Više od desetine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka prošlo je kroz Srbiju u poslednjih nekoliko dana. Na granicu stižu iz Makedonije vozom bez voznog reda, prelaze kod mesta Miratovac, a posle registracije u Preševu nastavljaju svoje putovanje prema zapadu. Porodice sve teže podnose vremenske uslove čije pogoršanje preti u skladu sa godišnjim dobom, dok gotovo svaka od ovih osoba u sebi nosi neku potresnu, stradalničku priču
„Svako od nas je nešto izgubio...... Stradao mi je ujak dok je drugi blizak rođak nekako uspeo da umakne policji. Nekim članovima naše grupe su srušeni domovi, radnje. Živeli su i spavali na ulici..... Zato smo odlučili da napustimo Siriju“, otpočinje priču za RSE Alaj Dejn, mašinski inženjer iz sirijske prestonice Damaska, koji je sa grupom od 35 članova ušao u Srbiju. Nikakva pomoć im u miratovačkom kampu nije bila potrebna, pa će sa suprugom, članovima uže porodice, rođacima i prijateljima što pre nastaviti dalje prema Preševu.
Sa izbeglicama na putu iz Miratovca ka Preševu
Na kraju ovog zemljanog puta čeka ih autobus i transport do preševskog Prihvatnog centra posle čega je sledeća destinacija Hrvatska, a potom razmatranje kako dalje do Nemačke. Hladnoća i obilna kiša, koja je padala poslednjih dana, posebno je otežala put nekolicini dece iz grupe. Ipak kako kaže, za sada osim kratkotrajnih prehlada, niko nije bio ozbiljnije bolestan.
„U grčkom kampu smo proveli 24 sata čekajući papire. Na kiši bez ikakve zaštite.... U delu u kome smo bili raspoloživo je bilo svega pet šatora. Svi smo bili pod otvorenim nebom. U Makedoniju smo stigli u ponedeljak u podne. Bilo je jako hladno, na granici smo proveli ukupno četiri sata. Zatim su nas pustili u kamp. Stanje u njemu je bilo jako loše..... U jednoj prostoriji nas je bilo nekoliko stotina. Voz smo čekali još četiri sata, bio je pretrpan. Morali smo da spavamo na podu“, rekao nam je ovaj 51-godišnji inženjer.
Međutim, za razliku od lošeg tretmana zvaničnih struktura zemalja kroz koje su prošli, Alaj kaže da je odnos građana prema njima bio mnogo drugačiji.
„U Grčkoj su ljudi na koje smo nailazili bili veoma prijatni prema nama i nasmejanih lica. U drugim zemljama poput Turske ili Makedonije nismo toliko bili u kontaktu sa stanovništvom. Tokom puta nismo imali problema sa krijumčarima. Pošto smo pobegli iz Sirije na putu nam se ništa ozbiljno nije dogodilo“, kaže on.
Ubrzo nailazimo na patrolu Žandarmerije...... Alaj, u svojstvu predstavnika grupe, pita koliko se čeka na registraciju u Prihvatnom centru. Odgovor „oko sat vremena“ kod njega i ostalih članova grupe izmamio je uzdah olakšanja i odobravanja.
Na trenutak nam se u razgovoru pridružuje Usam Hasan, 26-godišnji stručnjak za računare koji se uputio ka Nemačkoj. Traži od ostalih da se ubrzaju.
„Moramo da požurimo, jer je ovaj izbeglički život užasan. Želim da nastavim da se bavim svojim poslom i ponovo živim svoj život. Normalan život suprotan onome što se dešava u Siriji. Pomozite Siriji, zaustavite rat“, poruka je ovog mladića.
Slične nade deli i naš sagovornik sa kojim smo prešli većinu puta Alaj Dejn. To se međutim ne može porediti sa tugom pri pomisli na dom koji je napustio.
„U Siriji sam podučavao mašinstvo, nadam se da će tako biti i ubuduće, kada stignem u Nemačku. Svi smo mi pobegli zbog rata i strahovanja za svoju i bezbednost svoje dece. Međutim, kada bi se rat okončao svi bismo se vratili. Ozbiljno to tvrdim“, zaključuje Alaj Dejn, intelektulac i izbeglica iz Sirije – jedan od stotina hiljada ljudi koji su se Balkanskom rutom uputili prema zapadnoj Evropi spašavajući svoj život.
