Siva zona srpske ekonomije

Jedna Beograđanka je upitala za cenu haljine prodavačicu u butiku. Ponuđene su joj dve cene. Veća ako plati karticom, za 10 odsto jeftinija za keš. Mušterija je, naravno, platila kešom bez fiskalnog računa. Time je omogućila da se taj promet nigde ne evidentira, što je vlasniku podiglo zaradu za mnogo veći procenat od onog kojim je “častila” kupca. To je samo jedan vid rasprostranjene sive ekonomije u Srbiji.

Građani Srbije se često susreću sa poslovanjem u sivoj zoni: primaju deo plate na ruke, ne uzimaju fiskalni račun, rade na crno bez ikakvog papira, plaćaju jeftinije robu, ako je kupuju za keš…

Državu, opet, privrednici optužuju da svojom poreskom politikom i drugim zahvatanjima motiviše poslovanje u sivoj zoni, praktično podstiče poslodavce da izbegavaju prevelike državne namete.

• Rad 'na crno' svakodnevnica radnika Balkana
• Poreska politika u Srbiji: Parafiskalni nameti i sivi tokovi

Strategija za borbu protiv sive ekonomije usvojena krajem 2015. godine i akcioni planovi države, kažu u Nacionalnoj alijansi za lokalni ekonomski razvoj (NALED), uglavnom su usmereni na otkrivanje i kažnjavanje onih koji krše zakone, efikasnijom i brojnijom inspekcijom kao i digitalizacijom, jer u ovom trenutku 59 odsto svih plaćanja se obavlja isključivo kešom, što je, smatraju stručnjaci, način da se “hrani" siva ekonomija.

Tako na primer, muzičar Rastko Radičević iz Čačka kaže da sve plaća kešom i ne uzima fiskalni račun. Njegov sugrađanin Ivan Glišović navodi da se trudi da, pored keša, što češće koristi karticu i da uvek traži fiskalni račun.

Pokušavajući da zavede red i da motiviše građane da uzimaju fiskalne račune kako bi bio evidentiran tok novca, država je prošle godine pokrenula akciju "Uzmi račun i pobedi”, ponudivši vredne nagrade onima koji pošalju fiskalne račune. Mamac su bili stan, putovanja, auto i 700 drugih vrednih nagrada. Bila je to kratkoročna akcija koja je izazivala i dosta podsmešljivih komentara.

Izbegavanje fiskalnih računa je samo jedan vid sive ekonomije. Svaki četvrti radnik u Srbiji deo ili celu platu prima na ruke, što znači da je ta zarada neoporezovana. Procenjuje se da 570 hiljada ljudi radi na crno, dakle da nisu prijavljeni. Uglavnom u poljoprivredi, građevinarstvu, ugostiteljstvu, trgovini, kažu u NALED-u.

Vratimo se u Čačak. Rastko Radičević kaže da se ne bi bunio da primi platu i na ruke i na račun u banci, dok Ivan Glišović navodi da su u njegovoj firmi svi prijavljeni i svi primaju plate na račun u banci. Muzičar Radičević kaže takođe da zna mnogo njih koji rade na crno, Glišović tvrdi da je takvih sve manje u poslednje vreme.

Srbija je jedina država u regionu koja je donela strateški dokument, Program za suzbijanje sive ekonomije. U tom dokumentu su, podseća Ivan Radak iz Naleda, postavila četiri glavna cilja:

“Bolja kontrola sive ekonomije, bolje otkrivanje i sankcionisanje sive ekonomije, smanjenje birokratskih prepreka koje guraju privredu u sive tokove, uvođenje podsticajnih mera kako bi se motivisali privrednici da posluju u legalnim tokovima, i na kraju, podizanje svesti građana i privrednika zašto je i za njih važno da siva ekonomija bude manja.”

U Srbiji je mimo propisa promet roba i usluga u vrednosti od oko 10 milijardi evra, od čega budžet ostaje uskraćen za oko tri milijarde evra, procenjuje NALED na osnovu poslednjeg istraživanja iz 2013. godine.

Time je svaki građanin uskraćen za jednu prosečnu platu na godišnjem nivou. Ili, još plastičnije: ovim novcem bi svaka opština u Srbiji mogla da dobije novi dom zdravlja, da se rekonstruišu i opreme sve opšte i specijalne bolnice, finansiraju plate vatrogasaca, policajaca i lekara i da se prepolovi deficit budžeta.

Proveravamo da li naši sagovornici u Čačku misle da im posredno zavlače ruke u džep onih koji izbegavaju plaćanje obaveza državi. Muzičar Radičević razume one koji izbegavaju prevelike državne namete, dok Glišović smatra da je u interesu građana da se što više novca sliva u državnu kasu kako bi ga ona dalje investirala.

• Sto nijansi sive ekonomije
• Mladi preduzetnici sami

I dok je vlast okrenuta uterivanju discipline i oštrijim i efikasnijim kaznenim merama, oštrijoj kontroli povećanjem broja inspektora, privrednici je optužuju da svojom poreskom politikom motiviše poslovanje u sivoj zoni. Kao i da smanjenje poreza i doprinosa može biti mnogo efikasnije i pravednije.

Milorad Matić, vlasnik fabrike malih aviona AERO East Europe, koji je svoju firmu iz Kraljeva nedavno preselio u Jagodinu, kaže da su doprinosi i porezi na plate zaposlenih previsoki i da zato ima mnogo neprijavljenih radnika koji “rade na crno”.

“Kada bi bio 20-30 odsto doprinos u odnosu na platu, a ne 71 procenat zvanično, a nezvanično 100 odsto (kad se saberu svi drugi troškovi), tada bi svi ljudi prijavljivani a ne bi se držali u crnoj zoni”, uveren je Matić.

Što se poreske politike tiče, država je kao ustupak podigla nivo neoporezovanog dela ličnog dohotka i izašla u susret preduzetnicima koji su početnici u svom poslu odlukom da su prve dve godine poslovanja oslobođeni poreza, kako ne bi, što je čest slučaj, započinjali posao u sivoj zoni, dok ne stanu na noge, objašnjava Ivan Radak .

“Već od oktobra 2018. će stupiti na snagu oslobađanje od poreza početnika u poslovanju. Do sada je većina kretala biznis iz stanova, u sivoj zoni, dok ne bi zaradili dovoljno da mogu da se prijave. Takođe, pokrenuta je reforma sistema parafiskalnih nameta. Oni su veliki problem jer su često nepredvidivi, sprečavaju privrednike da adekvatno planiraju svoje poslovanje. Uvedena je obaveza prijavljivanja radnika prvog dana kada stupe na posao. Do sada je to bilo moguće nakon tri dana rada, što su, naravno, nesasvesni poslodavci zloupotrebljavali, držali radnike na crno”, objašnjava Radak deo predviđenih mera države u suzbijanju sive ekonomije.

Država, međutim, zahvata u kase preduzetnika i po nekoliko puta oporezujući i robu koja je na lageru, oporezujući je i kad ista ta roba biva prodata, oporezuje se porez na dobit i kad se uknjiži kao profit i kad se taj isti novac diže sa bankarskog računa. To su samo neki od prigovora koji se često čuju od privrednika.

Matić dodaje da je veliki problem i pitanje duplog oporezivanja:

“Ako je firma već platila porez na dobit, onda ne vidim razlog zašto bi vlasnik ponovo plaćao porez na dobit kada reši da te pare sa računa podigne. Iste pare koje je već prijavio i koje su oporezovane.”

Država praktično reketira privrednike koji na osnovu projektovane dobiti unapred plaćaju porez za narednu godinu, tvrdi naš sagovornik:

“Ko zna da li će da bude živ iduće godine? Ja sam imao slučaj da sam s jednim preduzećem u jednoj godini imao neku dobit i neko poslovanje. I onda u idućoj godini nisam radio ništa, ali imao sam obavezu akontacionog plaćanja poreza na dobit na osnovu onoga što sam radio u prošloj godini. I pošto to nisam uplatio, oni me guraju u blokadu. I u blokadi sam cele godine zbog toga što dugujem porez koji nisam zaradio jer nisi imao ni dinar prihoda.”

Vlada Srbije proglasila je 2017-u godinu „godinom borbe protiv sive ekonomije“. Proglasila je da će uspeh Programa biti meren putem tri indikatora – smanjenje obima sive zone sa 30,1 na 26,7% BDP-a, smanjenjem PDV jaza (razlike izumeđu planiranog i ostvarenog PDV-a) sa 25,1 na 20%, kao i smanjenjem učešća neformalne zaposlenosti u ukupnoj zaposlenosti sa 24 na 17%.

NALED najavljuje sledeće istraživanje za dva meseca, kada će se znati da li su ovi ciljevi ostvareni. Međutim, poslednja procena o obimu sive ekonomije u Srbiji datira još iz 2013. godine. Od tada nije rađena. Siva ekonomija kreće se u rasponu od 21 do 30,1% BDP-a, pokazala je poslednja studija o proceni nivoa sive ekonomije koju je izradio Fond za razvoj ekonomske nauke uz podršku USAID-a.

Utisak je da država, ipak, kaže Radak, delimično toleriše sivu ekonomiju zarad čuvanja socijalnog mira, jer na taj način deo nezaposlenih zarađuje za život.

“Naravno, ono na šta se Nacionalni program usmerava jeste, ne na one koji prodaju na ulici da bi preživeli, već na suzbijanje one sive ekonomije koja generiše organizovani kriminal. Usmeravamo se nanajveća žarišta, a ne na ljude koji žele da prežive”, objašnjava Ivan Radak.

Izlazak iz sive ekonomije, uz sve rečeno, proces je za koji je potrebno vreme, ako i postoji politička volja da se ona suzbije. U Srbiji, kaže Radak, na rečima postoji, ali očekivalo se da primena zapisanih mera bude efikasnija.

Srbija je zemlja koja je praktično u nedavnoj prošlosti, od kraja 80-ih do kraja 90-ih, bila u sivoj zoni. Država je praktično na najrazličitije načine pljačkala građane. Država je u u vreme međunarodnih sankcija protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije bila glavni švercer, za nju je radila organizovana mafija, roba se kupovala na ulicama, devize su se prodavale i kupovale po ćoškovima, doktori nauka, lekari, profesori su bili primorani da se pridruže sitnim švercerima, pa su preživljavali prodavajući švercovani benzin u flašama i cigarete na komade …

• Srbija: Siva ekonomija dnevno guta osam miliona evra

Osamnaest godina nakon završetka ratova i smene vlasti koja je građane dovela do prosjačkog štapa, siva zona nije ni blizu svedena na onu meru koja postoji u državama Evropske unije ka kojoj Srbija teži.

Obim sive ekonomije u državama u regionu kreće se u rasponu od 22 do 32 odsto BDP-a, dok je prosek razvijenih država EU oko 15% BDP-a. U odnosu na Srbiju jedino Bugarska ima veći obim prometa u neformalnim privrednim tokovima. Među zemljama sa najmanjom stopom poslovanja mimo propisa su pojedine države poput SAD i Švajcarska kod kojih je obim sive zone oko 7% BDP-a.