Kroz prihvatni centar u Preševu poslednjih dana u proseku dnevno prođe između 1.000 i 2.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana i Iraka. Iako je zbog znatno manjeg broja ljudi nego prethodnih meseci ubrzana registracija, hladno vreme i povremena kiša su još jedna u nizu prepreka koje im stoje na putu ka evropskim zemljama, u kojima se nadaju da će pronaći sigurnost i mir. Oni sa kojima smo razgovarali nadaju se da će Evropa zadržati humani odnos prema izbeglicama i nakon bezumnih terorističkih napada u Parizu.
Dečji kašalj je zvuk koji ćete neizbežno čuti šetajući prihvatnim centrom u Preševu. Na temperaturi koja je blizu nule, dok hladnoća štipa obraze, na ulazu u kamp zatičemo dvestotinak izbeglica, koje podeljene u grupama od po nekoliko desetina ljudi, čekaju da prođu kroz sistem registracije. Po jedna grupa ulazi na svakih sat vremena. U redu je nemali broj žena i male dece. U zimskoj odeći, ogrnuti u šalovei kišne kabanice, na nogama nose čizme i cipele kaljave od pešačenja po drumovima.
Na registraciju čeka i Duha (29) arhitekta iz Alepa. Sa svojom mlađom braćom i sestrama putuje četiri dana.
“Pošli smo iz Turske”, priča nam. “Do Grčke smo stigli preko mora, to je bilo opasno putovanje. Potom, smo otišli u Makedoniju, to je bilo lako. Iz Makedonije smo vozom došli ovde. Bilo je naporno, sedeli smo na podu u vagonu. Ovde čekamo već pet sati. Ne daju nam dozvolu da uđemo, a tako je hladno. Ali, dobili smo nešto hrane, vode i odeće.”
Jasno je da je građanski rat, koji je za gotovo četiri godine razorio Siriju, primarni uzrok iseljavanja ljudi koji beže kako bi spasili gole živote. To nam potvrđuje i naša sagovornica.
“Vojske ima svuda po ulicama. Opasno je za sve nas. Nema posla. Važna stvar je i da u Siriji nema škola za decu. Odlazimo u Evropu da se obrazujemo”, kaže Duha.
Dvadesetosmogodišnja Iračanka Rafel putuje sa ćerkom Feit i rođacima. Na prenatrpanom brodu kojim su plovili ka Grčkoj, proveli su 23 sata na pučini Jonskog mora. Iza sebe je ostavila rodni Bagdad, u kojem je izgubila najbliže članove porodice.
“Ubili su mi oca i brata. Ne znam gde mi je muž. Već četiri meseca tragam za njim, ali ne znam gde je. Kako da živim bez posla? Mi smo ovde samo zato što želimo da živimo kao ljudi.”
Kada uđu u centar za prihvat, izbeglice dočekuju pripadnici policije koji im uzimaju podatke i daju papire sa kojima mogu da nastave putovanje. Hranu i odeću dobijaju od humanitaraca koji takođe rade u kampu. Pod šatorom međunarodne humanitarne organizacije “Remar”, koja okuplja volontere sa svih strana sveta, promrzli ljudi dobijaju toplu supu, čaj i odeću. Zadržavaju se uglavnom oko pola sata, tek da se okrepe pre nego nastave put ka Šidu. U šatoru “Remara” upoznajemo Martina, volontera iz Švajcarske.
“Moj prijatelj je imao informacije o ovom poslu, rekao mi je želi da dođe da pomogne, pa sam pomislio da bih mogao i ja. Uzeo sam nedelju dana odmora i došao. Moj posao je da dajem odeću ljudima. Ovde imamo pantalone, odeću za bebe, jakne. Nedostaju nam cipele”, apeluje ovaj volonter.
Otkako je Srbija, sledeći potez Hrvatske i Slovenije, uvela zabranu ulaska za takozvane ekonomske migrante, u prihvatnom centru nema registrovanih osoba koje dolaze iz zemalja za koje je “spuštena rampa”, kaže nam Slobodan Savović, zamenik rukovodioca Centra za prihvat izbeglica. U trenutnim uslovima, dodaje on, centar može da obezbedi smeštaj za hiljadu ljudi, a za proširenje kapaciteta preuređuje se zgrada nekadašnje Duvanske industrije.
“Nadamo se da ćemo za petnaest dana imati te smeštajne kapacitete u potpunosti, to znači sa krevetima, grejanjem, mokrim čvorovima… Radimo po fazama. U prvoj očekujemo petstotinak ležajeva, plus postoji prostorija za sedenje, gde bismo mogli još toliko ljudi da smestimo. To je veliki kompleks, tako da ima tu puno prostorija gde ljudi mogu da se sklone da ne bi bili na vetru, kiši i snegu.”
Po završetku registracije, izbeglice na izlazu čekaju preprodavci SIM kartica za mobilne telefone (cena je duplo skuplja nego na trafici) i ulični prodavci cipela (deset evra par). To su i autobusi koji ih voze direktno do Šida. Čim priđu, šofer im na engleskom saopštava cenu te usluge:
“Trideset pet evra po osobi”, objašnjava jednom starijem čoveku, mašući na jednoj ruci s tri, a na drugoj s pet prstiju, tek da bude siguran da ga je potencijalna mušterija dobro razumela.
Oni koji nemaju novca za autobus, odlaze na železničku stanicu. Vozna karta je više nego upola jeftinija i košta 15 evra. Bez obzira na to kojim prevoznim sredstvom odluče da nastave put ka Evropskoj uniji, ovi ljudi svesni su da su nedavni teroristički napadi Islamske države u Parizu iz temelja prodrmali Stari kontinent. Ipak, nadaju se da će Evropljani ostati razumni i shvatiti da ekstremisti ne predstavljaju većinske muslimane.
“To nije muslimanski. Oni daju pogrešnu sliku o islamu. Islam to ne dozvoljava”, kaže Iračanka Rafel, dok osamnaestogodišnji Muhamed iz Sirije samouvereno dodaje:
“Evropa je poznata po humanosti i razumnom načinu razmišljanja. Ti ljudi koji rade takve stvari protiv nevinih civila ne razmišljaju razumno. Mi smo ljudi koji traže budućnost i sigurnost, a ti ljudi ne traže to, oni su psihopate koje povređuju civile. Po mom mišljenju, Evropa neće promeniti svoj humani pogled na problem izbeglica.”
