Piše: Jaroslav Šimov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Valerie Sperling, autorka knjige “Seks, politika i Putin”, smatra da namerni “mačizam” na koji se Putin oslanja, karakterističan ne samo za rusku političku kulturu, tek u okvirima autoritarnog režima dobija karakter paternalističkog kulta.
RSE: U vašem članku o političkom liku ruskog predsednika koji je nedavno objavljen u časopisu Foreign Affairs pišete da je “Putinov trik uspeo”, imajući u vidu da je on uspeo da ubedi Ruse da oni, i pored svih mogućih i prilično uverljivih zamerki, ipak žive u moćnoj zemlji pod njegovim, takođe moćnim i mudrim rukovodstvom. Zašto je tako ispalo? Zar je “mačistička” kultura Rusima u krvi?
Sperling: Mislim da nije. Čini mi se da je ovde važnija istorija, uključujući i nedavnu – 1990-te godine. Rusi koji su do juče bili sovjetski stanovnici, doživeli su da njihova zemlja, njihova naddržava nestane. Trijumfovao je kapitalizam, ali on ipak nije obezbedio opšte blagostanje. Dodajmo tome rat u Čečeniji, doživljavanje Jeljcinove politike kao “saginjanje” pred Zapadom, а samog Jeljcina, s njegovim pijanim ispadima (poput dirigovanja orkestrom berlinske policije) kao lidera zbog kojeg se treba stideti. Stoga, kad je Putin došao, njegova istaknuta muškost za mnoge je postala oličenje revitalizirajuće snage Rusije. Ispostavilo se da je čvrstina, pa čak i vulgarnost koju je on manifestovao, važna da bi Rusi iznova mogli da osete osećaj nacionalnog ponosa. Podsećam da je na samom početku 2000-ih godina u Rusiji obavljeno istraživanje u kojem su pitali ljude: “Čime se vi u vašoj zemlji ponosite?”, i oko 20% ispitanika odgovorilo je da ne mogu da se sete ničeg na šta bi mogli biti ponosni. Zatim se situacija radikalno promenila. I upravo je ta težnja ka “remaskulinizaciji” Rusije – mogli bismo iskoristili taj termin Tatjane i Olega Rjabova – s mog aspekta uslovljena pre istorijski, tj. onim što se dešavalo 90-ih, nego nekom unutrašnjom težnjom Rusa ka “mačističkom” lideru .
RSE: Ostavimo sad Ruse po strani, а šta je sa zapadnim političarima? U članku citirate američke političare Rudy Giulianija i Saru Palin, koji se Putinu kao političaru ne dive, ali odaju priznanje njegovom stilu. Na primer, citirali ste Đulijanija koji kaže za Putina: “On donosi odluku i realizuje je. Upravo to se zove liderstvo”. I u zapadnom društvu takođe postoji težnja ka “čvrstoj ruci”?
Sperling: Ako govorimo o Americi i izjavama konzervativnih političara ove vrste, na njih treba gledati kao na vrstu kritike predsednika Obame. Sara Pejlin je direktno poredila Obamu s Putinom. O Putinu je rekla da on “stavlja na lopatu medvede i buši naftne bušotine”, а o Obami se izrazila kao o čoveku koji “nosi mamine farmerice”. Mamine! To jest, ona ga je poredila sa ženom, iskoristivši pri tome lik Putina kao način da kritikuje Obamu. Taj princip je svima jasan i razumljiv: da se neko kritikuje zbog nedostatka muškog načela, maskuliniteta.
RSE: Čudno je to da žena, političarка kritikuje političara, muškarca zbog nedovoljne usaglašenosti sa stereotipnim predstavama o muškom načelu.
Sperling: Mislim da je naša predstava o tome kakva je to dobra, “ispravna” politika, inače veoma povezana s idejom maskulinizma, s osobinama koje se uobičajeno smatraju za muške. Očekuje se da političar treba da bude jak, “čvrst” i racionalan u svojim postupcima. On ne sme da se preda emocijama (osim što ima pravo da se naljuti). Sve to je “tipično muško” ponašanje. Stoga žene koje se bave politikom neizbežno moraju da “primene na sebi” neke muške osobine. U suprotnom slučaju, seksističko društvo apriori će ih doživljavati kao slabiće. Kolega i ja upravo radimo na projektu koji je posvećen istraživanju gendernih stereotipa i njihovog korišćenja tokom predizborne kampanje u SAD. Tako je, na primer, tokom preliminarih izbora Republikanske partije u državi Delaver 2010. Christine O’Donnell, jedna od kandidatkinja, kritikujući svog suparnika Mike Castle posavetovala mu je da “navuče pantalone”, to jest da se ponaša kao muškarac! Dakle, to nije samo ruska specifičnost. Politička borba, inače, stavlja žene u nepovoljan položaj: na njih se gleda kao na suviše stare, kao nedovoljno privlačne, te obrnuto – kao previše “lepuškaste” da bi se mogle uzeti za ozbiljno. Donald Trump je tokom predizborne debate faktički izjavio da jedna od njegovih suparnica, Carly Fiorina, nije lepa, rekavši sledeće: “Da li mi želimo da naš predsednik bude čovek s takvim licem?!” Žene u politici su primorane da se ponašaju veoma oprezno, da, s jedne strane, ne budu odbojne, ali da ne budu ni previše seksi, da bi ih svi doživljavali ozbiljno.
RSE: Da li se u poslednje vreme nešto u tom smislu menja? Imao sam priliku da razgovaram s nemačkim politolozima i svi su se složili da je Angela Merkel promenila političku atmosferu u njihovoj državi, jer je učinila da bude manje gruba, manje “mačistička”. Pri tome je teško reći da je Merkelova model ženstvenosti, ali ona se ne uklapa ni u muški model ponašanja, s obzirom da igra ulogu Mutti, “majke”, kako je često zovu. Da li je upravo ovo ta srednja linija o kojoj ste govorili? Da li je nešto slično moguće u Rusiji, recimo, nakon Putina? Na kraju krajeva, tradicija ženske vladavine u Rusiji postoji, u XVIII veku četiri imperatorke i jedna regentkinja provele su na tronu zajedno gotovo 70 godina…
Sperling: Naravno, sve je moguće. Ali čini mi se da je potrebno da u društvu postoji prilično jak ženski pokret da manifestacija muškog načela u politici ne bi bila dominantna. U Nemačkoj recimo takav pokret ima duboku tradiciju, i ja sam uverena da je Angela Merkel na neki način zahvaljujući tome dobila poene. Veoma je važno kada ima ko da započne priču o seksizmu u politici. Pomenula sam šta je Donald Tramp rekao o Karli Fiorine – to je tada izazvalo veliko negodovanje. Ljudi protestuju protiv takvih stvari. Pre nekoliko godina za vreme kampanje za izbore u Kongres kandidat za senatora Todd Akin je za vreme debata rekao jednu veliku besmislicu: da navodno za vreme “pravog” silovanja žena ne može da zatrudni, a ako se to desi, onda sigurno reč nije bila o silovanju. Kao rezultat toga on je izgubio kampanju, iako je do te izjave imao lepu šansu za pobedu. Ali njegove reči su izazvale protest. Što se tiče Rusije, tamo postoji feministički pokret, ali, koliko ja znam on je dosta mali. A ako uzmemo u obzir sve progone nevladinih organizacija poslednjih godina – zakon o inostranim agentima i ostale represivne mere – oni su svakako zakomplikovali život svim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, a organizacije koje štite prava žena nisu izuzetak.
RSE: Vratimo se Vladimiru Putinu. U Rusiji se trenutno aktivno komentariše, naročito u socijalnim mrežama, istraživanje agencije Reuters koje se tiče mlađe Putinove ćerke Katerine, njenog posla u Moskovskom državnom univerzitetu, njenog muža milijardera i njihove ne tako male imovine. Ovo je možda i prvi put da je srazmerno velik broj detalja о životu jedne od ćerki predsednika Rusije postao poznat javnosti. Poznato je da Putin pažljivo sakriva detalje o svome ličnom, porodičnom životu od publike. Pre nekoliko godina bilo je saopšteno da se razveo od žene – sve ostalo su bile glasine. Svoje ćerke Putin krije. Da li je to – tipična ljudskatežnja da zaštiti svoje bliske od prekomerne pažnje javnosti? Ili je to – kada već govorimo o paternalističkom i maskulinističkom karakteru politike u Rusiji – težnja da se bude sveopšti, sveruski “dragi tata”, kada političaru nisu važna sopstvena deca, već odnos “oca i dece” s celom državom?
Sperling: Ja smatram da je želja da se najbliži zaštite sasvim moguć motiv, i to možda nije želja samo samog Putina. Podsetiću vas da je Ljudmila Putin, dok je pričala o razlozima njihovog razvoda, pomenula njenu ličnu želju da ne bude u centru pažnje, rekla je da je to umara. Ali meni se čini da je ovde u pitanju još i nastavak duge sovjetske tradicije. Kada se u SAD kandidujete za predsednika, treba da pokažete društvu svoju porodicu, to je takođe deo igre koja je povezana s potvrdom da ste “normalni”: vi ste muškarac, imate porodicu – ženu i decu. U tom smislu Bilu Klintonu svojevremeno nije bilo lako, jer je Hilari Klinton štrčala iz ove tradicije zbog svojih feminističkih pogleda, vlastite karijere itd. Uzgred, sada kada na mesto predsednika pretenduje već sama Hilari, njen predizborni štab snimio je spot koji govori o njenoj karijeri kao političarki, о njenim kvalitetima koje je ona imala priliku da pokaže za vreme obavljanja funkcije državnog sekretara. Ali sam kraj donosi nešto potpuno drugačije: kadar na kojem ona u krilu drži svoju malu unuku. To je takođe poruka za društvo: da, ona je jaka dama gvozdene volje, ali uveče, u porodičnom krugu, ona je obična baka, normalna žena. Takva su pravila političke igre. Nasuprot tome, žene sovjetskih lidera bile su neprimetne.
RSE: Ostavimo žene po strani. Sami sovjetski i ruski lideri prošlog i početka ovog veka veoma se razlikuju jedan od drugog: Gorbačov od Brežnjeva, Jeljcin od Gorbačova, Putin od Jeljcina… Možemo li da pretpostavimo da će naredni ruski lider promeniti način svoje javne prezentacije? Ili je demonstracija istaknutog maskuliniteta nešto što će ostati nepromenjeno, jer je u skladu s društvenim shvatanjem?
Sperling: Mislim da za sada svi govore o tome da većem delu društva imponuje demonstracija vlasti, jer je Rusija ojačala svoju poziciju u svetu, barem na simboličnom nivou. Taj cilj postigla je olimpijada u Sočiju. Isto to može da se kaže i za prisajedinjenje Krima, bez obzira što sam po sebi taj akt predstavlja grubo narušavanje međunarodnog prava. U kombinaciji s monopolom u masmedijima koji su vlasti sebi obezbedile, s razmerama zvanične propagande to dovodi do situacije kada većina društva s oduševjenjem pozdravlja lidera koji mu se čini tako moćan. Rusija doživljava istorijski momenat kada joj se čini da doživljava preporod svoje velike sile u svetskim stvarima. A ta sila se personifikovala u figuri Putina, čija agresivnost u ovom slučaju ide njemu u prilog, a ništa mu ne oduzima.
