Oni su odbačeni, nesrećni, zaboravljeni od svojih najbližih. Bili su zlostavljani i prepušteni ulici. Posle svih patnji kroz koje su prošli utočište su našli u Prihvatilištu za decu i omladinu u Beogradu, jedinom mestu gde su dobili brigu, toplu reč i miran san. Već skoro šest decenija tu borave najugroženiji maloletnici iz cele Srbije, među kojima su i braća koja su osumnjičena za nedavni napad na književnika Rašu Popova... Za RSE govore neka od te dece.
„Ovde sam zato što mi otac nije dao da idem u školu. Samo mi je bilo krivo to što ne može da razume da ja želim da završim školu. Kako to da i on nema tu želju. Moj tata to nije hteo. Tukao me je, nije mi dao da pričam sa mamom, sa hraniteljicom, sa mojim društvom, drugaricama... Razbio mi je telefon, nije me puštao iz kuće uopšte. Bilo je dana kada sam bila gladna, kada uopšte nisam jela, bio je prazan frižider. Bio je samo paradajz, a ja sam na njega alergična. Morala sam da ga jedem pa mi je baš bilo loše. Stalno sam radila. Prala sam na ruke, sređivala kuću, brinula se o bolesnoj babi. To je mnogo tužan život.“
Marina ima 17 godina. 16 je provela u hraniteljskim porodicama u unutrašnjosti, u jednoj od njih polovinu tog života takođe je imala probleme. Otac joj živi u inostranstvu. Od pre četiri meseca, kada je stigla u Prihvatilište, ide u obližnju školu. Ima skoro sve petice.
„Super mi je u školi. Lepo je. Lep je osećaj kada si odličan đak. Najbolji u odelenju. Najviše na svetu bi volela da završim školu, da imam svoju diplomu, svoj posao, svoju kuću, svoj život. I da moj tata tada shvati šta sam ja želela. Da bude ponosan na mene. Sada mi nikada ne dolazi. Niko me više ne obilazi. Niti žele da čuju za mene jer sam se izborila da idem u školu. Mom tati je bilo krivo što toliko godina nije bio sa mnom. Mislio je da može da mi uzvrati, da ja vidim da on mene voli, tako što ću ja sve vreme biti pored njega. Rekao mi je da će mi naći dečka, da se udam, da će mi srediti papire. Smeta mi kada neko kaže da smo loši mi iz doma ili prihvatilišta. Sva deca koja su ovde imaju neke velike probleme. Došli smo da nam neko pomogne. Svi smo doživeli nešto što ne treba. Mi smo dobra deca. Nije uredu da nas neko vređa. Zato, mislim da treba da poštujemo jedni druge kakvi god da smo.“
U prihvatilište na Voždovcu dolaze deca bez roditeljskog staranja, zanemarena, zlostavljana, žrtve trgovine ljudima, najmlađi izvršioci krivičnih dela, traumatizovana, sa problemima u ponašanju. Tu borave do šest meseci, dok socijalna ustanova ne odluči da li će se o njima starati primarna ili hraniteljska porodica, ili će biti upućena u dom, ali mnogi ostaju po godinu ili dve jer nemaju gde. Ovde imaju da se obuku i redovno jedu.
Nikola ima 15 godina, rođen je u jednom malom gradu u Srbiji. Pre četiri meseca završio je u beogradskom Prihvatilištu. Prvi put kada je za obrok poslužen mesni narezak umalo se nije onesvestio. Kada ga je osoblje pitalo šta se dogodilo saznali su da je u detinjstvu, zbog nemaštine i gladi, mesecima jeo samo konzervirani narezak koji su njegovi roditelji dobili iz humanitarne pomoći.
„Moje detinjstvo je teško. Moja majka je otišla od kuće, ostavila me samog na ulici. Kao klinac sam svašta radio... Dok sam bio manji majka i otac su me terali da prosim i kradem. Kada nisam hteo to da radim otac me je tukao. On je inače alkoholičar i voli da pije. Nije izdržavao ni mene ni mlađeg brata kako treba. Ja sam im kao, nemam pojma ni ja, neka figura koja im ne koristi. I onda sam tako ja, kada sam imao 11 godina, počeo da kradem. Obijao sam kuće, trafike... Izdržavao sam se od toga što sam krao. Živim u strahu da me ne pošalju u dom za maloletnike u Kruševcu. Svaki dan razmišljam o tome. Tamo bi mi bilo najteže.“
Ova deca, čija smo prava imena izostavili, u prihvatilištu dobijaju stručnu pomoć ali i preko potrebnu ljubav od omiljene vaspitačice Tine, socijalne radnice Marije, rukovodioca Danijele i celog tima koji im je posvećen 24 sata dnevno. Mada je svakog dana tu tridesetak štićenika, na raspolaganju im je samo šesnaest kreveta. Osam za devojčice i osam za dečake. Prostora je malo iako država godinama obećava da će rešiti taj problem. U sobama, koje su prepune starih igračaka, često na malim krevetima spavaju po dvoje ili na dušecima u dnevnom boravku.
Želje su im iste. Da jednog dana, kako kaže Nikola, postanu svoji ljudi.
„Najveći san mi je da imam normalan život. Da živim kao ostali ljudi. Da nađem posao, da ostvarim nešto svoje, da završim školu i fakultet. Hoću jednog dana da imam porodicu i decu. Živeo bih skromno.“
Deca iz Prihvatilišta, koje je najčešće njihova jedina kuća, odlaze teška srca. Na rastanku sa prijateljima i osobljem neretko bude i suza. Odavde u život idu sa nadom i idejom šta žele da postanu kada porastu. Marina bi volela da bude modna kreatorka, a Nikola kik bokser „poznat u celom svetu“.