Deca koja žive i rade na ulici su u Srbiji višestruko ugrožena: žive u nehumanim uslovima, uskraćeno im je pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i bezbedan život. Instutucije sistema kao da su ih zaboravile, a nesrećne dece javnost se seti samo u polemikama kako ih treba kazniti u slučajevima kada prekrše zakon.
Majke sa tek rođenim bebama koje prose na beogradskim raskrsnicama, dečica koja u centru grada prolaznike mole za poneki dinar, tinejdžeri koji se, umesto da borave u školi, snalaze kako znaju i umeju obezbeđujući golu egzistenciju – svakodnevica je onih koji žive i rade na ulici.
Tačni podaci o broju najmlađih na ulicama gradova Srbije ne postoje. Nezvanično, samo u Beogradu ih je svakodnevno oko hiljadu. Mahom se radi o romskoj deci, deci bez porodica, ili su iz onih lošeg materijalnog stanja. Većina je pravno nevidiljiva za državu zbog čega se ne školuju, niti su u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, a kamoli da uživaju bilo kakva prava.
Društvo i država isključivi su krivci za to što deca na ulici žive život nedostojan čoveka naglašava Gordana Stevanović, zamenica ombudsmana za prava deteta. Uzimajući u obzir usvojenu legislativu Srbija ispunjava kriterijume, objašnjava Stevanović, ali ugrožena deca od toga imaju malo ili gotovo ništa.
„Kako uopšte znati koje su njihove potrebe, kako kreirati politiku i šta preduzeti ako ne znamo koliko je to dece kojima treba da pružimo određene usluge.... Stručni radnici moraju da izađu na teren, moraju da vide tu decu. Neće ona sama doći u kancelarije gde mi radimo kao službenici. Moramo da vodimo računa koliko je rani uzrast bitan, locirati decu uzrasta do 6 godina i preduzeti sve što možemo“, kaže Gordana Stevanović.
Na nagomilane probleme još jednom je skrenuta pažnja kada se Raša Popov, ovdašnji legendarni književnik i novinar, našao na meti nasilja. Tada se u javnosti odmah rasplamsala polemika kako kazniti počinioce, dok je potpuno zanemarena činjenica da se radi o maloletnim dečacima, inače štićenicima Centra za socijalni rad.
Prelazak na drugu stranu zakona
Pitanje koje se nameće je kakav je, s obzirom na teško stanje, učinak sistema socijalne zaštite? Dragan Vulević, koji je pri Ministarstvu rada zadužen za brigu o porodici, tvrdi da nisu zakazali. Kaže za naš program da im nedostaje novaca i resursa, ali da čine koliko mogu da deci ulice pomognu.
„Mi smo naložili centrima za socijalni rad u Srbiji da formiraju timove koji će se isključivo baviti decom ulice. U osamdesetak centara ti timovi su formirani. Negde oko šezdesetak dece je povučeno sa ulice, ušli su u programe resocijalizacije i podrške“, objašnjava Vulević.
Međutim, često ovakvi pokušaji završe na kratkotrajnom sklanjanju dece u prihvatilišta, što na duže staze ne predstavlja rešenje. Mnoga od njih usled godina boravka na margini prelaze sa druge strane zakona, postaju štićenici popravnih domova, a po punoletstvu i zatvora.
Olivera Zečević, šefica Odseka za suzbijanje maloletničke delikvencije, podvlači da je najvažnije raditi na tome da čitav sistem učestvuje u prevenciji maloletničke delikvencije. Pribegavanje sankcijama signalizira da je problem već u poodmakloj fazi što smanjuje šanse za pozitivan ishod, kaže Zečević.
“Suština je da se radi na dugoročnim merama podrške i pomoći toj deci i njihovim porodicama. Jer ako radite odvojeno onda tu svaako nema rezultata. Šta se nudi toj deci, kako se ona animiraju da ostanu u nekoj ustanovi ili hraniteljskoj porodici ili drugom vidu institucionalne ili neinstitucionalne zaštite verovatno je pitanje za sistem socijalne zaštite. Ako tu nema prostora da se radi preventivno, onda prosto generalna prevencija koju sprovodi policija ne može dati rezultate”, zaključuje Olivera Zečević.
Deca ulice najranjivija su grupa u društvu, suočavaju se sa nejednakim šansama za ostvarenje kvalitetnog života. Pred državom je još mnogo posla kako bi im obezbedila jedno od osnovnih ljudskih prava.
