Razgovarao: Filip Lukić
Evropska unija(EU) mora da izgradi vojne kapacitete kako bi mogla da utiče na događanja u svetu - bila je poruka predsednice Evropske komisije Ursule von der Lajen (von der Leyen) na Svetskom ekonomskom forumu u švajcarskom gradu Davosu (21-24. januar).
"U pitanju je kreiranje budućnosti Evrope. Poslednji događaji u svetu pokazali su nam u kojim oblastima moramo da radimo više i budemo odlučniji. Libija nas je naučila koliko uzdržanost i razjedinjenost mogu koštati", upozorila je bivša nemačka ministraka odbrane von der Lajen i naglasila da je EU često bila nespremna da odgovori na izazove i sukobe u svetu.
Von der Lajen je i ranije govorila o evropskoj vojsci, odnosno potrebi da EU unapredi svoju odbrambenu politiku i postavi temelje za jedinstveno delovanje zemalja članica u toj oblasti.
Da li ovakva najava predsednice Evropske komisije predstavlja značajan korak napred ka vojnim unfiormama sa evropskom zastavom, za rubriku Zašto? Radija Slobodna Evropa (RSE) pitali smo programskog direktora Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Beogradskog bezbednosnog foruma Marka Savkovića.
U razgovoru sa RSE, Savković kaže da ovakva najava nije ništa novo, te da je put do evropske vojne uniforme dugačak.
"Svi negde znaju da Evropskoj uniji nedostaje ta vojna dimenzija da bi ona mogla da zauzme svoje mesto na međunarodnoj sceni", objašnjava Savković.
Podseća da i da je odbrambena politika EU uvek bila talac različitih ambicija država članica.
"Ne gledaju na pretnje jednako jedna Španija i Nemačka, to je svakome jasno. Često i njihovi prioriteti, ne samo te dve zemlje, već i ostalih, mogu biti znatno drugačiji. EU prvo mora da ima zajedničko poimanje i definisanje pretnji, ali i zajedničke odgovore na te pretnje, odnosno kako i kad se treba angažovati", tvrdi Savković.
RSE: Zašto predsednica Evropske komisije Ursula von der Lejen poziva na izgradnju "vojnih kapaciteta Evropske unije"?
Savković: Mislim da su dva razloga. Prvi razlog je taj da je ova Evropska komisija najavljena kao geopolitička komisija, odnosno komisija koja je svesna uloge koju EU treba da ima u svetu. Drugi je taj da je već dugo prisutna kritika na račun Evropske unije kao ekonomskog džina i vojnog patuljka, tj. saveza koji nema vojne alate da odgovori na krize koje nastaju širom sveta, pogotovo tamo gde EU najviše boli, a to je u njenom neposrednom okruženju.
RSE: Šta je to što je EU navelo da shvati da meka moć, pre svega u vidu finansijske podrške drugim zemljama i širenje demokratskih vrednosti, više nije dovoljna da bi se ostvarili željeni ciljevi?
Savković: Svet se u jednoj meri promenio. Mnogo je procesa ili trendova koji se odvijaju. Imamo krizu liberalnog poretka koji je bio na snazi od devedesetih, imate svet koji je sve više multipolaran, pojedine zemlje postaju sve asertivnije.
Uvek se Rusija uzima kao jedan primer, dok je Kina nešto drugačija, ali sve su to geopolitički takmaci Evropske unije. Ona mora da počne da pronalazi odgovore jer se suočava i sa svojevrsnom krizom kredibiliteta, i to ne samo na Zapadnom Balkanu, već i na Bliskom istoku i u severnoj Africi, u Ukrajini, itd.
RSE: Spomenuli ste to da je EU kao globalni igrač prioritet ove Evropske komisije. Kakvu EU, nakon ove najave predsednice Evropske komisije, možemo očekivati?
Savković: Jedno je najava Ursule von der Lejen, a drugo je šta može da bude dogovoreno između 28 ili 27 članica, i šta je ono što može da bude sprovedeno kao politika. To je uvek bio problem za tu vojnu dimenziju EU, odnosno za politiku odbrane. Ona je uvek bila sapeta između onoga što su ambicije država članica i njihovih strateških kultura.
Ne gledaju na pretnje jednako jedna Španija i Nemačka, to je svakome jasno. Često i njihovi prioriteti, ne samo te dve zemlje, već i ostalih, mogu biti znatno drugačiji.
Nije ovo prvi put da se govori da će se promisliti o politici odbrane i da će Evropska unija dobiti vojne alate da odgovori na krize koje se dešavaju širom sveta. Svi negde znaju da Evropskoj uniji nedostaje ta dimenzija da bi ona mogla da zauzme svoje mesto na međunarodnoj sceni.
RSE: Ono što je zanimljivo u ovom trenutku jeste da su i nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron govorili o potrebi da EU razmisli o uvođenju sopstvene vojske. Takođe, predsednica EK je bivša ministarka odbrane Nemačke. Da li svi ovi faktori zajedno mogu da signaliziraju neke ozbiljnije korake koji će biti preduzeti na formiranju EU vojske?
Savković: Mislim da je još uvek rano govoriti o tome. Sigurno je da je ova inicijativa zanimljiva, ali već dugo se govori da Evropska unija treba da nastupi asertivnije u međunarodnim odnosima, da ona treba da poprimi tu vojnu dimenziju, da mora da ima taj vojni instrument.
Francuska i Nemačka su različito gledale na pitanja odbrambene politike EU i pitanja formiranja evropske vojske.
Predsednica EK jeste bivša nemačka ministarka odbrane i to jeste nešto novo. Sa druge strane, upravo je između Nemačke i Francuske uvek postojao problem. Znalo se da Nemačka i Francuska moraju da "povuku" da bi se takva jedna politika zaista i promenila. Međutim, Francuska i Nemačka su različito gledale na pitanja odbrambene politike EU i pitanja formiranja evropske vojske.
RSE: Formiranju evropske vojske se protivio i Vašington, pre svega zbog uloge koju NATO ima u evropskoj bezbednosti. Nakon skorašnje izjave Makrona da je NATO "klinički mrtav", da li je ova inicijativa predsednice EU "zakucavanje eksera u kovčeg" tog vojnog saveza?
Savković: Ne bih rekao. Još uvek ne. Ako se sećate, Merkel je odmah reagovala izjave Makrona i podsetila na značaj NATO-a za bezbednost Evrope. Dakle nije to još uvek tako, ali može da se dogodi. Pogotovo ako zamislimo da Tramp bude reizabran i da nastavi sa politikom unilateralizma, tj. da nastavi da jednostrano nastupa u međunarodnim odnosima, ne obazirujući se previše na želje saveznika.
Takođe, uz Bregzit, iako Velika Britanija insistira na tome da ostaje u Evropi, moguće je da dođe do približavanja stavova Nemačke i Francuske.
Francuska je uvek imala svoju posebnost u okviru NATO-a. To je zemlja koja insistira da može samostalno da vodi operacije i ona je to uglavnom i činila u frankofonom svetu.
Sa druge strane, Nemačka je zemlja koja je uvek težila, a teži i danas, multilateralnim aranžmanima i ima stroge procedure kada je u reč o primeni sile u kontekstu međunarodnog vojnog angažovanja.
Prva stvar na kojoj će Nemačka i Francuska zajedno raditi jeste zajednička strateška kultura i odatle treba da se razvija zajednička politika. Dakle, od definisanja strateške kulture, pa do momenta raspoređivanja jedinica pod zastavama Evropske unije, dugačak je put.
RSE: Kada kažete definisanje "strateška kultura", na šta tačno mislite?
Savković: EU mora da ima zajedničko poimanje i definisanje pretnji, ali i zajedničke odgovore na te pretnje, odnosno kako i kad se treba angažovati. Libija je veoma interesantna kao fenomen, kao kriza, jer upravo je Libija, ne zamerite što to tako kažem, idealno mesto za angažovanje neke buduće evropske vojske.
Jasno je da je to bezbednosni rizik za Evropu - Libija je mesto preko kog migranti pokušavaju da pređu Mediteran, ona je istovremeno i poprište građanskog rata u kojem imati i mnoge ekstremne pokrete koji sutra mogu zapretiti Evropi.
Evropska unija čak nije primenila svoj koncept borbenih grupa na mestu na kom bi to imalo smisla.
Međutim, do sada je uvek bilo pitanje kako reagovati i tražen je neki aranžman – ili se delovalo preko NATO-a ili su države samostalno to činile. Evropska unija čak nije primenila svoj koncept borbenih grupa na mestu na kom bi to imalo smisla.
RSE: Šta su to borbene grupe EU?
Savković: Trenutni vojni potencijal EU organizovan je po modelu borbenih grupa, koje su zamišljene kao snage za brzo reagovanje i u njima, iako ne znam tačan broj tih grupa, učestvuje nekoliko zemalja članica, plus jedna grupa koja je uvek na "stend-baju", odnosno spremna da reaguje ukoliko ima potrebe.
Ono što je interesantno je da i Srbija, kao zemlja kandidat, učestvuje u jednoj od tih borbenih grupa. Radi se o Balkanskoj borbenoj grupi na čijem čelu je Grčka.
Međutim, nigde do sada one nisu upotrebljene, što opet ne znači da jednom neće biti, jer svaka borbena grupa predstavlja odrešeni potencijal, i to ne mali.
Prve neke ideje su išle u pravcu mnogo većih formacija, a govorilo se krajem devedesetih, čak i o oko 60 hiljada vojnika, ali teško je zamisliti tako nešto danas.
Trenutno postoji nekoliko operacija u kojima su angažovane zemlje članice EU, ali one uvek počivaju na resursima jedne konkretne države.
Na primer, Italija je, kada je reč o presretanju brodova koji su prevozili migrante, ponela lavovski deo tog tereta. Ideja je bila da to uvek bude ravnopravno raspoređeno na vodeće članice EU.
RSE: Spomenuli ste učešće Srbije u misijama EU. Kakvu ulogu region Zapadnog Balkana može imati u promeni vojne politike EU?
Savković: Mi smo mali da bi se naš glas čuo u tom delu, ali važno je da učestvujemo i doprinesemo postojećim misijama EU. Ako je namera da postanete članica, jedan od najboljih dokaza jeste učestvovanje u misijama EU. Srbija to radi, i to je jedan segment u domenu poglavlja 31 koje se odnosi na spoljnu i bezbednosnu politiku, za koji Srbija zaslužuje pohvale, ali opet nedovoljna da se kompenzuje sav taj odnos sa Rusijom i Kinom.
To je, paradoksalno, mnogo veći unutrašnji problem za EU, nego što ima veze sa tim šta EU želi sa ovom vojnom dimenzijom, a to je da ona postane sposobna da projektuje moć, možda ne kao što to rade SAD ili Rusija, ali svakako sa idejom da u budućnosti ona bude sposobna da to radi.
Facebook Forum