Piše: Halina Tereščuk (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Ukrajinski vojnik Oleksandr Mašonkin iz Lavova proveo je 197 dana u zarobljeništvu pobunjenika takozvane Donjecke narodne republike. Od 6.augusta je kući, od kada je oslobodjen u razmeni. Još uvek mu je teško poverovati šta je sve preživeo, u kakvim je uslovima boravio i kako je moguće da ga ništa nije slomilo.
Oleksandr Mašonkin iznova uči da spava ali mu san još dugo neće biti miran. Trudi se da se navikne na pomisao da je već kod kuće, ali to mu je veoma teško. Trudi se da se ne podseća na ono što je preživeo, ali ni to mu ne polazi za rukom, jer reči za sobom povlače sećanja prožeta užasom.
Mašonkin: Ostala mi je navika da s kreveta ustajem kao sa daščanog ležaja, koji izgleda kao polica povešena na zid. Verovatno ću se još dugo buditi ovako. Kad otvorim oči shvatam da sam već kod kuće .
Njega su zarobili pobunjenici “DNR” 21. januara 2015.godine. Dve nedelje je branio Donjecki aerodrom. Za vreme borbe, ostaci minirane betonske ploče su pali na njega. Spasili su pancir i šlem. Seća se da mu je upravo tada sevnula misao da bi mu bilo bolje da umre.
Mašonkin: Na takvu misao me navela činjenica da sam ispod ruševinašto si da niko ne može da dopre do mene, niti sam ja mogao da se pokrenem. Tako sam ležao 10 sati – sve mi je bilo pritisnuto – glava, torzo, ruke. Uspeo sam da se izvučem samo zahvaljujući čudu. Ne znam kako, ali uspeo sam.
Oleksandr je zarobljen zajedno sa četrnaest drugih vojnika, koji su branili aerodorm, i koje su Ukrajinci, zbog njihove hrabrosti nazvali kiborzima. On je imao je slomljena rebra, a i svi drugi borci su bili u teškom stanju. Dugo su ih vozili u tenku “Ural”i najpre ih priveli komandiru posebne jedinice pobunjenika s nadimkom “Givi”.
Mašonkin: Kada su nas doveli kod “Givija”, dali su nam sok da nam pokažu kako su dobri. Kasnije smo pili vodu samo iz česme.
Kasnije su ukrajinske zarobljenike odveli kod lidera samoproglašene Donjecke republike, Aleksandra Zaharčenka, kada im je ukazana prva pomoć i preuzeti teži zarobljenici.
Mašonkin: Rekli su nam da kleknemo na kolena i iznova su nas propitivali ko je ko. Uzeli su nam armijske pločice.Najteže nam je bilo kada su nas smestili u podrum objekta u kojem je bila razmeštena jedinica komandira pobunjenika s nadimkom “Motorola”. Izmedju 11 i 20 sati tukli su nas i terorisali. Dovodili bi jedne i tukli. Onda bi ih izveli u doveli drugu grupu, pa treću… tako ceo dan. Tukli su nas cevima, stolicama, nogama od stolova. Tukli su nas svuda – po glavi, po celom telu, po preponama. Uzeli bi vruću pegluu i njome prelazili preko ruke pritisnute uza zid, dok ne bi čuli da cvrči koža. Tada bol već nisam ni osećao jer je najstrašnije bilo kada su me već izlomljenog dalje dokusurivali i lomili. Nisu nam dozvoljavali da padnemo. Uveče je došao “Motorola” i rasterao ih je.
Nakon desetosatnog maltretiranja “kiborge” su premestili u podrum zgrade u kojoj je nekada bila ukrajinska Služba bezbednosti u Donjecku. Tamo im je u svima pružena lekarska pomoć, jer su svi imali prelome. Razmestili su ih u ćelije u kojima je nekada bila arhiva, a umesto kreveta bile su metalne police u šest nivoa.
Mašonkin: Dali su nam drugu odeću jer su naše uniforme bile izgorele. Neko je dobio ženski kaput, neko nešto drugo, dobro je da nismo dobili suknje. Tamo u podrumu bez prozora smo proveli nedelju ili dve. Dvaput na dan su nam davali da jedemo – kašu ili supu. Kasnije su nas premestili u zajedničku prostoriju u kojoj su bili drugi zarobljenici. Tu je bilo 44 vojnika i nekoliko civila. redje su nas tukli, ali je psihološki teror nastavljen.
Među njima su bili i ruski plaćenici Čečeni, koji su bili najsuroviji. Medju nama u ćeliji je bilo i “cinkaroša”, što smo kasnije shvatili, pa više ništa suvišno nismo govorili. Jer su nam nadređeni rekli da cinkaranjem možemo da zaradimo poene i da će nas tako pre pustiti. Nekoliko osoba je to i zaradilo. Pobunjenici su nam govorili da smo mi zombiji koji su krenuli protiv svogа naroda. Odgovarali smo da smo pošli u rat jer je bio narušen suverenitet Ukrajine. Ali nemoguće je bilo ubediti ih u to.
Ja shvatam da su oni veoma indokrtrinirani. Za njih ukrajinski radio govori laži, dok njihov kaže istinu. Tamo se ništa ne gradi, misle da će biti država u državi. Žele da budu i deo Rusije i deo Ukrajine, neki žele da budu u nezavisnoj državi. Svako priča kako njemu više odgovara.
Stalno su nas izvodili da obavljamo razne poslove – čistili smo grad, njihove komandne zgrade. Govorili su nam da smo robovi iz Ukrajine. Pre dolaska novinara trudili su se da nemamo masnice. Novinari su me pitali kako se ja odnosim prema činjenici da nas je vlada napustila. Ja sam na to odgovorio da o tome ništa ne mogu da sudim jer već dugo vremena nemam nikakvih informacija ni o čemu.
U ćeliji nekadašnje SB zarobljenicima je bilo dozvoljeno da slušaju radio, ali su ukrajinske radio stanice često bile ometane. Nakon mesec dana zarobljenicima su počeli da dolaze aktivisti koji su im doneli odeću, knjige, vodu, lekove. Davali su im i pakete od najbližih, ali nije uvek sve stizalo. Oleksandr Mašonkin je nekoliko puta telefonirao supruzi i roditeljima. Nadređeni su davali dozvolu za telefoniranje. Kasnije su u podrumu imali telefon i nekoliko ljudi dnevno je moglo da razgovara sa svojima.
Među zarobljenicima zajedno s Oleksandrom bio je i ukrajinski sveštenik, vojni kapelan. U uglu ćelije vojnici su napravili kapelu – na zid su zalepili ikone, sto su prekrili tradicionalnim stolnjakom, postavili su krst i sveće.
Mašonkin: Zajedno smo se okupljali i molili se, bilo nam je lakše. Pamtim jedan događaj kada smo bili kod “Motorole”, tamo gde su nas tukli došao je sveštenik, navodno iz Moskovskog patrijarhata, s krstom. On nas je udarao tim krstom po glavi, možda je mislio da će tako isterati naše grehe, rekao nam je da nismo ljudi. Sveštenik u mantiji s krstom… Taj drveni krst se slomio dok je udarao po glavi jednog zarobljenika, zatim se vratio s metalnim krstom i dalje nastavio da udara. Takvog sveštenika mogli bi da vidite jedino u filmovima strave i užasa. Polako sam shvatio da to nije sveštenik, već separatista u mantiji. I prošlo je i to, sve se smirilo. Stalno sam osećao božju podršku”.
Iza Oleksandra Mašonkina su borbe u Donbasu, kontuzije, 197 dana u zatočeništvu, batinanje, torture, težak rad, poniženje, strašne muke… Predstoji mu lečenje u bolnici jer ga glava stalno boli, kao i rebra, on još treba da se navikne na normalan život. Pred njim su takodje i birokratske prepreke jer treba da se demobiliše i da dobije status učesnika rata, što mu je psihički teško.
Mašonkin: Ja sam uvek mao, imam i imaću svoje mišljenje, nisu uspeli da me slome i da me ubede da je crno – belo, i to nikada niko neće uspeti. Tamo u Donjecku su ostali naši moci. Ja sam pušten, a oni još nisu. Zato mi je najvažnije trenutno da se što pre obavi naredna razmena zarobljenika te da se і njegovi prijatelji vrate svojim kućama.
