Uprkos svemu iza Beograda je godina u kojoj je učinjen niz, ne tako davno nezamislivih poteza, u pravcu stabilizacije regiona. Srbija je učinila niz koraka kako bi dokazala da više nije pretnja stabilnosti na Balkanu. Premijer je za svoju prvu zvaničnu posetu izabrao Sarajevo, u Beogradu je ugošćen prvi put posle skoro sedam decenija albanski premijer, majske poplave su pokazale regionalnu solidarnost. No, na nekim događajima videlo se koliko su odnosi u regionu ipak krhki. Možda i zato, kako ukazuju naši sagovornici, što se sporo radi na rešavanju otvorenih pitanja.
Koliko god da su bili veliki iskoraci u regionalnoj saradnji bilo je i spoticanja. Beograd svakako jeste povukao nekoliko poteza kojima i dan danas ubira pohvale međunarodnih zvaničnika. Stoga, i šef diplomatije Ivica Dačić, dan uoči preuzimanja predsedavanja OEBS-om, može, kako je rekao u intervjuu za RSE, da konstatuje da Srbiju nigde danas više ne gledaju sumnjičavo.
“Zato što smo mi postali jedan predvidiv partner, mi smo postali jedan ozbiljan partner koji drži svoju reč i koji apsolutno na ozbiljan i odgovoran način završava svoje međunarodne obaveze”, rekao je Dačić.
Kako su u Beogradu regionalnu saradnju proklamovali kao jedan od glavnih spoljnopolitičkih prioriteta premijer je već na početku mandata napravio veliki korak odlukom da najpre poseti Sarajevo.
„Kao predsednik vlade došao sam u posetu Sarajevu i BiH, kao prijatelj, kao neko ko predstavlja zemlju koja poštuje teritorijalni integritet BiH, koja poštuje Republiku Srpsku, koja poštuje Dejtonski sporazum“, rekao je Vučić u maju u Sarajevu.
Ipak, koliko su regionalni odnosi krhki pokazuje i to što ni Vučić ni Nikolić mesec dana kasnije nisu otišli u Sarajevo na obeleževanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata jer, kako je Vučić rekao, ne može da stoji pored „table gde se govori o srpskom fašističkom agresoru“. A reč je bila o ploči na obnovljenoj Vijećnici, koja je zapaljena 1992, sa natpisom: „Na ovom su mestu srpski zločinci u noći 25/26. 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine. U plamenu je nestalo više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite!“
Da se lideri u regionu ne slažu u svim stvarima više nego otvoreno pokazali su premijeri Edi Rama i Aleksandar Vučić. Albanski premijer jeste došao u Srbiju prvi put posle 68 godina, ali su se dvojica premijera na zajedničkoj konferenciji za medije, pa blago je reći, sporečkala oko Kosova.
“Nezavisnost Kosova je realnost i što pre to Srbija prihvati brže ćemo kao region ići napred”, na ove Ramine reči Vučić je uzvratio: „Najpre želim da kažem da nisam očekivao provokaciju od gospodina Rame. I nisam očekivao da će da govori o Kosovu i Metohiji jer ne znam kakve on ima veze sa Kosovom i Metohijom.“
A tek su su bile donekle stišale strasti zbog drona na fudbalskoj utakmici Srbije i Albanije u Beogradu sa transparentom o Velikoj Albaniji zbog čega je Ramina poseta Beograda i bila odložena na par nedelja.
Srbija se u regionalnoj saradnji ponašala u skladu sa okolnostima, kaže Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. Na neke stvari je mogla da utiče i uticala je, kaže on.
„Po mom mišljenju, u dobroj meri pozitivno. Počelo je posetom Vučića Sarajevu, to je bilo povoljno. Nastavljen je dobar trend odnosa sa Crnom Gorom. Međutim, imali smo ove dve incidentne situacije. Sa onim čuvenim dronom i Edi Ramom što je donekle ispeglano time što je Edi Rama ponovo došao na ovaj veliki kineski samit. Kada je reč o Kosovu, tu smo dobili packu, delimično zasluženo, a delimično nezasluženo od strane Brisela. Zasluženo utoliko što se u implementaciji nekih od tehničkih dogovora iz Brisela moglo više učiniti sa naše strane iako kosovska vlada nije bila formirana više od pola godine. Tako da je taj politički deo bio usporen, posebno formiranje Zajednice srpskih opština, jer je potrebna druga strana za pregovore“, navodi Popov.
Da se ubeleži još jedna incidentna situacija potrudio se haški optuženik i nekada politički saborac Vučića i Nikolića Vojislav Šešelj. Svoje retorike o susedima nije se odrekao ni nakon više od deceniju pritvora u Haškom tribunalu, pa je tako i čestitao “srpskim četnicima” “dan oslobođenja srpskog Vukovara”. Premijer Hrvatske Zoran Milanović zbog toga nije došao u Beograd na Samit Kine i 16 država Centralne i Istočne Evrope. Za taj Milanovićev potez ni mnogi u Hrvatskoj doduše nisu imali razumevanja.
„Dakle, sve što tražim od tebe je da kažeš to ne valja, to je zlo i od toga se ograđujem. Verujem da bi to ona prethodna vlast u Beogradu napravila, ova iz nekog razloga neće. U takvim okolnostima, smešno je da idem“, rekao je Milanović.
A Beograd je dobio rezoluciju Evropskog parlamenta na inicijativu hrvatskih poslanika u kojoj se Haški tribunal poziva da preispita uslove Šešeljevog puštanja na slobodu, a srpske vlasti da se ograde od njegovih izjava. Vučić je tada ocenio da je “Srbija bolji prijatelj Hrvatskoj, nego Hrvatska Srbiji.”
A Vučićev samozvani portparol ministar Aleksandar Vulin nije štedeo premijera Milanovića.
“Naš predsednik vlade je u šest meseci svog mandata video oči u oči, u četiri oka, bilateralno više svetskih lidera nego što je video gospodin Milanović u svom mandatu, pa bi onda bilo logično da iskoristi ovu priliku koju mu i Srbija pruža da bude deo ovakve diplomatije”, rekao je Vulin.
Ova situacija sa Hrvatskom se mogla izbeći, smatra Aleksandar Popov.
„Incidenta situacija sa Hrvatskom povodom puštanja Šešelja i njegovih već poznatih izjava o velikoj Srbiji, mogla se eventualno izbeći sa jednom ili dve rečenice koje bi bile sastavni deo izjave vlade o tome da je Srbija svojim postupcima i izjavama zvaničnika potvrdila da poštuje teritorijalni integritet svojih suseda, da gradi sa njima dobrosusedske odnose i da nema nameru da komentariše izjave Šešelja da mu ne bi dali na značaju koji ne zaslužuje. Mislim da je i reagovanje iz Hrvatske u jednoj meri bilo neprimereno. Digla se velika prašina oko nečega na šta vlada Srbije stvarno nije mogla da utiče“, ocenjuje Popov.
Sumirajući godinu za nama Anita Mitić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava ocenjuje da je svaki pomak pratilo i vraćanje unazad, ali upozorava na još jedan momenat.
„Iako je važno da se svaki korak pravi vrlo pažljivo, ali važno je i da on bude iskren, zato što se svaki neiskreni postupak u tom procesu regionalne saradnje prepoznaje. Zato, ja mislim da taj iskren odnos i iskreni koraci realno ne postoje. Da su to više koraci ka Evropskoj uniji nego što su koraci ka toj zaista suštinski boljoj regionalnoj saradnji, koja će da rezultitra nekim novim odnosima“, kaže Mitić.
Za razliku od političkog terena gde se zvaničnici često spotaknu, u pitanjima od životne važnosti je drugačije iskustvo. U Berlinu na konferenciji o Zapadnom Balkanu predstavljeni su zajednički regionalni infrastrukturni projekti, kao i na samitu sa Kinom u Beogradu. A tokom velikih poplava koje su u maju zadesile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku pokazale su međusobnu solidarnost regionalnih zemalja.
Međutim, Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam ukazuje da se i dalje otvorena pitanja rešavaju sporo.
„Mi imamo sastanke na raznim nivoima, imamo samit, posete i tako dalje. Međutim, ono što je obeležilo i ovu i mnoge godine iza nas je nedostatak supstance, zapravo sporo se ili nikako ne radi na rešavanju preostalih otvorenih pitanja, na unapređenju međusobnih odnosa i generalno prevazilaženju onoga što je balast devedesetih godina. Tako da mi i sada, ako bi napravili jedan bilans, a pravićemo kao Igmanska inicijativa za 20 godina Dejtonskog sporazuma, onda bi se videlo koliko je zapravo ostalo otvorenih pitanja samo zato jer nije bilo inicijativnosti vlada naših zemalja da idu u tom pravcu i onda nam samo, kao čupavac iz kutije ili kostur iz ormara iskoči neko pitanje“, zaključuje Popov.
