Radić: Regionalna saradnja u vojnoj industriji nije bauk

Aleksandar Radić, vojni analitičar iz Beograda, za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega je Srbija dogovorila remont avionskih i tenkovskih motora i protivvazdušnih sistema u postrojenjima namenske industrije u Republici Srpskoj, u aranžmanu vrednom preko sedam miliona eura.

• Problemi

Srpska vojna industrija ima interes za fabrike iz Republike Srpske jer su one bile deo jedinstvenog jugoslovenskog proizvodnog lanca i podrške za održavanje složenih borbenih sistema i raznih sredstava ratne tehnike.

Raspad Jugoslavije je doveo do propasti proizvodnje novih sredstava i do problema u održavanju i u Srbiji je postalo primetno nastojanje u prethodnim godinama da se neki od elemenata tog sistema, neke fabrike i pogoni ponovo uvežu u sistem zbog komercijalne koristi i zbog potrebe održavanja tehnike u Vojsci Srbije.

Republika Srpska je, za razliku od Federacije BiH koja je dosta podržavana na nivou vlasti i razvoja odbrambene industrije, doživljava fabrike prije svega kao finansijsko opterećenje, jer je reč o nasleđu prošlosti sa velikim dugovima, fabrikama koje su u državnom vlasništvu i za koje je potrebno pronaći poslove i tu je pronađen zajednički interes.

Srbiji su potrebne fabrike i remontni zavodi koji se nalaze u Republici Srpskoj a Vlada Republike Srpske bi najrađe da se reši finansijskih problema i obaveza koje ta preduzeća predstavljaju.

• Motori

U tom kontekstu, fabrika Zrak iz Teslića je već preuzeta, ona je promenila vlasništvo, većinski udio kapitala je iz Srbije, i otvorena su tema sad su zavod Kosmos, koji ima kapacitete za održavanje raketnih sistema i radarske tehnike, a to su sredstva koja su naoružanje Vojske Srbije u znatnim količinama, dugoročno će ostati u naoružanju i imaju potencijalne kupce u trećim zemljama i to je pragmatična tema.

Jako važna tema biće zavod Orao u Bijeljini. To je fabrika koja se ranije nalazila u Rajlovcu i u njoj su se po britanskoj licenci prozvodili motori porodice "Viper", koji pokreću „Orlove“ i „Galebove 4“ i u ulozi remontnog zavoda radili su na remontu, podršci i održavanju avionskih mlaznih motora u nekada zajedničkom vazduhoplovstvu.

Srbija ima namjeru na duži rok da zadrži u naoružanju avione „Orao“ i „Galeb 4“, radi se na programu duboke modernizacije tih aviona i ključno putanje je da li je to svrsishodan projekat, jer kako zapravo održavati njihove motore jer „Rolls Royce Viper“ su motori iz pedesetih godina, oni odavno više nisu u proizvodnji i zavod Orao radi na remontu Viper motora.

Zato naredni ugovor koji možemo da očekujemo da bude potpisan prije svega će se odnositi na status zavoda Orao a od zavoda Kosmos možemo očekivati da će kroz saradnju sa Srbijom da se za početak, osim zaustavljanja doslovce propasti u kojoj se nalazi firma, pokrene barem neki minimalni obim remonta i za potrebe Vojske Srbije i za potrebe potencijalno stranih kupaca koji bi mogli da pronađu srpske firme.

Primarni motivi Srbije kada je reč o ulasku u vlasništvo i u nove ugovore sa firmama iz Republike Srpske su održavanje sredstava koja ima Vojska Srbije, znači važno pitanje za odbranu, ekonomsko pitanje, a zaista tu postoji, ali nije u prvom planu, i politički kontekst jer ipak to su neki elementi daljnjeg objedinjavanja, povezivanja između dve srpske teritorije, ali, da se razumemo, koliko god to izgledalo upadljivo, i kako god to da se medijski prezentuje, to je zaista na dnu liste onih motiva koji su primarni.

• Humanitarni centar

Za Srbiju je najvažnije pitanje održavanja naoružanja i vojne opreme u Vojsci Srbije i komercijalno pitanje izlaznih ugovora u kojima mogu da učestvuju fabrike i zavodi iz Republike Srpske.

Ne postoji ništa u ugovorima koji se potpisuju između Ministarstva odbrane Srbije i srpskih firmi kao što je Jugoimport SDPR i fabrika u Republici Srpskoj što bi trebalo da bude politički sporno, naročito ne u kontekstu odnosa prema NATO.

Ali, sledi ono veliko ali, kao i uvek, primer srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu pokazuje da ako se u medijima neka tema podigne i pretvori u neki drugi nivo, onda to može da postane problem.

Kao što centar u Nišu u samom začetku nije predstavljao nikakav bezbednosni problem ali razvijen je kao tema u medijima, u politici, i onda je postao prvorazredna tema u razgovorima između Beograda i zapadnih partnera.

Isto tako, ako dođe do jedne iracionalne političke konstrukcije u medijima aktuelnih ugovora, to može da se podigne na neku drugu dimenziju i ako nema opipljivih razloga u stvarnosti.

• Radari

Kao primer da neki oblici saradnje u regionu, čak i kad su striktno bezbednosni, nisu nekompatibilni s NATO-om, je recimo činjenica da od prve godišnjice ulaska Crne Gore u NATO, od 5. juna, grčki i italijanski lovački avioni štite crnogorsko nebo ali tako što je crnogorski sistem vazdušnog osmatranja i javljanja uvezan sa NATO-om i koristi kao izvor radarske slike i radar srpsko-crnogorske kontrole letenja (SMATSA), agencije koja je registrovana u Beogradu.

U ovom trenutku, firma sa sedištem u centru Beograda je uključena u sistem razmene radarske slike direktno sa integrisanim sistemom protivazdušne i protivraketne odbrane NATO i to ne predstavlja nikome smetnju, to je pragmatična stvar

Čak sad u narednom razvoju te teme kroz modernizaciju SMATSA-e dva radara će biti postavljena u Srbiji a jedan će postavljen u Crnoj Gori i, iako civilni radar, on će biti dio integrisanog sistema PVO NATO.

Kad gledate tako na te teme, onda je potpuno jasno da ugovori koje ima zavod Orao ili zavod Kosmos ili neka preduzeća iz Republike Srpske sa srpskim firmama i Ministarstvom odbrane nisu sama po sebi politički problem.

Ali on može da se razvije ako se na jedan način dnevno-politički interpretira ta tema bilo sa koje strane, i ako dođe sa one strane koja negoduje zbog takve saradnje Srbije i Republike Srpske kritika preuveličavanja, ali jednako tako ako bismo zamislili, a to se dešavalo u Srbiji, da se tumači komercijalni ugovor kao nešto što je, eto, potvrda da Srbija brine za Republiku Srpsku sa nekom političkom podlogom.

• Stranci

Ima dosta primera (takve saradnje) na globalnom planu zato što je integracija industrijskih kapaciteta nešto što je postalo svakodnevnica i novac kada traži svoje puteve i kada želite da zatvorite svrsishodne tehnološke lance onda se ne bavite pitanjem granica.

U Evropi, većina firmi koje su relevantne sada su umrežene u međunarodni kapital i teško je tu čak pratiti šta je na kraju čije, a u Srbiji je novina da će sa primenom novog zakona koji reguliše status odbrambene industrije strane firme moći da budu ulagači do 49 posto vlasništva kod onih firmi koje su sada u državnom vlasništvu i jezgro su vojne industrije.

Više ne postoje pravne prepreke nego čak će se stimulisati da u Srbiji, recimo ‘greenfield’ investicije i ulazi u neke fabrike koje nisu na listi odbrambene industrije Srbije bude prepoznato kao korist.

Stimulisaće se stranci da dođu sa svojom kapitalom i u tom kontekstu povezivanje u regionu ne vidim zašto bi bilo bauk.

• Minobacači

Na kraju krajeva, jako veliko kretanje robe do sad je bilo sa teritorije Federacije BiH ka srpskim firmama koje su koristile elemente proizvedene u Federaciji ili gotovu robu za daljnji izvoz u treće zemlje.

Najveća količina minobacača koja je otišla na Bliski istok proizvedena je u Federaciji BiH i onda je preko srpskih firmi otišla u izvoz, recimo u Saudijsku Arabiji.

U ovom trenutku mnogo više poslovne saradnje postoji između srpske vojne industrije i firmi iz Federacije BiH nego što to je to slučaj sa firmama iz Srbije i Republike Srpske.

Srbiju firme iz Republike Srpske zanimaju zato što su dio tehnoloških lanaca, potrebne su za održavanje i, u perspektivi, modernizaciju vojne tehnike i bilo bi zlonamerno u tome pronalaziti neki poseban politički podtekst.