"Žene u crnom" čuvaju sećanje na bele trake

O tome šta se događalo u Prijedoru, da se u tom malom etnički mešovitom bosanskom gradiću ponovila sramna istorija posle 63 godine od početka nacističkog genocida nad Jevrejima - obeležavanja nekoga ko je samo zato što je druge nacionalnosti i vere jer više nepoželjan i određen je za progon i istrebljenje, i danas se u Srbiji malo zna. Ako se i zna, o tome se ne govori. Da li je tako i na Svetski dan belih traka? Podseća li neko na bele trake srama u Prijedoru?

Iako ima puno razloga da se Svetski dan belih traka u Srbiji posebno obeležava, u Srbiji je muk. Taj muk krše, kao i uvek, Žene u crnom, nevladina organizacija koja je širom Balkana poznata po svojim antiratnim aktivnostima i u vreme kada je to bilo opasno po život.

Žene u crnom su tim povodom održale skup u centru Beograda. Skup solidarnosti sa žrtvama zločina počinjenih u Prijedoru i širom sveta na kome učesnici nose bele trake a prolaznicima se uručuju leci sa citatima prijedorske majke Mejre Dautović kojoj su ubijena deca u koncentracionom logoru Omarska.

“Nije se smelo kretati ni po danu a kamoli noći. Muslimani su morali oko rukava stavljati bijelu traku kako bi se znalo ko je ko. Krvava istina Prijedora! Šta nam uradiše, oprosta im nema. Barem ne od mene. Meni nisu svi Srbi krivi i nikada ne možeš kolektivno sav narod osuditi. Krvava istina Prijedora! Našu ulicu je spasao komšija Milan. Čika Spasoje je dolazio noću da nas čuva. On nije išao na ratište. Pravio je da je prihički poremećen. Ubijali su četnici Srbe koji su pomagali Muslimanima. Tako da od Srba niko nije smeo da pomaže Muslimanima. Pero, Ednin školski drug otišao je u policiju da pita za Ednu. Oni su ga grdno napali. Došao je kod nas kući i plakao kao malo dijete. Odmah su ga poslali na ratište, gde je i ranjen. Liječio se u Beogradu, nije nam smeo više dolaziti. Ali se javio telefonom. Krvava istina Prijedora!

Početkom 1992. godine kada su moja deca bila odvedena, tragajući za njima, istog momenta sam počela pomagati ljudima. Ja sam srećna kad pomažem drugima, zato me i zovu majka Meira. Krvava istina Prijedora!

Ja sam najsrećnija majka na svetu, ako tako mogu da kažem, bar sam kosti svoje dece našla, a koliko će majki ostati i grobnica neotvorenih, koliko je majki koje će umreti i neće saznati gdje su im djeca. Borim se i dan danas da se pronalaze i otvore grobnice. Nema pomirenja i opraštanja sve dok je ijedan zlikovac slobodan. Krvava istina Prijedora!”

Žene u crnom navode da opštinske vlasti u Prijedoru do današnjeg dana nisu žrtvama "na bilo koji način odale poštu za patnje kroz koje su prošli".



Banalnost ravnodušnosti

Sociološkinja Janja Beč koja se bavi žrtvama ratova, za RSE objašnjava otkud tolika ravnodušnost u Srbiji i države i društva prema žrtvama zločina u 90-im godinama.

“Ta banalnost ravnodušnosti je negovana. Poricanje genocida je osma faza genocida i to je poslednja faza genocida. Srbija se nalazi u osmoj fazi poricanja genocida. Svako poricanje genocida je uvek strategija države preko njenih institucija: školstva, medija, pravosuđa....Srbija nje uspela da izađe iz dva začarana kruga. Prvi je da napravi distancu od toga šta se desilo, a drugi je da se raščisti sa tom ideologijom koja je to omogućila. A to je ideologija srpstva, jedne nacije koja ne ume da živi sa drugima”, kaže Janja Beč.

Na pitanje kada je prvi put čula za bele trake u Prijedoru ona je odgovorila da je čula još 90-ih, ali da se ona žrtvama rata bavi od početka strahota na Balkanu.

“Ja imam privilegiju da puno putujem, da kontaktiram sa ljudima koji se u celom svetu bave genocidom o žrtvama rata, prema tome ja nisam neka mera. Ali u Srbiji sam čula prvi put danas. I to zato što su Žene u crnom o tome progovorile. To njihovo saopštenje sa našlo na Radio Slobodna Evropa i nigde više. A inače, u svetu se o tome zna, kao što se zna da je danas četvrtak, a sutra petak. Ili što danas pada kiša ili sija sunce”, kazala je ona.

Na naše pitanje uoči skupa u centru Beograda koliko ljudi očekuju da će se skupiti, organizatori su nam lakonski odgovorili: tridesetak.

Toliko je otprilike uvek bilo onih koji su se svih ovih godina pridruživali skupovima Žena u crnom koje ne propuštaju ni jedan povod da podsete svoje sugrađane ali i državu na to šta se događalo i koliko je malo onih kojima je izrečena zaslužena kazna. Kažu, nema razlika u tome kako se na njihove pozive na solidarnost sa žrtvama, na suočavanje sa zločinima odazivaju građani pre 15-20 godina i danas. Jedina razlika je u tome što su ih ranije gotovo redovno fizički napadali, a danas ipak ređe.