi to da je on bio lično veoma skroman. Pa, ovde ima još hiljade i stotine hiljada ljudi koji su veoma skromni. Uostalom, ne primećujem da je učinio nešto mnogo, počev od njegovog ekstremnog verskog konzervativizma – čuvena je njegova izjava da žene koje imaju menstruaciju ne bi trebalo da ulaze u crkvu jer su nečiste - preko njegovog mišljenja o homoseksualcima i drugima i, pre svega, njegovog nezaustavljanja episkopa - poput Pahomija, Pentofila ili Filareta i Artemija sa njihovim mućkama - koji bi bili sramota za bilo koju crkvu“, objašnjava Rajić.
PONAŠANJE ŠTETNO ZA DRŽAVU
A Zagorka Golubović ovako vidi motive vlasti u Srbiji da se gura uz skute osnažene Srpske pravoslavne crkve:
„Oni koji su na vlasti danas se osećaju nesigurno i onda traže podršku od crkve koja je stvarno moćna i, po mom mišljenju, u izvesnim stvarima moćnija i jača i od same države i vlasti. Onda oni u ovakvim prilikama to koriste da bi pokazali koliko su privrženi toj crkvi i da bi deo njene moći i prisvajali.”
Dr Jasna Šakota - Mimica smatra da žaljenje za Patrijarhom koje sada iskazuju crkvene i državne vlasti zaista deluje i namešteno i vulgarno. Taj upadljivi i vulgarni način žaljenja, od kojeg se nije distanciralo ni ponašanje predsednika zemlje, kaže ona, nameće pitanje zašto sada sekularna država Srbija nastoji da se predstavi kao crkvena.
“Za gospodina Tadića se ne može reći kao nekada za Zorana Djindjića da ima nekog političkog rivala, recimo u Vojislavu Koštunici, pa da se sad sa tim rivalom mora obračunavati tako što će ga inkorporirati u sebe, a upravo je to uradio pokojni Zoran Djindjić. Isto tako, ni izbori nisu na vidiku, pa se ne može pomisliti da Tadić hoće da okupi i vernike oko svoje ličnosti. Isključivo je na vidiku Evropa, kojoj se sigurno ne može naročito dopasti učešće predsednika Tadića na sastanku crkvenog sinoda. Tu se, možda po prvi put, slažem sa Tomislavom Nikolićem da predsedniku Tadiću nije bilo mesta na sastanku tog crkvenog tela", kaže Šakota i dodaje:
"E sad, ako smem da se odam jednom jeftinom psihologizovanju, čini mi se da je gospodin Tadić kontekst vezan za Patrijarhovu smrt zapravo želeo da iskoristi da bi otklonio onu senku šarlatanstvu koja ga odavno prati u političkom životu. Pretpostavljam da je hteo da pokaže da, eto, nije predsednik Srbije odan samo sportskim igrama, i nije samo lep kao Clooney, nego je on i saosećajan i tužan, naprosto jedan plemenit čovek. Naravno, predsednik i njegovi savetnici ni ovoga puta ne razmišljaju o slici koju Tadić ostavlja i posledicama koje će ta slika imati, pa bih onda mogla da kažem da način na koji se država ponaša u kontekstu smrti Patrijarha nije samo vulgaran nego je i vrlo štetan”.
Iako je Srbija definisana kao laička država, mnogi analitičari ukazuju na to da se crkva i politika, tačnije, Srpska pravoslavna crkva i država nedopustivo prepliću i prožimaju. Ljubiša Rajić podseća da su se u skorije vreme predsednik Tadić i vrh Crkve dok je bio živ patrijarh Pavle, a sada drugi, stalno pojavljivali zajedno.
“Počev od one čuvene posete Rusiji, kada su on i patrijarh Pavle išli na čelu crkveno-državne delegacije, pa do ovih trenutaka kada predsednik Tadić sedi na saboru kao da je episkop a ne predsednik države svih gradjana, pripadnika svih vera, i svih ateista i agnostika. Ono što sad ostaje jeste samo da se taj status u ovom ili onom trenutku i pravno potvrdi nekom izmenom ustava”, podseća Rajić.
UNIŠTEN SISTEM VREDNOSTI
Ipak, četvrt veka zagrljaja države i crkve u Srbiji nije ni jednoj ni drugoj doneo ništa drugo do poremećaja religijskih i vrednosti gradjanskog društva, ocenjuje Jasna Šakota-Mimica.
“Crkva se – i to će bez sumnje potvrditi svaki iskreni vernik – srozala isto onoliko koliko se srozala i država. Sistem vrednosti koji je zaista bio svojstven crkvi uništen je, kao što je uništen i sistem vrednosti svojstven gradjanskom društvu. Tako ćete u nečemu što se zove narod ili populacija ove zemlje imati svega dva posto gradjana. Sve ostalo više nisu gradjani. Oni jesu ličnosti, jesu sve ostalo, ali gradjanske kulture i gradjanskih vrednosti tu nema – oni ih ne neguju i ne zanimaju ih. Dakle, vi imate jednu situaciju koja je loša i po crkvu i po državu. Crkva je radeći na svom uzdizanju, odnosno, pokušavajući da se izbori za svoje mesto u politčkom životu, zapravo žrtvovala osnovne ideje i vrednosti koje su za nju toliko dugo vezane.”
Ljubiša Rajić podseća na pobedonosni pohod crkve u svetovnu sferu u poslednje dve i po decenije.
“Taj put je bio relativno kratak, negde od druge polovine osamdesetih godina, kada je država počela da podržava veću ulogu crkve iz Miloševićevih vlastoljubivih razloga, preko davanja neverovatne količine novca za izgradnju crkava i za potrebe crkve - samo je ove godine iz budžeta preko Ministarstva vera izdvojeno oko 300 miliona dinara za potrebe crkve, što će uskoro biti više nego što se izdvaja za naučni rad u Srbiji; onda stiže uvodjenje veronauke u škole za vreme Djindjićeve vlade mimo zakona i Ustava, uvodjenje crkvenih prestavnika u gotovo sve organe, uključujući i uvodjenje sveštenika u vojsku i policiju; kačenje ikona i krstova po državnim institucijama, što je isto tako protivno Ustavu. Sada smo ispod razine Hrvatske jer se tamo bar predsednik Mesić pobunio, za razliku od našeg predsednika koji to podržava.”
Stvari su u kontekstu smrti patrijarha Pavla poprimile toliko iracionalan tok, da je Predrag Kon, šef tima koji prati epidemiju novog gripa, na pitanje našeg radija da li ga brine okupljanje velikog broja ljudi pred Sabornom crkvom i na dan sahrane u vreme kada je proglašena epidemija gripa, ovako odgovorio:
„U situaciji koju imamo sada vezano za smrt našeg patrijarha ne možemo baš potpuno racionalno, do kraja, razmišljati o svakom gestu i svakom postupku“.
Ljubiša Rajić je, pak, zgranut. „Kovčeg je otvoren iako je zakonom iz 1977, ako dobro pamtim, zabranjeno držanje otvorenog kovčega bilo kog u državi. Protivno preporuci Svetske zdravstvene organizacije, redovi ljudi čekaju i ljube ikonu ovde i kovčeg, što je neverovatna opasnost za širenje epidemije“, rekao je Rajić.
