Tamara Jasem (22) je prevoditeljka sa arapskog jezika. Radi u Prihvatnom centru u Preševu gde pomaže izbeglicama da lakše dođu do informacija.
Tragične priče koje ovi ljudi nose sa sobom, bliske su ovoj devojci sirijsko-srpskog porekla, jer je rođena u Siriji, gde je i živela do pre dve godine, kada se iz ratom zahvaćene zemlje preselila sa porodicom u Srbiju.
Tamara Jasem za RSE govori o svom životu u Siriji, dolasku u Srbiju, ali o tome kako izgleda njen radni dan u Preševu.
Dok novembarska kiša nemilosrdno pada, Tamara Jasem, jedna od pet prevodilaca u Centru za prihvat izbeglica u Preševu, dočekuje ljude koji su nakon višednevnog putovanja iz Sirije, Iraka i Avganistana stigli u Srbiju.
Mnogo je male dece, pa roditelji pokušavaju da im kod humanitarnih organizacija pronađu toplu i suvu odeću. Njihov posrednik u komunikaciji je Tamara.
"Pošto većina ljudi zna arapski, ovi iz Iraka i Sirije, kad im nešto nije jasno, ja dođem i pitam: 'Šta vam treba?', 'Doktor?', 'Hrana?' i tako dalje. Kako god mogu da pomognem. Odmah čujem: 'O, hvala Bogu da smo čuli arapski i da neko zna da nam nešto objasni. Tako reaguju svi", priča nam Tamara.
Ona je u Komesarijatu za izbeglice počela da radi pre dva meseca. Pomagala je i u Šidu, a već tri sedmice je deo tima u Preševu.
No, njen put do ovog gradića na jugu Srbije počinje u Deir e Zoru (Derizoru). U ovom, sedmom po veličini gradu u Siriji, smeštenom 450 kilometara severoistočno od Damaska, živela je sve do 2013.
"Živela sam 20 godina u Siriji i da ti kažem ukratko - to je bila bogata zemlja. Ali, sad šta se dešava... To je zemlja koja više ne postoji", navodi naša sagovornica.
Ka sadašnjem stanju entropije Sirija je počela da klizi 2011. godine. Tamara i njeni roditelji - otac Sirijac i majka Srpkinja - izdržali su dve godine u takvim okolnostima. Ona je tamo pohađala Elektrotehničku školu, a roditelji, koji su se upoznali na studijama u bivšoj SFRJ, radili su kao stomatolozi. A, onda su shvatili da je došlo vreme da spakuju stvari i odu.
"Odlučili smo da izađemo 2013. Ne samo zbog rata. Završila sam gimnaziju i situacija nije baš dobra da odeš u neki drugi grad da studiraš, pa smo odlučili da odemo u Srbiju. Damask, Liban, Abu Dabi, Beograd – put je ukupno trajao tri i po dana", priča nam Tamara.
U Srbiji odlaze u majčin rodni Bosilegrad, varošicu u Pčinjskom okrugu na jugu zemlje.
Kada je izbeglička kriza uzela maha, Tamara zajedno sa ocem počinje da se bavi prevodilačkim poslom. Rad joj ne pada teško, ali su priče ljudi koji dolaze izuzetno mučne.
"Dok gledaš svoj narod koji je nekad bio bogat, kako se muči da stigne negde gde mu je sve obezbeđeno, to je mučno", iskreno će ona.
Tamarini rođaci i prijatelji su, uglavnom, ostali u Siriji. Neke je, međutim, srela u preševskom centru prvi put posle nekoliko godina.
"Mnoge ljude - komšije, prijatelje, jednog druga iz gimnazije ovde sam srela. On se šlogirao. Kaže: 'Jesi li to stvarno ti? Nisam se nadao da ću te videti posle sedam godina' ", kaže ona.
Osim što pomaže izbeglicama, Tamara u Sofiji studira na Elektrotehničkom fakultetu. Ima želju da se jednom vrati u rodni Deir e Zor.
"Razmišljam da se vratim tamo kad se smiri situacija. Naša cela porodica je tamo – stričevi, baba, svi su tamo. Nemam nikakav kontakt sa njima. Kad se smiri, otići ću", navodi naša sagovornica.
Do tada, Tamara Jasem ostaje posrednik između svojih zemljaka i novog sveta koji ih čeka.
