Kao nus efekat iznošenja detalja o pretnjama koje su upućene zameniku tužioca za ratne zločine Srbije Brunu Vekariću i članovima njegove porodice, do javnosti je doprlo i saznanje da Tužilaštvo i dalje radi na predmetu nazvanom “Mediji”. Radi se o istragama protiv lica osumnjičenih da su učestvovali u ratnom huškanju posredstvom medija tokom devedesetih godina. Da apsurd bude veći, baš neki od novinara koji se u tom kontekstu najčešće spominju, danas su izrazito prisutni u medijima u Srbiji. Jedan od njih je i narodni poslanik, koji se svom žestinom obrušio na samo Tužilaštvo.
Da li bivši novinar RTS-a, danas poslanik partije Aleksandra Vučića, Milovan Drecun ima razloga za zebnju nakon što je tužilac Vekarić obelodanio kako veruje da možda upravo da on stoji iza pretnji kojima je izložen. I to zato što je i Drecun pod lupom u slučaju “Mediji”. Vekarić u interesu istrage ne otkriva detalje ali navodi da su učinjeni značajni iskoraci u istrazi o medijskom podstrekivanju na zločine, koja se, bez i jedne optužnice, razvukla na pet godina:
“Došli smo do određenih saznanja, do jednog nivoa. Dalje utvrđujemo odgovornost, odnosno proveravamo podatke koji nisu ni malo naivni. To je veoma osetljivo i važno pitanje s obzirom na izuzetno važnu kategoriju a to je nezavisnost medija. Zato smo veoma oprezni i zato to toliko traje. Prošlo je više od pedeset ljudi kroz naše Tužilaštvo vezano za taj predmet”.
Istovremeno dok u Tužilaštvu obrađuju, kako kažu, ogromnu količinu medijske građe, u jednom od beogradskih dnevnika objavljuju saznanja o navodnom iznošenju podataka iz samog Tužilaštva i njihovoj predaji ljudima u Ambasadi SAD. To je teza koja se poklapa sa onim što je u nadahnutom izlaganju u Skupštini Srbije izneo sam Drecun:
“To isto Tužilaštvo za ratne zločine je 10. 11. 2010. godine na sastanku sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država, preko tužioca Vukčevića poručilo, citiram ‘… ali u Tužilaštvu su sprmeni da se jednom mesečno sastanu sa predstavnicima Ambasade Sjedinjenih Američkih Država i da preciznije govore o toku svakog predmeta’. Na osnovu tog citata pitam se, čije je Tužilaštvo za ratne zločine. Republike Srbije ili američko?”
U Tužilaštvu nisu želeli da komentarišu ovakve nastupe novinara i poslanika prepoznatljivog po televizijskoj emisiji u kojoj je svojevremeno iznosio navodne teorije o širokim zaverama kao uzrocima sunovrata u kom se Srbija našla. Takođe, u istim emisijama je, na primer, za ratne zločine osuđene Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića nazivao, “legendarnim srpskim vojskovađama … u drugom kosovskom boju 610 godina kasnije”.
Koliko je moguće, između ostalih, i samog Drecuna prepoznati u objašnjenju koje iznosi profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Snježana Milivojević?
“Neki ljudi koji u širem smislu rade u tom informativnom ali i u političkom aparatu nove vlasti, u stvari su tu da obezbede kontinuitet. Da pokažu da uprkos pričama o antifašizmu, i uz priče o četnicima i partizanima, Prvom, Drugom svetskom ratu i tako dalje, i devedesete treba smestiti u tu slavnu tradiciju. Dakle, da u odnosu na to sadašnja vlast ne menja svoje pozicije, pa zato i iste aktere ponovo vidimo na sceni”.
Svakako na trenutno najvišu poziciju je dospeo Ratko Dmitrović, koji je kao novinar RTS-a takođe zanimljiv Tužilaštvu (barem ako je suditi po njegovom spominjaju u publikaciji “Reči i nedela” koju je ta institucija objavila 2011. godine). Danas je Dmitrović prvi čovek kompanije “Novosti”, dok je njegov šef iz RTS-a, u vreme kada ta kuća bila nesumnjivo državno dirigovana propaganda mašinerija, Milorad Vučelić viđeni analitičar koji je, što bi mogao biti i vrhunac apsurda, nedavno na TV “Pink” govorio o cenzuri. Tom prilikom je kao laži opisao optužbe za cenzuru koje se upućuju aktuelnoj naprednjačkoj vlasti, te pojasnio:
“To je jedno ponavljanje laži, beskrajno ponavljanje, da napraviš od nje istinu, pa će neko i poverovati”, objasnio je Vučelić.
Teško je se oteti utisku koji iznosi predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović:
“Danas se u Srbiji oseća veoma jak zadah devedesetih i to ne samo kada je u pitanju novinarstvo”.
O Vučeliću je skoro nemoguće govoriti izvan tog kontekta. Dovoljno je čuti odlomak iz, na primer, komentara iz 1991. godine, kada je sa televizije osuo po rezervistima koji su bežali od rata:
“Oni iznalaze razne alibije i pokrića da bi prikrili vlastiti kukavičluk, nepatriotizam, pa čak i izdaju”.
Bilo bi zanimljivo utvrditi da li je, koliko dugo, i ako jeste, zbog čega sam Vučelić bio u ratnim zonama. No, “vaskrsavanje” novinara tog kalibra inspirisalo je NUNS da još 2009. godine podnese krivičnu prijavu protiv odgovornih osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima “Politika”, “Večernje novosti” i ostalima, a za koje veruju da su kao državna medijska preduzeća vodili ratno huškašku kampanju. Do danas se ništa nije tim povodom dogodilo:
“Lustracije nije bilo. Nikada nismo ozbiljno razgovarali o odgovornosti za ratno huškaško novinarstvo. Kao posledica toga na sceni imamo ponovo iste ljude, presvučene u neke nove odore, ali poruke koje oni šalju, čini mi, se da se bitno ne razlikuju”, kaže Vukašin Obradović.
Značilo bi to, dodaje profesorka Milivojević, da je zapravo pravni proces podbacio, dok je u akademskim krugovima bilo istraživanja koja su se bavila ovom temom. Sama novinarska struka uglavnom je ostajala nema, praktično i bez otpora, zbog čega su u godinama posle petog oktobra iznikli novi rizici sa kojima će javnost tek da se nosi:
“U profesionalnom smislu i u odnosu na javnu debatu rizik je najveći jer proizvodi konfuziju, jedno u mentalnom smislu haotično stanje. To stanje nas svaki put kada imamo nekakvu konfliktnu situaciju, na primer kada neko razapne zastavu velike Albanije, kada se Šešelj vrati iz Haga, kada se dogodi nešto drugo u susednoj ili daljim državama, kod nas se uvek temeljno u društvu aktivira jedan agresivni govor prema svemu što ugrožava sliku koju mi pokušavamo da sačuvamo o devedesetim. A koja je fundamentalno netačna. I koja se sudara sa svakom drugom slikom kada uđemo u bilo koju komunikaciju”.
Sve to našu sagovornicu uverava da vlast koju personifikuje lider naprednjaka i premijer Aleksandar Vučić svoj evropski kurs pokušava da dokaže u odnosu na budućnost. Zanemaruje pri tome, citira Milivojević pisca Vilijama Foknera, da “prošlost nikada nije mrtva, da čak najčešće nije ni prošlost”.
Srbija je danas svakako drugačija država od one kakva je bila u vreme Miloševićeva, pa stoga i to što su među onima koji diktiraju njenu medijsku politiku i oni koji su to činili u vreme njegove diktature, danas proizvodi drugačije posledice. Ipak, takođe pogubne, uverava Vukašin Obradović:
“Posle perioda u kom je narod sluđivan borbom protiv korupcije, hapšenjima kriminalaca sa ili bez navodnika, režim u ovom trenutku igra na drugu kartu a to je buđenje nacionalističkih osećaja kod običnih građana. To smo imali prilike da se uverimo u poslednje vreme na primeru incidenata na utakmici Albanija – Srbija, zatim posete Edija Rame, na kraju u vezi sa ubistvom navijača u Turskoj. Dakle, plašim se vlast kako bi skrenula pažnju sa ekonomskih tema koje su goruće, okreće tom soft nacionalizmu nudeći narodu novu duševnu hranu umesto činjenica. Zbog toga je normalno da u toj i takvoj situaciji računaju na proverene kadrove onih koji imaju već iskustva sa koketiranjem ili zagovaranjem nacionalističkih ideologija. Tako je sasvim logično da ljudi poput Milorada Vučelića ponovo dobijaju ključne uloge u društvenom dijalogu”.
