Pišu: Anastasija Nosanova, Tatjana Laprad, Jevgenija Nazarec (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Devetnaestogodišnji student iz Krasnojarska Valentin trebalo je da postane profesor istorije. Išao je na “Marševe mira” protiv rata u Ukrajini koje je organizovao ogranak pokreta “Solidarnost”, da bi u januaru ove godine otišao da ratuje u Ukrajinu. Kad je stupio je u dobrovoljački bataljon “Azov”, ruska policija je objavila za njim poternicu.
Prema rečima ovog bivšeg studenta, antiratne akcije su u početku bile praćene samo verbalnim okršajima između njihovih učesnika i podržavalaca samoproglašenih Luganjske i Donbaške republike. Kasnije su počeli da koriste dimne bombe, da bi u septembru 2014. došlo i do sukoba i tuče nakon mitinga.
Vlast je rešila da se umeša i stala je na stranu proruskih aktivista. Valentin je to shvatio nakon što se za njega počela interesovati ruska Služba bezbednosti. I to ne samo na mitinzima protiv rata u Ukrajini. Da ne bi potpisao kako je saglasan s kućnim pritvorom, Valentin je pobegao u Ukrajinu.
“Jedne lepe večeri su me nazvali iz uprave Federalne službe bezbednosti Krasnojarskog kraja. Na telefonu je bio major Novikov koji radi u Centru za borbu sa ekstremizmom, takozvanom Centru “E”, koji mi je kazao da dodjem, da je ozbiljna stvar u pitanju, i da trebamo porazgovarati. Dodao je da ne bi baš voleli da dodju po mene, na moju adresu. Nisam se usprotivio, naprotiv, zanimalo me je čime sam izazvao ovakvo interesovanje. Prvo što mi je major Novikov rekao kad smo se sreli bilo je: 'Mi znamo da si to bio ti'.”
RSE: Je li vam jasno zašto je Novikov izabrao baš vas?
Valentin: Pristalica Ukrajine ima mnogo, ali većina njih je pasivna. A moji prijatelji i ja smo po gradu kačili ukrajinske zastavice i plakate. Najveću popularnost u socijalnim mrežama dobile su fotografije našeg transparenta sa popularnim sloganom (u kojem je Putin nazvan pogrdnim imenom) koji smo zakačili na mostu gotovo u centru Krasnojarska. I pored toga što se ova akcija zaista dugo komentarisala na internetu, drugih reakcija na nju nije bilo i mi smo postepeno i sami počeli da zaboravljamo na nju. Zatim su u januaru vandali (to nije bila naša grupa) oskrnavili spomenik komunističkim vojnicima. Napisali su na njemu nešto u stilu “DNR, izgori u vatri”. I činilo se da su i na ovu groznu akciju svi brzo zaboravili kao i na naš plakat o Putinu. Ali nakon dve nedelje desio se prvi pretres, posle njega drugi, treći. Shvatili smo da je nešto pošlo naopako, očistili smo kompjutere, i pobrisali sve na socijalnim mrežama. Nakon otprilike nedelju dana, usledio je poziv iz Centra “E”.
RSE: Da li je major Novikov imao dokaze da ste ove dve akcije isplanirali i izvršili vi?
Valentin: Novikov je samo izjavio da je i plakat i oskrvnjivanje spomenika delo mojih i ruku mojih prijatelja. Ja sam negirao. On me je pitao kojih političkih organizacija sam član i kako smo smeli “na 70-godišnjicu Velike pobede da oštetimo spomenik”. Odgovorio sam da o tome ništa ne znam, i da sam i sam preneražen takvom drskošću. Činilo se da je nakon tri sata mojih “ne”, “ne znam”, “prvi put čujem” majoru Novikovu dosadilo da me sluša i mirno smo se razišli. Mislio sam da je to razlaz zauvek, ali sam se prevario. Kroz dva dana drug Novikov me je opet nazvao i rekao: “Valentine, dođi kod nas u FSB, treba da potpišeš nekoliko papira”. Posumnjao sam da se radi o kućnom pritvoru i nisam nimalo želeo da postanem talac Rusije. Nakon drugog poziva iz centra “E” brzo sam sakupio novac i stvari, rekao “Mama, zdravo!” i otputovao. Nije prošlo ni tri sata, od predloga majora Novikova, a ja sam bio na putu za Kijev. Već sledećeg dana sam vežbao u vojnoj bazi bataljona “Azov” u koju sam dospeo uz pomoć jednog kolege.
RSE:Каko je vaša mama odreagovala na to što njen 19-godišnji sin napušta studije i beži iz Rusije zbog svog antiratnog stava?
Valentin: Mama je za Službu bezbednosti saznala tek kada sam pakovao ranac. Ona je inteligentna i obrazovana osoba i ne podržava nikakav šljam iz DNR. Ja sam se školovao da bih postao profesor istorije. Uzgred, izbor profesije i razumevanje toga kakav se užas dešava u Rusiji u sistemu obrazovanja su takođe uticali na moj pogled na svet. Naše obrazovanje je, naročito ako govorimo o predmetu istorija, potpuno pod utecajem državne ideologije. Mlade generacije žele da ubede da je Rusija uvek u pravu. Dobro što u državi još uvek ne postoji jedinstveni obavezni udžbenik istorije. Nastavnici imaju mogućnost i da ne prenose deci u potpunosti stavove Ministarstva obrazovanja, ali je ipak teško.
RSE: Da vas major FSB nije nazvao, da nije bilo pretresa i “potpisivanja papira”, da li biste i dalje organizovali proukrajinske akcije u Krasnojarsku?
Valentin: Da budem iskren, drug Novikov je samo ubrzao moj odlazak u Ukrajinu. Ja sam ionako planirao da dođem ovde, ali tek u maju. U suštini, imao sam izbor da vodim život izbeglice u Ukrajini ili da odem na ratište. Za mene je odluka bila neizbežna. U poslednjih godinu i po dana ruska vlast je sasvim poludela. Ljudi sa proukrajinskim i opozicionim pogledima u Rusiji jednostavno nemaju šta da traže. Generalno govoreći, običnim zdravomislećim ljudima je ovde sve teže naći prostor za samorealizaciju. Neki od njih se ujedinjuju, za svoje lidere biraju razne liberalne političare, pokušavaju da konsoliduju opoziciju. S moje tačke gledišta to neće doneti rezultate, ali ipak bolje išta nego ništa. Rusi, koji misle drugačije nego sadašnja vlast, dolaze ovde, u Ukrajinu, i pokušavaju da počnu preporod Rusije iz Ukrajine.
RSE: Šta Vi mislite, da li je moguće da će se u Rusiji desiti neke radikalne promene?
Valentin: Moguće su, ali ne pod ovim režimom. Najpre “car” treba da padne, tek onda možemo pričati o izvesnim promenama. Ukrajinski narod je obrazovaniji, ljudi ovde realističnije gledaju na stvari. Njima “radi glava”, imaju zdrav razum. Rusi svemu veruju, а Ukrajinci su već naučili da ne veruju svojoj vlasti. Ali ja ću se drage volje vratiti ako u Rusiji iznenada počne bunt ili revolucija. U svakom slučaju, kući ću otići samo uz jedan uslov: ako sa Ukrajinom u tome trenutku sve bude u redu. Svi mi dobro razumemo da problem nije u Putinu nego u nama samima. Jer, mi smo dozvolili njegovom režimu da se uzdigne i učvrsti. Moguće da će se nešto desiti u glavama većine kada frižider pobedi televizor. Ni u Ukrajini nije sve sjajno. Suviše mnogo je ostalo od režima Janukoviča, sporo teku reforme. Ali Ukrajina je zauzela ispravniji pravac kretanja i ima šanse da, za razliku od Rusije, ostvari evropsku budućnost.
