Propušta li Beograd ponovo 'priliku za priliku'

Dan nakon što je Srbija odbila briselsku ponudu! Da li je Beograd učinio jedino što je mogao ili je nepristajanjem na sporazum sebe doveo u poziciju koja će po Srbiju imati teško sagledive posledice, a time i ponovio grešku sličnu mnogim viđenim u poslednje dve decenije? Pri tome niko ne spori da je aktuelna vlast, iako politički odrasla u devedesetim, zapravo sazrela poslednjih godina, te da se lagalno distancira od koncepta poznatog kao “Kosovo je srce Srbije”.

Ipak, tranizicija koju su prošli predsednik Tomislav Nikolić, premijer Ivica Dačić i vicepremijer Aleksandar Vučić zaustavljena je na granici koju su označili skoro pa kao manje od minimumalne ponude za Srbe na Kosovu. No, pošto sama sadržina ponude zapravo javnosti nije ni poznata, u Srbiji je ostala dilema – da li je trebalo potpisati ili ne?

Sa svega devetnaest godina Filip Savić poprilično je dobro upoznat sa neizvesnostima kroz koje su prošle prištinska i srpska delegacija tokom pregovora u Briselu. Pošto je ispratio ta zbivanja ovaj srednjoškolac ima jasan stav o tome da li je Beograd ipak trebalo da potpiše sporazum:

“Nije trebalo da potpiše. Evropska unija je šarena laža. I ona se isto raspada kao i mi”. Upitan da li se zbog toga plaši od onoga što će se dogoditi u budućnosti, naš sagovornik odgovara: “Ne ja ću da idem iz Srbije!”. Na konstataciju zašto odlazi kada i sam veruje da se i tamo “sve raspada”, Filip zaključuje: “Tačno, ali tamo kriza traje kraće nego kod nas”.

Nakon što je Beograd rekao još jedno “ne”, koje bi se u budućnosti lako moglo naći na listi onih odbijanja međunarodnih ponuda koja su upravo i samu Srbiju skupo koštala, pred građanima su se očigledno otvorile teže od onih vezanih za odnos prema Kosovu. Ima li budućnosti u odnosima stalnog sporenja sa globalno najuticajnijim političkim faktorima.

Nekadašnji narodni poslanik liberala i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Nenad Prokić veruje da vrata Evrpske unije nisu zatovrena. Sporazum bi ipak mogao biti potpisan, jer “niko više ne sme da se igra sa budućnošću”, navodi Prokić.

“Setite se Žaka Klajna koji je rekao da Srbija nikada ne propusti priliku da propusti priliku. To se odnosi i na ono što je Vojislav Koštunica odbio kada je mogao da dobije sever Kosova, jer nije hteo da bude ‘Branković’. Ili ono što smo odbili u Rambujeu. Sve to sada izgleda kao ideja raja u odnosu na ovo što se sada nudi, a ono što će se nuditi kasnije će prema ovome izgledati kao nešto mnogo gore. Znači ovo će biti ideja raja za buduće razgovore koji će se kad tad odvijati”.

Pogrešni putevi i granice

Srbija ni do sada, da li zato što nije mogla ili je za to birala pogrešne puteve, posebno nije uticala na položaj Srba na Kosovu. Izuzetak su, verovatno, oni u četiri opštine na “severu” gde su pozdravili poslednju odluku ovdašnjih vlasti, koje su, kako se izrazio načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga Radenko Nedeljković, “rekli ne ucenama, uslovljavanjima i pretnjama”:

“Ovo je ohrabrenje srpskom narodu na Kosovu i Metohiji da će u narednom periodu ostati i opstati na ovim prostorima u sastavu Republike Srbije”.

Iz međunarodne zajednice, međutim, česta su podsećanja da je proces promena granica na Balkanu okončan. To bi značilo da je sever Kosova, tu gde jeste od 2008. godine kada je proglašena nezavisnost Kosova. Stoga Kosta Gojković, Beograđanin koga smo zatekli u parku pored same zgrade Skupštine dok je u novinama čitao procene o onome što predstoji, ne veruje da poslednja odluka udaljava Srbiju od Evropske unije, a ne doprinosi zaštiti kosovskih Srba:

“Ni do sada ne znam kako su ih štitili, a sada će da ih štite još manje. Što više bude prolazilo vreme biće još manje i manje, ako manje od ovoga može da bude”.

Suprotno ovakvim ocenama, antropološkinja Zagorka Golubović, koja je poznata kao izrazita kritičarka posebno vladajućih naprednjaka, veruje da svoj potpis na ponuđeni sporazum Vlada Srbije nije mogla da stavi. Pitanje je, navodi ona, do koje mere Srbija mora trpeti, kako se izrazila, “različita poniženja”.

“Molim vas bilo je rečeno da odgovor Beograd pošalje u utorak posle podne. Onda su rekli, ne, u ponedeljak posle podne. Već u tome vidite na koji se način postupa. A onda i činjenica da ćemo sigurno morati na kraju da priznamo javno, lege artis, Kosovo kao nezavisnu državu. Ali ne samo to, problem je što Srbima oduzimaju sva prava neke autonomne jedinice. Mislim da stvarno nismo imali izbora”, ocenjuje Golubović.

U stalnom padu

I šta posle poslednjeg “ne”? Izjave vodećih ljudi u državi koji nisu bežali od odrednica poput “ultimatum”, “katastrofa” ili “izolacija”, usmerili su i javno mnjenje u pravcu preovlađujućeg osećanja da se zemlja našla u poziciji još jednog “biti ili ne biti” izbora. Beograđanku Vesnu Ilić takve okolnosti dovele su do zaključka da su svi građani Srbije “taoci moćne Evrope”.

Pitali smo je šta po njenom mišljenju preostaje ukoliko prvi ljudi u državi poput premijera Ivice Dačića ili prvog vicepremijera Aleksandra Vučića govore o pretnjama koje podrazumevaju da neće biti sredstava za plate ili penzije. Za našu sagovornicu takav scenario nije ništa novo: “Ja sam već dve godine bez posla. Niko mi u kući ne radi. To sam već doživela. I šta će gore od toga biti zaista ne znam. Mi ćemo svi biti jedan veliki socijalni slučaj”.

Može li se pasti i ispod tako opisane donje granice? Na to pitanje odgovaraju Nenad Prokić i Zagorka Golubović.

“Možemo očekivati da u roku od dva meseca neće biti plata i penzija. Možemo očekivati takođe da će Mađari da preispituju Trijanonski sporazum kojim su oni 1920. godine izgubili preko 70 odsto svoje teritorije pa su živi i dan danas”, kaže Prokić.

“Ako nam ponovo uvedu sankcije kakve smo imali, trgovinska, finansijska ograničenja, ograničenja na putovanja i tako dalje, biće to nastavak pada. Mi inače padamo. Stalno padamo. Svake godine sve više padamo. Onda nam jedino ostaje ponor”, zaključuje Golubović.

Prokić dodaje:

“Ako nastavimo da pravimo staru grešku, da tražimo nekakvo svoje istorijsko pravo na Kosovo, koje nismo po istorijskom ključu tražili u Krajini, nego smo tamo to činili po etničkom (jer nam je tamo tako odgovoralo), a na Kosovu nam (gle čuda) nije odgovaralo, onda i Mađari mogu po istorijskom pravu da traže Vojvodinu. Mislim da je na neki način ovo što je predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić učinio predlaganje usvajanja deklaracije o pravima Vojvodine, podsetnik da bi tako nešto moglo da se dogodi. Mislim da je krajnje vreme da te samozvane patriote i veliki gubitnici, gde se gubitak uglavnom prebaci na neka druga pleća, bi trebalo da preuzmu odgovornost na sebe. Makar ih zvali Brankovići do kraja sveta i vremena”.

“Treba sada da vidimo šta će da nam urade. Ako nam ponovo uvedu sankcije, onda smo nagrabusili”, ističe Golubović.

Jednostavno bi se moglo i tako reći. Za razmišljati je ostalo, kako izdržati.