Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić i njegov partijski zamenik i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas jednostavno nisu došli na šesti kongres Demokratske partije socijalista.
Njihovo odsustvo najočiglednija je potvrda nivoa odnosa dve države, koji i petu godinu posle sticanja crnogorske nezavisnosti ne idu konstantnom uzlaznom linijom, već više liče na odnos razvedenih supružnika, opterećenih tmurnom prošlošću i stalnim optuživanjem koliku su jedno drugom štetu naneli i koliko to još uvek čine.
I ovog puta iz Podgorice se čuju ocene da Srbija podriva stabilnost u Crnoj Gori, a sagovornici dobrim delom kažu to nisu neosnovane konstatacije.
Međutim, za obe strane moralo bi biti poražavajuće to što se spore o pitanju koje ne bi smelo da ih tišti, jer bi samo po sebi moralo da bude izdvojeno od države. Reč je o crkvi naravno.
Zvaničnog objašnjenja razloga zbog kojih niko od visokih predstavnika Srbije nije bio na skupu važnom za vladajuću partiju susedne države iz Tadićevog kabineta ili iz njegove partije nema.
Šef diplomatije Vuk Jeremić jedini je koji je odbacio ocenu Mila Đukanovića o Srbiji kao najvećem problemu regiona.
“Ja dakle ne mogu da se složim sa konstatacijom gospodina Đukanovića da je Srbija najveći problem u regionu. Smatram da je mnogo veći problem organizovani kriminal i veze organizovanog kriminala sa političkim establišmentom. To je nešto što imamo kao nasleđe iz proteklog vremena, to je nešto protiv čega treba da se zajednički borimo”, ocenio je Jeremić.
Po pisanju nekih medija upravo je nedavno zalaganje Mila Đukanovića za jedinstvenu pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, bio jedan od razloga zbog kojih su se Tadić i Đilas odlučili za bojkot.
Osim toga kao kamen spoticanja pominju se i ocene bivšeg crnogorskog premijera o naciji i jeziku, kao i pitanje dvojnog državljanstva.
Maštarija devetnaestog veka
Koliko god da bi se razlozi za ljutnju i mogli pronaći, predsednik nevladine Građanske inicijative Miljenko Dereta ne ustručava se da potez Beograda opiše kao:
“Kratkovid i detinjast. Zato što je Beograd još jednom podlegao uticaju nečemu što dosta dugo utiče na naše odnose, a to je pitanje crkve u pojedinim zemljama. Sećam se kada smo sa Makedonijom imali probleme zato što je Srpska pravoslavna crkva tamo imala različiti tretman. Sada se to ponvalja sa Crnom Gorom na dramatičniji način. Sve zajedno je zapravo odbijanje da se sedne za pregovarački sto i da se razgovara o problemima dve zajedničke države”.
Miljenko Dereta, foto: Vesna Anđić
No, nemaju svi takav problem s tim što su po svemu sudeći u velikoj manjini. Moglo bi se reći da je u Skupštini Srbije njih petoro poslanika koji bi bili spremni da uprkos oštrim ocenama uvek sednu za isti sto sa crnogorskim vrhom.
Naime, upravo toliki je broj poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine čiji je lider Nenad Čanak bio jedini predstavnik Srbije na 6. kongresu DPS-a. Odluka vodećih ličnosti da ne otputuju u Podgoricu za njega nije mudra jer je “Crna Gora najveće uporište Srbije u evro integracijama iz regiona”.
“Mislim da zbog toga ta paradoksalna situacija da dve vladajuće stranke u Srbiji i Crnoj Gori, jedna socijaldemokratska (dakle leva), a druga socijalistička (dakle još levlje orijentacije), dovode sebe u poziciju da zbog pitanja crkve i nacije hlade odnose. Moram da kažem da ja to ne razumem”, kazao je Čanak.
RSE: Na kom su danas nivou po vašem mišljenju odnosi Srbije i Crne Gore?
Čanak: Ja mislim da u Srbiji postoji dosta veliki korpus onih koji nikako da se pomire sa činjenicom da je Crna Gora odabrala put nezavisnosti. Dok se ta Srbija ne suoči sama sa sobom i sa realitetom, dakle sa Srbijom koja je država dvadeset prvog a ne maštarija devetnaestog veka, dotle ćemo imati ovakve situacije.
RSE: To bi značilo da se Srbija pomiri i sa činjenicom da je Crna Gora priznala nezavisno Kosovo.
Čanak: Morala bi se pomiriti sa činjenicom da Crna Gora kao nezavisna država ima pravo da vodi svoju politiku u najboljem interesu svojih građana.
Na građane se ne reflektuju loši odnosi
Teško je proceniti kakav je odnos javnosti prema Crnoj Gori danas, pet godina nakon sticanja nezavisnosti. Stoga smo i Beograđane pitali, ko je profitirao od raspada nekada zajedničke države.
Još maja 2010. godine Milo Đukanović javno je izašao sa ocenama da se u kabinetu Borisa Tadića koordiniraju aktivnosti crnogorske opozicije, pa je još precizirao:
“Reč je o Mlađanu Đorđeviću, savetniku predsednika Srbije, koji vodi kampanju u ime srpske opozicije u Crnoj Gori…”.
Dva meseca kasnije Tadić je posetio Podgoricu a teške optužbe ostavljene su po strani. Ipak sve vreme ostaje gorki utisak da Srbija i Crna Gora, uprkos obimnoj privrednoj razmeni koja postoji među njima, sarađuju taman koliko moraju.
Saradnik Centra za regionalizam Aleksandar Popov krivica za izostanak pune normalizacije odnosa vidi u osećaju Srbije da je izdana priznanjem Kosova, baš kao i paternalističkom odnosu Beograda što se vidi i u situaciji kada je tražena konstitutivnost za srpski narod.
“U stvari ti loši odnosi se ne reflektuju na nivou života običnih građana ili privrednika, ali se reflektuju na političkom planu”, kaže Popov.
Dakle, s obzirom da političke zategnutosti nisu oterale srpske turiste sa crnogorskog mora ili smanjile uvoz i izvoz iz jedne u drugu državu, moglo bi se reći da je u ovom slučaju život pobedio politiku. Problem je jedino što rizik da se tako postavljene stvari obrnu i dalje nad svima stoji.
Njihovo odsustvo najočiglednija je potvrda nivoa odnosa dve države, koji i petu godinu posle sticanja crnogorske nezavisnosti ne idu konstantnom uzlaznom linijom, već više liče na odnos razvedenih supružnika, opterećenih tmurnom prošlošću i stalnim optuživanjem koliku su jedno drugom štetu naneli i koliko to još uvek čine.
I ovog puta iz Podgorice se čuju ocene da Srbija podriva stabilnost u Crnoj Gori, a sagovornici dobrim delom kažu to nisu neosnovane konstatacije.
Međutim, za obe strane moralo bi biti poražavajuće to što se spore o pitanju koje ne bi smelo da ih tišti, jer bi samo po sebi moralo da bude izdvojeno od države. Reč je o crkvi naravno.
Zvaničnog objašnjenja razloga zbog kojih niko od visokih predstavnika Srbije nije bio na skupu važnom za vladajuću partiju susedne države iz Tadićevog kabineta ili iz njegove partije nema.
Šef diplomatije Vuk Jeremić jedini je koji je odbacio ocenu Mila Đukanovića o Srbiji kao najvećem problemu regiona.
“Ja dakle ne mogu da se složim sa konstatacijom gospodina Đukanovića da je Srbija najveći problem u regionu. Smatram da je mnogo veći problem organizovani kriminal i veze organizovanog kriminala sa političkim establišmentom. To je nešto što imamo kao nasleđe iz proteklog vremena, to je nešto protiv čega treba da se zajednički borimo”, ocenio je Jeremić.
Po pisanju nekih medija upravo je nedavno zalaganje Mila Đukanovića za jedinstvenu pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, bio jedan od razloga zbog kojih su se Tadić i Đilas odlučili za bojkot.
Osim toga kao kamen spoticanja pominju se i ocene bivšeg crnogorskog premijera o naciji i jeziku, kao i pitanje dvojnog državljanstva.
Maštarija devetnaestog veka
Koliko god da bi se razlozi za ljutnju i mogli pronaći, predsednik nevladine Građanske inicijative Miljenko Dereta ne ustručava se da potez Beograda opiše kao:
“Kratkovid i detinjast. Zato što je Beograd još jednom podlegao uticaju nečemu što dosta dugo utiče na naše odnose, a to je pitanje crkve u pojedinim zemljama. Sećam se kada smo sa Makedonijom imali probleme zato što je Srpska pravoslavna crkva tamo imala različiti tretman. Sada se to ponvalja sa Crnom Gorom na dramatičniji način. Sve zajedno je zapravo odbijanje da se sedne za pregovarački sto i da se razgovara o problemima dve zajedničke države”.
No, nemaju svi takav problem s tim što su po svemu sudeći u velikoj manjini. Moglo bi se reći da je u Skupštini Srbije njih petoro poslanika koji bi bili spremni da uprkos oštrim ocenama uvek sednu za isti sto sa crnogorskim vrhom.
Naime, upravo toliki je broj poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine čiji je lider Nenad Čanak bio jedini predstavnik Srbije na 6. kongresu DPS-a. Odluka vodećih ličnosti da ne otputuju u Podgoricu za njega nije mudra jer je “Crna Gora najveće uporište Srbije u evro integracijama iz regiona”.
“Mislim da zbog toga ta paradoksalna situacija da dve vladajuće stranke u Srbiji i Crnoj Gori, jedna socijaldemokratska (dakle leva), a druga socijalistička (dakle još levlje orijentacije), dovode sebe u poziciju da zbog pitanja crkve i nacije hlade odnose. Moram da kažem da ja to ne razumem”, kazao je Čanak.
RSE: Na kom su danas nivou po vašem mišljenju odnosi Srbije i Crne Gore?
Čanak: Ja mislim da u Srbiji postoji dosta veliki korpus onih koji nikako da se pomire sa činjenicom da je Crna Gora odabrala put nezavisnosti. Dok se ta Srbija ne suoči sama sa sobom i sa realitetom, dakle sa Srbijom koja je država dvadeset prvog a ne maštarija devetnaestog veka, dotle ćemo imati ovakve situacije.
RSE: To bi značilo da se Srbija pomiri i sa činjenicom da je Crna Gora priznala nezavisno Kosovo.
Čanak: Morala bi se pomiriti sa činjenicom da Crna Gora kao nezavisna država ima pravo da vodi svoju politiku u najboljem interesu svojih građana.
Na građane se ne reflektuju loši odnosi
Teško je proceniti kakav je odnos javnosti prema Crnoj Gori danas, pet godina nakon sticanja nezavisnosti. Stoga smo i Beograđane pitali, ko je profitirao od raspada nekada zajedničke države.
Još maja 2010. godine Milo Đukanović javno je izašao sa ocenama da se u kabinetu Borisa Tadića koordiniraju aktivnosti crnogorske opozicije, pa je još precizirao:
“Reč je o Mlađanu Đorđeviću, savetniku predsednika Srbije, koji vodi kampanju u ime srpske opozicije u Crnoj Gori…”.
Dva meseca kasnije Tadić je posetio Podgoricu a teške optužbe ostavljene su po strani. Ipak sve vreme ostaje gorki utisak da Srbija i Crna Gora, uprkos obimnoj privrednoj razmeni koja postoji među njima, sarađuju taman koliko moraju.
Saradnik Centra za regionalizam Aleksandar Popov krivica za izostanak pune normalizacije odnosa vidi u osećaju Srbije da je izdana priznanjem Kosova, baš kao i paternalističkom odnosu Beograda što se vidi i u situaciji kada je tražena konstitutivnost za srpski narod.
“U stvari ti loši odnosi se ne reflektuju na nivou života običnih građana ili privrednika, ali se reflektuju na političkom planu”, kaže Popov.
Dakle, s obzirom da političke zategnutosti nisu oterale srpske turiste sa crnogorskog mora ili smanjile uvoz i izvoz iz jedne u drugu državu, moglo bi se reći da je u ovom slučaju život pobedio politiku. Problem je jedino što rizik da se tako postavljene stvari obrnu i dalje nad svima stoji.
