Alberto De Oliva je Španac koji u Užicu živi sa porodicom već tri godine došao je u misiji katoličke crkve koja posle 30 godina ponovo radi u ovom gradu.
Alberto je rodom iz Malage, Andaluzija, sa njim je supruga Sonia i njihovo osmoro dece. Najstariji Hose ima 12 godina. Alberto nam priča kako i zašto je došao baš u Užice:
„ Došli smo ovde zbog vere. Vera je jedan dar, jedna milost, koju je Bog nama darovao, je u našem krštenju. U Crkvi sam iskusio ljubav koju bog ima za mene. Zbog toga nije nas bilo briga da ostavimo život u Malagi i da dođemo ovde i da pokažemo to, da Bog nas voli i da postoji večni život.”
RSE: Šta ste radili u Španiji?
De Oliva: Radio sam jedno vreme kao učitelj. Pošto to nije bio stalni posao, a želili smo da se venčamo, našao sam posao kao komercijalista u jednoj multinacionalnoj kompaniji za bezbednost sistema i tu sam radio zadnjih 12 godina. Zarađovao sam dosta, ali sam i mnogo radio. Sećam se poslednjeg radnog dana jednog jula pred praznike, kada sam se vratio kući i brojao novac koji sam zaradio u tom mesecu, bilo ga je zaista mnogo, no to mi je proizvelo osećaj jedne velike praznine. Puno posla, puno para, za šta? Nije mi donelo sreću.
RSE: Kako živite ovde u Užicu?
De Oliva: Dobro živimo. Aklimatizovali smo se u ovom gradu. Nedostaje nama prednost velikog grada, gde ima više mogćnosti zabave. Došli smo iz Malage, koja je peti grad u Španiji, i ima milion stanovnika, no to nije problem. Ono što nama nedostaje je familija, prijatelji i pre svega sunce i more.
RSE: Kako su Vas primili Užičani?
De Oliva: Mnogo dobro. Od prvog dana kada smo došli, komšije, učitelji činili su da početak škole za decu bude što lakši. Ljudi koji rade u Domu zdravlja uvek su bili veoma strpljivi sa nama videći osmoro dece i Sonjinu trudnoća ovde u Užicu. Policija nam je takođe puno pomagala kada smo trebali da prijavimo svoj boravak ovde, pravoslavni sveštenici takođe su nama pomagali za ono što nam je bilo potrebno. Sve je veoma dobro. Mi takođe vidimo da ljudi u Užicu vole špansku kulturu, hranu, jezik.
RSE: Imate li prijatelje u ovom gradu?
De Oliva: Sa nama je došla još jedna porodica iz Hondurasa,takođe misionari, i oni su bili naši prvi prijatelji zajedno sa ljudima iz parohije. Ali, bilo je bilo teško da nađemo prijatelje zbog nepoznavanja jezika, međutim ove godine upoznao sam ljude koji su mi puno pomogli i otvorili vrata svoje kuće. Pomogli su mi da nađem malo posla, zbog toga mogu da kažem da su oni moji prijatelji, Branko , Borko iz “Ribolovca” i Žarko..
RSE: Tražite li posao u Užicu?
De Oliva: Da, naravno. Moram da tražim posao, ovde živim! Mnogi od vas nemaju posao i teško je, ali za mene, kao stranca je mnogo teže, što je normalno .Išao sam svuda, u privatne kompanije, hotele, opštinu, škole jezika, nudio se za branje malina... i ništa. Ali biće, kad Bog hoće, tada će biti. Ja mislim da još malo nedostaje.
RSE: Kako su se deca integrisala u školi?
De Oliva: Troje starije deca krenuli su u školu iste nedelje kada smo stigli u Užice. Na početku im je bilo teško, svaki dan su imali 5 časova nastave, ništa nisu razumeli, bez prevođenja.. Učitelji i učenici su pomagali mnogo i veoma brzo su se uklopili. Sada veoma dobro govore i razumeju srpski. Najmlađi idu u obdanište. Malo otežava to što nisu u istom obdaništu.
RSE: Da li ste imali loših iskustava u ove tri godine?
De Oliva: Tri godine života je dug period i naravno da ima loših iskustava, no ništa drugačije nego u Malagi. Bilo je hladno u kući jer grejanje nije dobro radilo. Imali smo i mali problema sa nekim komšijama. Varali su nas sa novcem. Ali Bog nam je dao snagu da oprostimo.
RSE: Šta ljudi misle o Vama i Vašoj porodici?
De Oliva: Ima onih koji su zadovoljni što smo ovde, onih kojima se sviđa ono što je špansko, onih koji misle da smo ludi šta imamo osmoro dece, onih kojima se ne sviđa što su ovde katolici. Ima svega. Većina misle da imamo ugovor sa Crkvom, sa Vatikanom i da nas oni plaćaju i to mnogo. Ali nije tako.
RSE: U Užicu je malo porodica sa osmoro dece, kažite nam njihova imena?
De Oliva: Najstariji je Hose, pa Laura ima 9 godina, Sonija, Alberto, Tomas, Danijel, Izabel i najmlađa je Marija ima 19 meseci.
Alberto je rodom iz Malage, Andaluzija, sa njim je supruga Sonia i njihovo osmoro dece. Najstariji Hose ima 12 godina. Alberto nam priča kako i zašto je došao baš u Užice:
„ Došli smo ovde zbog vere. Vera je jedan dar, jedna milost, koju je Bog nama darovao, je u našem krštenju. U Crkvi sam iskusio ljubav koju bog ima za mene. Zbog toga nije nas bilo briga da ostavimo život u Malagi i da dođemo ovde i da pokažemo to, da Bog nas voli i da postoji večni život.”
RSE: Šta ste radili u Španiji?
De Oliva: Radio sam jedno vreme kao učitelj. Pošto to nije bio stalni posao, a želili smo da se venčamo, našao sam posao kao komercijalista u jednoj multinacionalnoj kompaniji za bezbednost sistema i tu sam radio zadnjih 12 godina. Zarađovao sam dosta, ali sam i mnogo radio. Sećam se poslednjeg radnog dana jednog jula pred praznike, kada sam se vratio kući i brojao novac koji sam zaradio u tom mesecu, bilo ga je zaista mnogo, no to mi je proizvelo osećaj jedne velike praznine. Puno posla, puno para, za šta? Nije mi donelo sreću.
RSE: Kako živite ovde u Užicu?
De Oliva: Dobro živimo. Aklimatizovali smo se u ovom gradu. Nedostaje nama prednost velikog grada, gde ima više mogćnosti zabave. Došli smo iz Malage, koja je peti grad u Španiji, i ima milion stanovnika, no to nije problem. Ono što nama nedostaje je familija, prijatelji i pre svega sunce i more.
RSE: Kako su Vas primili Užičani?
De Oliva: Mnogo dobro. Od prvog dana kada smo došli, komšije, učitelji činili su da početak škole za decu bude što lakši. Ljudi koji rade u Domu zdravlja uvek su bili veoma strpljivi sa nama videći osmoro dece i Sonjinu trudnoća ovde u Užicu. Policija nam je takođe puno pomagala kada smo trebali da prijavimo svoj boravak ovde, pravoslavni sveštenici takođe su nama pomagali za ono što nam je bilo potrebno. Sve je veoma dobro. Mi takođe vidimo da ljudi u Užicu vole špansku kulturu, hranu, jezik.
RSE: Imate li prijatelje u ovom gradu?
De Oliva: Sa nama je došla još jedna porodica iz Hondurasa,takođe misionari, i oni su bili naši prvi prijatelji zajedno sa ljudima iz parohije. Ali, bilo je bilo teško da nađemo prijatelje zbog nepoznavanja jezika, međutim ove godine upoznao sam ljude koji su mi puno pomogli i otvorili vrata svoje kuće. Pomogli su mi da nađem malo posla, zbog toga mogu da kažem da su oni moji prijatelji, Branko , Borko iz “Ribolovca” i Žarko..
RSE: Tražite li posao u Užicu?
De Oliva: Da, naravno. Moram da tražim posao, ovde živim! Mnogi od vas nemaju posao i teško je, ali za mene, kao stranca je mnogo teže, što je normalno .Išao sam svuda, u privatne kompanije, hotele, opštinu, škole jezika, nudio se za branje malina... i ništa. Ali biće, kad Bog hoće, tada će biti. Ja mislim da još malo nedostaje.
RSE: Kako su se deca integrisala u školi?
De Oliva: Troje starije deca krenuli su u školu iste nedelje kada smo stigli u Užice. Na početku im je bilo teško, svaki dan su imali 5 časova nastave, ništa nisu razumeli, bez prevođenja.. Učitelji i učenici su pomagali mnogo i veoma brzo su se uklopili. Sada veoma dobro govore i razumeju srpski. Najmlađi idu u obdanište. Malo otežava to što nisu u istom obdaništu.
RSE: Da li ste imali loših iskustava u ove tri godine?
De Oliva: Tri godine života je dug period i naravno da ima loših iskustava, no ništa drugačije nego u Malagi. Bilo je hladno u kući jer grejanje nije dobro radilo. Imali smo i mali problema sa nekim komšijama. Varali su nas sa novcem. Ali Bog nam je dao snagu da oprostimo.
RSE: Šta ljudi misle o Vama i Vašoj porodici?
De Oliva: Ima onih koji su zadovoljni što smo ovde, onih kojima se sviđa ono što je špansko, onih koji misle da smo ludi šta imamo osmoro dece, onih kojima se ne sviđa što su ovde katolici. Ima svega. Većina misle da imamo ugovor sa Crkvom, sa Vatikanom i da nas oni plaćaju i to mnogo. Ali nije tako.
RSE: U Užicu je malo porodica sa osmoro dece, kažite nam njihova imena?
De Oliva: Najstariji je Hose, pa Laura ima 9 godina, Sonija, Alberto, Tomas, Danijel, Izabel i najmlađa je Marija ima 19 meseci.
