Priredio: Dragan Štavljanin
Pre tri godine "vatrom se gasila vatra" u sprečavanju sloma globalne ekonomije. Sada je pitanje: "Ko će da spasi spasioce", piše nemački Špigl.
Svetu nedostaje političko vođstvo neophodno za zaustavljanje ekonomskog haosa, ocenjuje ovaj nemački ndeljnik.
Pre skoro tri godine globalna ekonomija je bila na ivici ambisa kada je "pukao balon" na američkom tržištu nekretnina. Da bi spasile prezadužene banke i osiguravajuće kompanije, zapadne vlade su pozajmile same sebi ogromne količine novca. Primenjen je opsežan stimulativan program, dok su centralne banke preplavile ekonomiju sa jeftinim novcem.
Kao što je istakao bivši nemački ministar finansija Peer Steinbrück: "protiv vatre se borilo vatrom”.
Ove mere su pomogle da se spreči ekonomska kriza nalik na Veliku depresiju 1930-ih, ali su time “zapaljeni” štabovi svetskih ekonomskih “vatrogasaca”. Sada se postavlja pitanje: ko će spasiti spasioce?
Zapad nije bio nikada slabiji od Drugog svetskog rata, i nikada kriza nije istovremeno paralizovala Evropu, Ameriku i Japan. Problem je što vodeće industrijske zemlje ne sputavaju samo uticaj takozvanog “slobodnog sveta”, već prete i globalnoj ekonomiji.
SAD na putu ka statusu “banana-republike”
"Naša zemlja se ne suočava samo sa dužničkom, već i krizom demokratije”, podseća Špigl na tekst Njujork tajmsa (The New York Times).
Ekonomista i nobelovac Pol Krugman (Paul Krugman) pisao je povodom dogovora Republikanaca i Demokrata u poslednji čas da će to “odvesti Ameriku na dugi put ka statusu banana-republike”.
U skoro polovini američkih izbornih okruga, ili Republikanci ili Demokrate imaju jasnu većinu. To znači da nema dijaloga između dva bloka. Političari treba da se boje jedino kritike unutar svoje partije na izborima za njenog kandidata za neku funkciju (primaries).
Kini preti inflacija
Život postaje sve skuplji u Kini koja se smatra “svetskom fabrikom”. Cene životnih namirnica su porasle u junu za 6.4 procenta, što je najveća stopa u poslednje tri godine. Svinjetina je poskupela za više od 50 odsto od juna prošle godine.
Sve je veće nezadovoljstvo stanovništva zbog rasta cena.
Nelagodnost raste i zbog pogoršanja ekonomske situacije u Evropi i SAD, koji su najvažnija tržišta za kinesku izrazito izvozno orijentisanu privredu.
Kineska ekonomija, druga po snazi u svetu, već se suočava sa rizikom “pregrejavanja”, jer već godinama raste po stopi većoj od 10 odsto.
Kineske vlasti nastoje da osiguraju “meko spuštanje” svoje ekonomije. Centralna banka je pet puta povećala kamatne stope od oktobra prošle godine. Međutim, slabljenje građevinskog sektora – ključne industrijske grane u Kini – verovatno će povući sa sobom i druge.
Sedište Standard & Poors u centru Njujorka, 06. avgust 2011.
Svet je bliži ekonomskom slomu nego ikada od izbijanja globalne finansijske krize, mada su vlade u mnogo čemu u boljoj poziciji nego 2008. Tačno je da su mnoge zapadne države akumulirale ogromne dugove. No, za razliku od pre tri godine, sada nema haotične nesolventnosti koja preti da gurne banke u ambis. Zapadne vlade raspolažu mehanizmima za suočavanje sa dužničkom krizom.
Međutim, uobičajena “krizna” diplomatija sa telefonskim konferencijama i obećanjima o “odlučnoj akciji”, nisu dovoljni da umire tržišta. Sada su potrebne efikasne odluke, na obe strane Atlantika, zaključuje Špigl.
Izostale suštinskih reformi
Sama fiskalna politika neće rešiti dužničku krizu. Neophodne su strukturalne reforme celog finansijskog sistema, piše Ha Jun Čeng u Gardijanu (The Guardian)
Debata se fokusira na pitanje kako kontrolisati budžetski deficit sa dominantnim stavom da se on mora brzo smanjiti i to uglavnom kroz redukciju socijalnih programa, dok kritičari smatraju da su neophodni kratkoročni fiskalni stimulansi i dugoročno rezanje budžetskog deficita sa većim oslanjanjem na povećanje poreza.
Ma koliko je ova debata važna, to ne bi trebalo da skrene našu pažnju sa urgentne potrebe da se reformiše finansijski sistem, čija nefunkcionalnost je u srcu ove krize. Jedan od najočitijih primera jeste pozicija agencija za kreditni rejting, čija su nekompetentnost i cinizam evidenti od početka krize 2008, ako ne i pre toga. Uprkos tome, ništa nije urađeno, pa se zbog toga suočavamo sa apsurdom – zemlje na evropskoj periferiji su primorane da radikalno menjaju socijalni ugovor po diktatu ovih agencija, a ne kroz demokratsku debate.
Da li je to bilo neizbežno? Jedva. Mogla je da se formira javna agencija za rejting (na primer, agencija UN), koja ne bi naplaćivala svoje usluge i radila bi svoj posao objektivnije. Istovremeno bi postala efikasna konkurencija sadašnjem oligopolu: “Standard end Pur”, “Mudi” (Moody) i “Fič” (Fitch).
Drugi primer neophodnih finansijskih reformi, čije zapostavljanje sada proganja kao duh, jeste uvođenje međunarodno dogovorenih pravila o bankrotu države. U rešavanju dužničke krize u evrozoni, jedan od najvećih prepreka jeste odbijanje onih koji poseduju obveznice da preuzmu deo tereta, tvrdeći da je to protiv osnovnih principa kapitalizma.
Zgrada Lehman Brothers sa sedištem u Njujorku, 14. septembar 2008.
Međutim, princip da kreditor, isto kao i dužnik, snosi posledice neuspešnog zajma uveliko se primenjuje na drugim nivoima svih kapitalističkih ekonomija.
Kada kompanija bankrotira, kreditori takođe trpe posledice, tako što otpisuju deo duga, produžavaju ga, ili smanjuju kamatne stope. Predlog da se to primeni i na države kada dođu u tešku situaciju, lansiran je još u vreme finansijske krize u Aziji 1998. godine. Međutim, ova incijativa je potisnuta u stranu zato što su vlade bogatih zemalja podlegle uticaju svojih finansijskih lobija.
Ništa nije urađeno da se regulišu “poreski rajevi”, koji ne samo da lišavaju vlade prihode od poreza, već otežavaju finansijsku regulaciju., ističe “Gardijan”.
Zašto ova kriza nije ista kao 2008?
Za one koji smatraju da drastičan pad na svetskim berzama poslednjih dana nagoveštava povratak na finansijski kolaps 2008. godine, odluka agencije “Standard end Purs” (Standard & Poor's) da snizi kreditni rejting SAD može se uporediti sa kolapsom investicione banke “Liman braders” (Lehman Brothers) 2008. godine što je označilo početak najveće krize od Velike depresije 1929.
Međutim, turbulencije na tržištu nisu dovoljan dokaz da se istorija ponavlja.
Postoje tri ključne razlike između finansijske krize koja je počela pre tri godine i sadašnjih događaja, piše Frančesko Guerera u Vol strit džornalu (The Wall Street Journal).
Prvo, njihovi uzroci su potpuno različiti
Kriza 2008. počela je sa “dna” (bottom) i krenula je ka vrhu (up). Krenula je od preoptimistične kupovine nekretnina, nastavila preko mašinerije za sekuratizaciju na Vol Stritu, sa veoma malom pomoći odnosno angažmanom kreditnih agencija, i na kraju tog lanca zarazila globalnu ekonomiju. Dakle, slom finansijskog sektora je izazvao recesiju.
S druge strane, sadašnje nevolje izazvane su na vrhu (top-down). Vlade širom sveta zbog nemoći da stimulišu svoje ekonomije i dovedu “svoju kuću u red”, izgubile su poverenje biznisa i finansijske zajednice.
To, povratno, izaziva naglo smanjenje potrošnje u privatnom sektoru i investicije, što izaziva začarani krug koji vodi ka visokoj nezaposlenosti i usporenom privrednom rastu.
Druga razlika je možda najvažnija. Finansijske kompanije i privatna lica su obilato koristili jeftine kredite uoči krize 2008.
Kada je “balon pukao”, nemogućnost otplate zajmova i njihovo otpisivanje izazvalo je duboku recesiju.
Ovoga puta, problem je potpuno drugačiji. Zbog malaksalosti ekonomije, kompanije i pojedinci čuvaju novac sa strane, ne želeći da se dodatno zadužuju, što rezultira anemičnom potrošnjom i rastom investicija.
Treća razlika je direktna posledica dve prethodne. Imajući u vidu njenu genezu, kriza iz 2008. je imala jednostavno, mada bolno rešenje: vlade su morale da intervenišu kako bi osigurale likvidnost svojih ekonomija ubacujući ogromne količine gotovog novca u realni sektor, spasavajući banke od kraha i snižavajući kamatne stope.
Njujorška berza na Wall Streetu Njujork, 09. avgust 2011.
To nije bila jeftina politika jer su vlade širom sveta “upumpale” oko hiljadu milijardi dolara u sistem. Takođe, nije bilo fer da poreski obveznici podnose teret i plaćaju za grehe drugih. Međutim, taj plan je na kraju imao pozitivne efekte jer je izbegnuta globalna depresija.
Takav odgovor danas, odnosno mehanizam, nije na raspolaganju. Sadašnji problemi nisu izazvani nedostakom likvidnosti. Mnoge američke kompanije raspolažu velikim količinama gotovine. Njihovi bilansi nisu višu opterećeni dugovima.
Ključno pitanje je hroničan nedostatak poverenja finansijskih aktera jednih u druge kao i nesposobnost njihovih vlada da podstaknu ekonomski rast.
Ako bi sada čak centralne banke upumpavale dodatne količine novca u ekonomiju koja je već “preplavljena gotovinom”, to bi bila slaba uteha.
Velike kompanije sa negodovanjem gledaju na banke, koje čuvaju ogromne količine novca na sigurnim računima, ali koji se ne oplođuje. Tako je Njujorška banka (Bank of New York) povukla prošle sedmice potez bez presedana da naplaćuje provizije kompanijama koje drže novac u njenim trezorima.
Ove godine, finansijski sektor ne može da očekuje od državnih institucija izdašnu pomoć. Da bi izašla iz ovog ćorsokaka, tržišta će morati da se oslone na vlastite snage ili da čekaju da političari u SAD i EU preduzumu radikalne mere, kao što su fiskalne i reforme na tržištu rada, u cilju postizanja ekonomskog rasta, zaključuje Vol Strit Džornal.
Pre tri godine "vatrom se gasila vatra" u sprečavanju sloma globalne ekonomije. Sada je pitanje: "Ko će da spasi spasioce", piše nemački Špigl.
Svetu nedostaje političko vođstvo neophodno za zaustavljanje ekonomskog haosa, ocenjuje ovaj nemački ndeljnik.
Pre skoro tri godine globalna ekonomija je bila na ivici ambisa kada je "pukao balon" na američkom tržištu nekretnina. Da bi spasile prezadužene banke i osiguravajuće kompanije, zapadne vlade su pozajmile same sebi ogromne količine novca. Primenjen je opsežan stimulativan program, dok su centralne banke preplavile ekonomiju sa jeftinim novcem.
Kao što je istakao bivši nemački ministar finansija Peer Steinbrück: "protiv vatre se borilo vatrom”.
Ove mere su pomogle da se spreči ekonomska kriza nalik na Veliku depresiju 1930-ih, ali su time “zapaljeni” štabovi svetskih ekonomskih “vatrogasaca”. Sada se postavlja pitanje: ko će spasiti spasioce?
Zapad nije bio nikada slabiji od Drugog svetskog rata, i nikada kriza nije istovremeno paralizovala Evropu, Ameriku i Japan. Problem je što vodeće industrijske zemlje ne sputavaju samo uticaj takozvanog “slobodnog sveta”, već prete i globalnoj ekonomiji.
SAD na putu ka statusu “banana-republike”
"Naša zemlja se ne suočava samo sa dužničkom, već i krizom demokratije”, podseća Špigl na tekst Njujork tajmsa (The New York Times).
Ekonomista i nobelovac Pol Krugman (Paul Krugman) pisao je povodom dogovora Republikanaca i Demokrata u poslednji čas da će to “odvesti Ameriku na dugi put ka statusu banana-republike”.
U skoro polovini američkih izbornih okruga, ili Republikanci ili Demokrate imaju jasnu većinu. To znači da nema dijaloga između dva bloka. Političari treba da se boje jedino kritike unutar svoje partije na izborima za njenog kandidata za neku funkciju (primaries).
Kini preti inflacija
Život postaje sve skuplji u Kini koja se smatra “svetskom fabrikom”. Cene životnih namirnica su porasle u junu za 6.4 procenta, što je najveća stopa u poslednje tri godine. Svinjetina je poskupela za više od 50 odsto od juna prošle godine.
Sve je veće nezadovoljstvo stanovništva zbog rasta cena.
Nelagodnost raste i zbog pogoršanja ekonomske situacije u Evropi i SAD, koji su najvažnija tržišta za kinesku izrazito izvozno orijentisanu privredu.
Kineska ekonomija, druga po snazi u svetu, već se suočava sa rizikom “pregrejavanja”, jer već godinama raste po stopi većoj od 10 odsto.
Kineske vlasti nastoje da osiguraju “meko spuštanje” svoje ekonomije. Centralna banka je pet puta povećala kamatne stope od oktobra prošle godine. Međutim, slabljenje građevinskog sektora – ključne industrijske grane u Kini – verovatno će povući sa sobom i druge.
Svet je bliži ekonomskom slomu nego ikada od izbijanja globalne finansijske krize, mada su vlade u mnogo čemu u boljoj poziciji nego 2008. Tačno je da su mnoge zapadne države akumulirale ogromne dugove. No, za razliku od pre tri godine, sada nema haotične nesolventnosti koja preti da gurne banke u ambis. Zapadne vlade raspolažu mehanizmima za suočavanje sa dužničkom krizom.
Međutim, uobičajena “krizna” diplomatija sa telefonskim konferencijama i obećanjima o “odlučnoj akciji”, nisu dovoljni da umire tržišta. Sada su potrebne efikasne odluke, na obe strane Atlantika, zaključuje Špigl.
Izostale suštinskih reformi
Sama fiskalna politika neće rešiti dužničku krizu. Neophodne su strukturalne reforme celog finansijskog sistema, piše Ha Jun Čeng u Gardijanu (The Guardian)
Debata se fokusira na pitanje kako kontrolisati budžetski deficit sa dominantnim stavom da se on mora brzo smanjiti i to uglavnom kroz redukciju socijalnih programa, dok kritičari smatraju da su neophodni kratkoročni fiskalni stimulansi i dugoročno rezanje budžetskog deficita sa većim oslanjanjem na povećanje poreza.
Ma koliko je ova debata važna, to ne bi trebalo da skrene našu pažnju sa urgentne potrebe da se reformiše finansijski sistem, čija nefunkcionalnost je u srcu ove krize. Jedan od najočitijih primera jeste pozicija agencija za kreditni rejting, čija su nekompetentnost i cinizam evidenti od početka krize 2008, ako ne i pre toga. Uprkos tome, ništa nije urađeno, pa se zbog toga suočavamo sa apsurdom – zemlje na evropskoj periferiji su primorane da radikalno menjaju socijalni ugovor po diktatu ovih agencija, a ne kroz demokratsku debate.
Da li je to bilo neizbežno? Jedva. Mogla je da se formira javna agencija za rejting (na primer, agencija UN), koja ne bi naplaćivala svoje usluge i radila bi svoj posao objektivnije. Istovremeno bi postala efikasna konkurencija sadašnjem oligopolu: “Standard end Pur”, “Mudi” (Moody) i “Fič” (Fitch).
Drugi primer neophodnih finansijskih reformi, čije zapostavljanje sada proganja kao duh, jeste uvođenje međunarodno dogovorenih pravila o bankrotu države. U rešavanju dužničke krize u evrozoni, jedan od najvećih prepreka jeste odbijanje onih koji poseduju obveznice da preuzmu deo tereta, tvrdeći da je to protiv osnovnih principa kapitalizma.
Međutim, princip da kreditor, isto kao i dužnik, snosi posledice neuspešnog zajma uveliko se primenjuje na drugim nivoima svih kapitalističkih ekonomija.
Kada kompanija bankrotira, kreditori takođe trpe posledice, tako što otpisuju deo duga, produžavaju ga, ili smanjuju kamatne stope. Predlog da se to primeni i na države kada dođu u tešku situaciju, lansiran je još u vreme finansijske krize u Aziji 1998. godine. Međutim, ova incijativa je potisnuta u stranu zato što su vlade bogatih zemalja podlegle uticaju svojih finansijskih lobija.
Ništa nije urađeno da se regulišu “poreski rajevi”, koji ne samo da lišavaju vlade prihode od poreza, već otežavaju finansijsku regulaciju., ističe “Gardijan”.
Zašto ova kriza nije ista kao 2008?
Za one koji smatraju da drastičan pad na svetskim berzama poslednjih dana nagoveštava povratak na finansijski kolaps 2008. godine, odluka agencije “Standard end Purs” (Standard & Poor's) da snizi kreditni rejting SAD može se uporediti sa kolapsom investicione banke “Liman braders” (Lehman Brothers) 2008. godine što je označilo početak najveće krize od Velike depresije 1929.
Međutim, turbulencije na tržištu nisu dovoljan dokaz da se istorija ponavlja.
Postoje tri ključne razlike između finansijske krize koja je počela pre tri godine i sadašnjih događaja, piše Frančesko Guerera u Vol strit džornalu (The Wall Street Journal).
Prvo, njihovi uzroci su potpuno različiti
Kriza 2008. počela je sa “dna” (bottom) i krenula je ka vrhu (up). Krenula je od preoptimistične kupovine nekretnina, nastavila preko mašinerije za sekuratizaciju na Vol Stritu, sa veoma malom pomoći odnosno angažmanom kreditnih agencija, i na kraju tog lanca zarazila globalnu ekonomiju. Dakle, slom finansijskog sektora je izazvao recesiju.
S druge strane, sadašnje nevolje izazvane su na vrhu (top-down). Vlade širom sveta zbog nemoći da stimulišu svoje ekonomije i dovedu “svoju kuću u red”, izgubile su poverenje biznisa i finansijske zajednice.
To, povratno, izaziva naglo smanjenje potrošnje u privatnom sektoru i investicije, što izaziva začarani krug koji vodi ka visokoj nezaposlenosti i usporenom privrednom rastu.
Druga razlika je možda najvažnija. Finansijske kompanije i privatna lica su obilato koristili jeftine kredite uoči krize 2008.
Kada je “balon pukao”, nemogućnost otplate zajmova i njihovo otpisivanje izazvalo je duboku recesiju.
Ovoga puta, problem je potpuno drugačiji. Zbog malaksalosti ekonomije, kompanije i pojedinci čuvaju novac sa strane, ne želeći da se dodatno zadužuju, što rezultira anemičnom potrošnjom i rastom investicija.
Treća razlika je direktna posledica dve prethodne. Imajući u vidu njenu genezu, kriza iz 2008. je imala jednostavno, mada bolno rešenje: vlade su morale da intervenišu kako bi osigurale likvidnost svojih ekonomija ubacujući ogromne količine gotovog novca u realni sektor, spasavajući banke od kraha i snižavajući kamatne stope.
To nije bila jeftina politika jer su vlade širom sveta “upumpale” oko hiljadu milijardi dolara u sistem. Takođe, nije bilo fer da poreski obveznici podnose teret i plaćaju za grehe drugih. Međutim, taj plan je na kraju imao pozitivne efekte jer je izbegnuta globalna depresija.
Takav odgovor danas, odnosno mehanizam, nije na raspolaganju. Sadašnji problemi nisu izazvani nedostakom likvidnosti. Mnoge američke kompanije raspolažu velikim količinama gotovine. Njihovi bilansi nisu višu opterećeni dugovima.
Ključno pitanje je hroničan nedostatak poverenja finansijskih aktera jednih u druge kao i nesposobnost njihovih vlada da podstaknu ekonomski rast.
Ako bi sada čak centralne banke upumpavale dodatne količine novca u ekonomiju koja je već “preplavljena gotovinom”, to bi bila slaba uteha.
Velike kompanije sa negodovanjem gledaju na banke, koje čuvaju ogromne količine novca na sigurnim računima, ali koji se ne oplođuje. Tako je Njujorška banka (Bank of New York) povukla prošle sedmice potez bez presedana da naplaćuje provizije kompanijama koje drže novac u njenim trezorima.
Ove godine, finansijski sektor ne može da očekuje od državnih institucija izdašnu pomoć. Da bi izašla iz ovog ćorsokaka, tržišta će morati da se oslone na vlastite snage ili da čekaju da političari u SAD i EU preduzumu radikalne mere, kao što su fiskalne i reforme na tržištu rada, u cilju postizanja ekonomskog rasta, zaključuje Vol Strit Džornal.