Blagostanje koje vrca na sve strane iz izbornih obećanja učinilo je od Srbije virtuelnu zemlju. Obećava se sve što može pasti na pamet, svečano se pušta u rad sve što se stigne. Stići do nemogućeg se ne može kritikovati samo po sebi, ali to nemoguće u predizbornoj Srbiji je daleko od realnih pretpostavki da postane mogućnost.
Novi kilometri auto puteva na sve strane, desetine novih fabrika, hiljade novih radnih mesta sa evropskim platama; ovako bi izgledala Srbija kada bi se ostvario barem deo izbornih obećanja u čemu prednjače stranke vladajuće koalicije, mada i opozicija drži korak sa njima. Tako karikaturista Marko Somborac primećuje da ne stiže sve da propusti kroz svoje pero.
“Jedna luda vest stiže drugu ludu vest, teško je i meni da postignem da ih pohvatam”, kaže on.
Ništa nije zaboravljeno u pomami izbornih obećanja. Koja od njih bi mogla da pobede u trci za najnerealnije pitao je naš Norbert Šinković Novosađane.
Zrnca sumnje nemaju međutim, političari u ono što govore.
“Bitno je da obezbedimo svakome da ima priliku da radi, ja sam uveren da to možemo da dostignemo, ne obećavam kule i gradove”, poručio je neumorni predsednik države Boris Tadić, koji je poslednjih nedelja otvorio više pogona nego za vreme oba mandata.
A jedan od njegovih konkurenata u eventualnoj trci za predsedničke izbore socijalista Ivica Dačić pozivajući se na stihove jedne pesme “traži, traži, sve ću ispuniti moje laži” tvrdi “e, to nećete od mene da čujete” aludirajući da on ne daje isprazna obećanja.
Partijski lideri neumorno krstare Srbijom, više su u plastenicima i štalama nego u svojim kabinetima, i ne štede na rečima kad nude bolje sutra. Karikaturista Marko Somborac ipak, ne može da izabere čemu pre da ne veruje.
“Ja nikad u životu i na svetu nisam video igrane skečeve u kampanji. Obično političar gleda u kameru, nešto obeća, postoje scene gde možda neki statisti nešto traže, pa neke montaže iz njegovih poseta, ali da imamo igrane skečeve, ovo što radi naš predsednik ja to u životu nisam video. Taj slogan Posao, investicije, sigurnost, od sva ta tri dela ne znam u šta pre da ne verujem. Meni je predsednik ubedljivo najsmešniji u celoj kampanji”, kaže Somborac.
Ništa manje nije smešno ni kada je ministar kulture otvorio jedan bilbord, pa ma šta na njemu pisalo.
“Sada je moguće lakše sa ovog mesta kretati i vraćati se”, poručio je Predrag Marković u Nišu ispred bilborda na kojem je postavljena mapa grada sa značajnim mestima grada, spomenicima i znamenitostima.
Ili kada je jedan od članova URS-a, presekao vrpcu iznad betonske ploče postavljene između obala jedne rečice kod Niša što bi valjda trebalo da se računa kao otvaranje mosta.
„Za kratko vreme uradićemo i pristupne puteve, uradićemo i udarne rupe da zadržimo ovde meštane ovog sela“, rekao je Branislav Jovanović, direktor Direkcije za izgradnju grada Niša otvarajući u selu Donje Vlase, udaljenom desetak kilometara od Niša, betonsku ploču dužine sedam metara.
(VIDEO: Branislav Jovanović otvara "most")
Sada se nudi sve ono što nikome dok su bili na vlasti nije padalo na pamet. Osim kula i gradova obećavaju i da će se sami promeniti, uvesti departizaciju društva i zapošljavanje bez stranačkog ključa. U tome kao da prednjači lider URS-a, i nekadašnji ministar ekonomije i finansija Mlađan Dinkić tražeći i razne olakšice za privrednike.
„Pa ko će ovde da dođe da sagradi fabriku ako ga lokalna vlast dere“, upitao je Dinkić kao da to pre nije znao.
Pomenućemo ovde i naprednjaka Tomislava Nikolića koji obećava drugačiju vlast ako ovoga puta pobedi.
„Model na koji sam ja naišao proučavajući to, u Južnoj Koreji kompjuter vrši javne nabavke, čovek je kvarljiva roba;“ ili „Ako mi uspemo da podignemo selo podigli smo i gradove“, poruke su Nikolićeve.
Rastrzani između Kosova i EU, uz svakodnevni pad dinara, poskupljenja, nezaposlenost i nezadovoljstvo građana, političari potežu i za najneverovatnijim. I pored izgubljene mere za realnost ekonomista Miroslav Prokopijević kaže da nema utisak da živi u virtuelnoj zemlji već u onoj iz koje socijalizam nije otišao jer, kaže, šta će političari u privatnim firmama.
“To sve užasno liči na jedan primitivni socijalizam i to je jedna prilično neodgovorna igra i nastavak jedne slike koju smo imali decenijama i koja je odvela gde je odvela”, ocenjuje on.
“Obećanja koja pominju od stotine milijardi, obećanja da se za kratko vreme izgrade raznorazni koridori, plovidbeni i saobraćajni, obećanja koja donese milijarde eura ili dolara u Srbiju, maltene preko noći”, Prokopijević navodi kao najnerealnija, ali konstatuje i da čim se nešto tako obećava “to znači da birači verovatno žele da čuju to ili da bar ne kažnjavaju tako neke stvari”.
Zato sociolog kulture Ratko Božović pita gde su birači iz 1996. i 97. koji su kaznili vlast. Uveren je da bi oni prepoznali stvari do kraja u “ovoj magluštini”.
“Ovde je izgleda potrebno prizvati jednu narodnu obećanja ludom radovanja”, kaže on uz smeh. “Negde u dinamizmu samih promena dobra je ideja stići do nemogućeg, učinimo da bude prisutno i nemoguće, ali meni se čini da to nemoguće i previše daleko od realnih pretpostavki da postane mogućnost. Tako da je to sve jedna predstava koja je više infatilna nego što je ozbiljna, više humorna nego što je atraktivna i lucidna”, ocenjuje Božović.
“Ovde je istina na godišnjem odmoru i onda ne očekujemo njen povratak, a kad ne očekujemo njen povratak bojim se nema ništa od tog da se suočimo sa stvarnošću i da vršimo tu strukturalnu promenu društva”, zaključuje Božović.
A kako je to obično bivalo, tek kada se dođe na vlast i zaposednu funckije ispliva koliko su bile iskrene poruke o strukturnim promenama u društvu.
Novi kilometri auto puteva na sve strane, desetine novih fabrika, hiljade novih radnih mesta sa evropskim platama; ovako bi izgledala Srbija kada bi se ostvario barem deo izbornih obećanja u čemu prednjače stranke vladajuće koalicije, mada i opozicija drži korak sa njima. Tako karikaturista Marko Somborac primećuje da ne stiže sve da propusti kroz svoje pero.
“Jedna luda vest stiže drugu ludu vest, teško je i meni da postignem da ih pohvatam”, kaže on.
Ništa nije zaboravljeno u pomami izbornih obećanja. Koja od njih bi mogla da pobede u trci za najnerealnije pitao je naš Norbert Šinković Novosađane.
Zrnca sumnje nemaju međutim, političari u ono što govore.
“Bitno je da obezbedimo svakome da ima priliku da radi, ja sam uveren da to možemo da dostignemo, ne obećavam kule i gradove”, poručio je neumorni predsednik države Boris Tadić, koji je poslednjih nedelja otvorio više pogona nego za vreme oba mandata.
A jedan od njegovih konkurenata u eventualnoj trci za predsedničke izbore socijalista Ivica Dačić pozivajući se na stihove jedne pesme “traži, traži, sve ću ispuniti moje laži” tvrdi “e, to nećete od mene da čujete” aludirajući da on ne daje isprazna obećanja.
Partijski lideri neumorno krstare Srbijom, više su u plastenicima i štalama nego u svojim kabinetima, i ne štede na rečima kad nude bolje sutra. Karikaturista Marko Somborac ipak, ne može da izabere čemu pre da ne veruje.
“Ja nikad u životu i na svetu nisam video igrane skečeve u kampanji. Obično političar gleda u kameru, nešto obeća, postoje scene gde možda neki statisti nešto traže, pa neke montaže iz njegovih poseta, ali da imamo igrane skečeve, ovo što radi naš predsednik ja to u životu nisam video. Taj slogan Posao, investicije, sigurnost, od sva ta tri dela ne znam u šta pre da ne verujem. Meni je predsednik ubedljivo najsmešniji u celoj kampanji”, kaže Somborac.
Ništa manje nije smešno ni kada je ministar kulture otvorio jedan bilbord, pa ma šta na njemu pisalo.
“Sada je moguće lakše sa ovog mesta kretati i vraćati se”, poručio je Predrag Marković u Nišu ispred bilborda na kojem je postavljena mapa grada sa značajnim mestima grada, spomenicima i znamenitostima.
Ili kada je jedan od članova URS-a, presekao vrpcu iznad betonske ploče postavljene između obala jedne rečice kod Niša što bi valjda trebalo da se računa kao otvaranje mosta.
„Za kratko vreme uradićemo i pristupne puteve, uradićemo i udarne rupe da zadržimo ovde meštane ovog sela“, rekao je Branislav Jovanović, direktor Direkcije za izgradnju grada Niša otvarajući u selu Donje Vlase, udaljenom desetak kilometara od Niša, betonsku ploču dužine sedam metara.
(VIDEO: Branislav Jovanović otvara "most")
Sada se nudi sve ono što nikome dok su bili na vlasti nije padalo na pamet. Osim kula i gradova obećavaju i da će se sami promeniti, uvesti departizaciju društva i zapošljavanje bez stranačkog ključa. U tome kao da prednjači lider URS-a, i nekadašnji ministar ekonomije i finansija Mlađan Dinkić tražeći i razne olakšice za privrednike.
„Pa ko će ovde da dođe da sagradi fabriku ako ga lokalna vlast dere“, upitao je Dinkić kao da to pre nije znao.
Pomenućemo ovde i naprednjaka Tomislava Nikolića koji obećava drugačiju vlast ako ovoga puta pobedi.
„Model na koji sam ja naišao proučavajući to, u Južnoj Koreji kompjuter vrši javne nabavke, čovek je kvarljiva roba;“ ili „Ako mi uspemo da podignemo selo podigli smo i gradove“, poruke su Nikolićeve.
Rastrzani između Kosova i EU, uz svakodnevni pad dinara, poskupljenja, nezaposlenost i nezadovoljstvo građana, političari potežu i za najneverovatnijim. I pored izgubljene mere za realnost ekonomista Miroslav Prokopijević kaže da nema utisak da živi u virtuelnoj zemlji već u onoj iz koje socijalizam nije otišao jer, kaže, šta će političari u privatnim firmama.
“To sve užasno liči na jedan primitivni socijalizam i to je jedna prilično neodgovorna igra i nastavak jedne slike koju smo imali decenijama i koja je odvela gde je odvela”, ocenjuje on.
“Obećanja koja pominju od stotine milijardi, obećanja da se za kratko vreme izgrade raznorazni koridori, plovidbeni i saobraćajni, obećanja koja donese milijarde eura ili dolara u Srbiju, maltene preko noći”, Prokopijević navodi kao najnerealnija, ali konstatuje i da čim se nešto tako obećava “to znači da birači verovatno žele da čuju to ili da bar ne kažnjavaju tako neke stvari”.
Zato sociolog kulture Ratko Božović pita gde su birači iz 1996. i 97. koji su kaznili vlast. Uveren je da bi oni prepoznali stvari do kraja u “ovoj magluštini”.
“Ovde je izgleda potrebno prizvati jednu narodnu obećanja ludom radovanja”, kaže on uz smeh. “Negde u dinamizmu samih promena dobra je ideja stići do nemogućeg, učinimo da bude prisutno i nemoguće, ali meni se čini da to nemoguće i previše daleko od realnih pretpostavki da postane mogućnost. Tako da je to sve jedna predstava koja je više infatilna nego što je ozbiljna, više humorna nego što je atraktivna i lucidna”, ocenjuje Božović.
“Ovde je istina na godišnjem odmoru i onda ne očekujemo njen povratak, a kad ne očekujemo njen povratak bojim se nema ništa od tog da se suočimo sa stvarnošću i da vršimo tu strukturalnu promenu društva”, zaključuje Božović.
A kako je to obično bivalo, tek kada se dođe na vlast i zaposednu funckije ispliva koliko su bile iskrene poruke o strukturnim promenama u društvu.