Putinove imitacije pobeda

Piše Jaroslav Šimov, priredila Anamaria Ramač Furman

Sve što Kremlj uradi, pokušavajući da produži sebi život, počinje u suštini da potkopava osnove samog sistema – stupio je na snagu zakon nepredvidljivih posledica, kaže za ruski program Radija Slobodna Evropa Lilija Ševcova, analitičarka Karnegi (Carnegie) centra u Moskvi.

Ona smatra da je problem u tome što je rusko samovlašće došlo do tačke posle koje ne može da se regeneriše pomoću hladnog rata, već samo pomoću prave militarizacije spoljne politike i unutrašnjeg života.

“Rusko društvo, pored svih problema i opijenosti propagandom, ima šansu da izađe obnovljeno iz današnjeg stanja. Međutim, putinski autoritarizam dostiže agoniju koja može da bude veoma duga”.

Lilija Ševcova je šefica odeljenja Karnegi (Carnegie) centru u Moskvi za rusku politiku i učesnica spoljnopolitičkog istraživačkog programa Brukingsovog instituta (Brookings Institution). Godstujući je predavač na mnogim zapadnim univerzitima. Autorka je više knjiga o Rusiji među kojima i “Usamljena vlast” (Lonely Power).

RSE: Ne tako davno, Vi ste u članku u časopisu “Journal of Democracy”opisali političko uređenje savremene Rusije kao“sistem personalne vlasti – antiteza pravne države”. Pri tome ističete da taj sistem pokazuje zadivljujuću sposobnost preživljavanja. U čemu je tajna ovih veština? Šta ovoj vlasti omogućava očuvanje unutrašnje stabilnosti?

Ševcova: Ovde postoji jedan paradoks. S jedne strane, imamo savremenu tehnologiju preživljavanja sistema, ali je pri tome sam sistem onemoćali pacijent koji se već nalazi na samrtničkim mukama. Sva ova tehnologija, sva dovitljivost Kremlja usmerena je na to da bi se taj put ka grobu produžio. Radi se o sistemu koji je izgubio svoju pokretačku snagu, svoj dah, koji ne može da se modernijzuje. On sada ima probleme sa stabilnošću, sa očuvanjem statusa kvo. Zašto bi inače Vladimiru Putinu bio neophodan ovaj preokret i da izađe iz ovog prilično komfornog perioda karakterističnog po ličnoj integraciji ruske političke elite u Zapad? Mogao je sa Bušom da jede morske rakove na ranču, da bude član “Velike osmice” iako to ne zaslužuje, da uživa u svim prednostima ukorenjivanja u zapadnjačko društvo, a da njegova pravila ne poštuje u Rusiji.

Ovaj Putinov preokret nam govori da je za njegov režim nastupio veoma opasan i težak trenutak u kojem vlast postaje svesna da je sistem najverovatnije ušao u stadijum agonije. Vlast je to shvatila mnogo ranije nego što je samo društvo postalo svesno ove činjenice. Teško je osećati se prijatno na putu ka grobu. Mogli bismo navesti bezbroj primera produžavanja života ovakvim sistemima zahvaljujući pronicljivosti njihovih vođa. Svedoci smo promene paradigme – još pre pet do sedam godina rusko samovlašće je preživljavalo na račun partnerstva sa Zapadom, dok sada vidimo nagli zaokret u kojem samovlašće pokušava da preživi na račun prekida svih veza sa Zapadom, njegovog ograničavanja, na račun traženja neprijatelja i pretvaranja države u tvrđavu pod opsadom. Ali sada sve što bi vlast i Kremlj uradili, pokušavajući da produže sebi život, počinje u suštini da potkopava osnove samog sistema – stupio je na snagu zakon nepredvidljivih posledica.

​RSE: Upotrebili ste termin “samovlašće” koji ima sasvim konkretno istorijsko značenje i odnosi se na epohu staru 100 i više godina. Možemo li u vezi s tim govoriti o nekoj tradiciji ruske vlasti? Koliko je meni poznato, u savremenoj politologiji postoji takav termin koji se pojavio krajem '90-ih: “ruska vlast” se tumači kao težnja ka maksimalnoj centralizaciji i kontroli nad resursima. To je žestok autoritarizam koji kao da se, i pored promena režima, stalno regeneriše. Da li zaista nešto postoji u ruskom političkom sistemu što se neprestano obnavlja, nezavisno od zastava, ideologija i konkretnih ličnosti na vrhu vlasti?

Ševcova: U suštini, Vi ste već odgovorili na to pitanje pitanje, ja mogu samo da se složim s tim. Da, po svemu sudeći, u osnovi takvog sistema leži lična vlast. Jedino se reprodukuje sistem koji je zasnovan na sili, a ne na vladavini prava.

Šta je to što čini ruski sistem onako jedinstvenim? Ne samo tradicija samovlašća i centralizacije, ne samo sakralizacija vlasti, već i dva kvaliteta koja su produžavala vek takvom sistemu u dugom periodu, a sada, nasuprot tome, podrivaju njegovo postojanje. To su militarizam i ekspanzionizam. Čitav život Moskovije/Rusije nakon zlosrećnog naleta Mongola u XIII veku je u suštini počeo da ispoljava azijatske karakteristike – mentalitet, organizaciju vlasti i njenu komunikaciju sa društvom. Od tog trenutka u ruskoj istoriji počinju da se smenjuju ciklusi militarizacije i demilitarizacije.

U prošlosti su, naravno, postojale militarističke civilizacije – setimo se makar Sparte, ili imperije Inka. I u Evropi je bilo država koje počivaju na ratobornosti i militarizmu, radi zaštite i širenja sopstvenih granica. Ali Evropa je ušla u novi vek i, pokušavajući da nađe pravne regulative, prešla je na vladavinu zakona, a Rusija je u suštini i dalje ostala vojna struktura koja pokušava da preživi uz pomoć povratka militarizmu. Problem i nesreća je u tome što je danas rusko samovlašće došlo do tačke posle koje ne može da se regeneriše pomoću hladnog rata, već samo prave militarizacije spoljne politike i unutrašnjeg života. Pri tome nema dovoljno resursa, a ni društvo niti elita to zapravo ne žele! Pripadnici ruske elite imaju privatne avione, nekretnine u inostranstvu, svi oni se osećaju veoma komforno na Zapadu. Tu nema nikakve ozbiljne militarizacije! Stoga smo se našli u istorijskom intervalu u kojem je sve imitacija. Između ostalog i imitiranje militarizma, imitiranje sile, kada Rusija vodi rat protiv Ukrajine ne priznajući tu činjenicu, ne priznajući žrtve među sopstvenim vojnicima. Ruska vlast sada pokušava sve da imitira, kako unutar države tako i agresivan odgovor na spoljne izazove. To nam govori da je nastao stadijum agonije.

​RSE: Kada je reč o ratu i militarizaciji, zbog čega je sve to bilo potrebno? Talas protesta koji se desio krajem 2011. i početkom 2012. se stišao. Već 2013. više nije bilo burnih protesta. I odjednom, krajem 2013. i početkom 2014. godine, povodom dešavanja na Majdanu u Kijevu, Putin anektira Krim i upliće se u ukrajinski konflikt. Da li je u pitanju neki nervni slom? Zašto je bio potreban ulazak u ovaj žestoki ciklus militarizacije kada situacija za vladajuću grupaciju nije bila loša?

Ševcova: U pitanju su dve činjenice. Prva – to je psihologija lidera, kako on oseća vlast, njene mogućnosti, granice. A druga – to je logika samovlašća. Mislim da je Putinovo stanje svesti, koje vidi svoju vlast sve do sopstvenog biološkog kraja, očigledno odigralo ulogu u događajima 2014. godine. Setimo se prizora kada je usamljeni Putin u svojoj limuzini išao po sasvim pustoj Moskvi u Kremlj na inauguraciju.

To je, očigledno, izazvalo kod njega određene emocije – strah, očaj. Očigledno je u nekom trenutku odlučio da vrata ne treba da ostaju poluotvorena, već da ih zatvori da narod ne bi imao drugih povoda da izađe na ulicu. Čini mi se da je to bio šok. Ali, s druge strane, ulogu je odigrala i logika vlasti koja počinje da slabi, gubi perspektivu, ne zna kako da odgovori na izazove i samo produžava da imitira odgovore na ove izazove.

RSE: Ali ukoliko želi da nastavi tu logiku, svakom militarističkom režimu su potrebne pobede. Ako gledamo s te tačke gledišta na ukrajinsku krizu koja je veoma daleko od završetka, onda nam ne preostaje ništa drugo osim pesimističkog zaključka da možemo da čekamo nova zaoštravanja. Da li se slažete?

Ševcova: Mislim da sistem sada muči pitanje: kako da izbalansira sopstvene akcije koje su uperene na odbacivanje zapadnih vrednosti, na jačanje represije radi očuvanja vlasti, s jedne strane, i savladavanje prepreka koje su se pojavile kao rezultat svih tih dejstava – s druge strane. Jer očigledno je da, kao prvo, Putin nije očekivao jedinstvo Zapada kada su u pitanju sankcije, a kao drugo – da se na čelu tog režima sankcija našla Nemačka. Ona je donedavno bila najjači međunarodni partner ruskog sistema u realizaciji njegovih interesa na Zapadu. Ne društva, već upravo sistema.

Stoga je on danas primoran da smisli kako da očuva prethodnu konfrontaciju, jer ne sme da izgubi svoj obraz, a istovremeno mora da postigne neku formulu pomirenja koja bi zadovoljila Zapad. U stilu, hajde da zaboravimo šta se desilo, da zaključimo primirje i da se vratimo na neki status kvo. Zato ja mislim da će nam budućnost nesumnjivo doneti izvesne obrte. Rusija neće da izađe iz Ukrajine kao ni da odustane od pokušaja da je destabilizuje. Rusija će, u licu svog lidera težiti ka novim pobedama ili njihovoj imitaciji. Ovde izuzetno mnogo znači reč “imitacija”. S druge strane, nesumnjivo, Putinov režim će pokušavati da ponovo pokrene dijalog i postigne kompromis sa Zapadom zbog sopstvenih merkantilnih interesa.

RSE: Pomenuli ste da se društvo pretvara ili se već pretvorilo “u pesak”, gubeći horizontalne veze, i da je povezano samo preko autoritarne državne vlasti. Da li to znači da ako ova vlast nestane sledi društveno i državno raspadanje? Ili je ipak moguća obnova nekih društvenih snaga i veza, koje bi u budućnosti predložile alternativu ovoj “ruskoj vlasti”o kojoj smo govorili?

Ševcova: Atomizacija društva dogodila se još u sovjetsko vreme, a lider koji je uništio građansko društvo, tradicionalne vrednosti i horozontalne veze bio je Josif Visarionovič Staljin. Nakon njega društvo se dugo nalazilo u automatiziranom stanju. Ali krenula je perestrojka, Gorbačov je otvorio vrata i za nekoliko godina je počeo zadivljujući pokret u društvu, pojavile su se različite horizontalne veze, nove nezavisne organizacije. Društvo je oživelo i otpočelo je preporod prvi put u mnogo godina. Ali, sada je nastupio drugi period i sve te veze su nestale.

Uprkos tome, manjina postoji. A da bi se promenio hod istorije ponekad je dovoljno pola miliona ljudi, a nas ima mnogo više! Oko 20 procenata građanstva smatra da je narod spreman da izađe da protestuje. Drugi problem je što je veoma teško u današnjim uslovima, uz potpunu zatvorenost i demoralizaciju društva, formirati tu alternativu državi koja se zasniva na sili.

Ovaj proces može da ubrza sama ruska vlast njenom agresivnošću, cinizmom, primitivizmom, porocima, sa potpunim ignorisanjem bilo kakvih interesa osim svojih sopstvenih. Ponavlja se identična situacija prilikom agonije drugih režima. Današnji režim se ni po čemu ne razlikuje od Neronovog režima! Ova vlast čini, zapravo, sve da “očuva” živu vibraciju u društvu. Jedina njegova strepnja je u tome što talas protesta može da izbije pre nego što se formira strukturna alternativa državi koja je zasnovana na vladavini sile.