Medijska javnost u Srbiji je podeljena kad je u pitanju proces privatizacije medija, odnosno izlazak države iz medijske sfere, predviđen setom medijskih zakona, koji treba da bude okončan do kraja oktobra. Da li će se gašenjem državnog vlasništva u medijima smanjiti uticaj vlasti na uređivačku politiku, kako tvrde jedni, ili će mediji privatizacijom doći u ruke politički podobnih vlasnika preko kojih će vlast sa manje troškai dalje držati pod kontrolom medije, kako tvrde drugi? Najzad, zaposleni u mnogim lokalnim medijima i pored toga što su cene neki od njih sasvim simbolične- od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra - upozoravaju da im preti gašenje.
U Srbiji usred procesa izlaska države iz medije, jednostavnije rečeno privatizacije medija, i konzumenti i medijski ljudi se pitaju-šta će to doneti? Svaka promena, korenita reforma i gubitak stečenih, često ugodnih pozicija onih koji nisu izloženi konkurenciji odnosno tržištu, nailazi na otpor. Da li je to razlog što se uzburkala javnost ili nešto drugo? Ono što se sada može videti na medijskoj sceni Srbije, na kojoj već dugo koegzistiraju privatni i državni mediji kao i javni servis koji pokušava svih ovih godina da se iščupa iz državnih kandži, ne ohrabruje.
Primer privatnog Pinka i javnog servisa koji se trenutno finansira iz državnog budžeta.
Slušate “spontana” pitanja “slučajno” uključenih gledalaca uživo u emisiji u kojoj je gostovao premijer Aleksandar Vučić na privatnoj TV PINK. Sve sami srećni penzioneri kojima su smanjene penzije, ili kako bi rekao kolumnista Danasa popularni Draža Petrović: “Najbolji deo emisije bio je kad su do'vatili da se javljaju gledaoci koji su se svi redom - od čiče sa Kosmaja do babe sa Avale - zahvaljivali što im je smanjio penzije, kupovnu moć i razbio im vekovnu fobiju od susreta sa bankomatom.”
Koji dan ranije na RTS-u, javnom servisu koji se trenutno finansira i iz budžeta Srbije,voditeljka Olivera Kovačević postavlja najosetljivije pitanje o Srebrenici prisutnom ministru Nebojši Stefanoviću, ne puštajući ga da vrda:
Ovi primeri ilustruju ono što kaže skeptična profsorka FPN Snježana Milivojević predviđajući da će država sa manje para kontrolisati medije. Već četvrt veka postoje privatni mediji i oni nisu, pokazalo se, nikakva prepreka za uticaj vlasti:
“Dovoljno je da pogledamo TV PINK i koju god hoćete TV, bilo koji tabloid u privatnom vlasništvu, da vidimo da država nema nikakav problem odnosno da vlast nema nikakav problem da politički utiče na medije, što znači da povlačenjem države neće biti stvoreni uslovi za veću medijsku nezavisnost. U globalu, dobitnica iz povlačenja će biti država. Mada ne znamo tačne proračune, čini mi se da će ona sada sa manje novca moći da obavlja veću kontrolu.”
Sindikat novinara Srbije i Profesionalno udruženje novinara Srbije osporavaju ustavnost medijskih zakona, dok su oba strukovna udruženja i NUNS i UNS podržala koncept privatizacije koji je propisan setom medijskih zakona, po uzoru na evropske standarde. Dragan Janjić, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije kaže da je cilj da svi mediji posluju pod jednakim uslovima.
“To se tiče isključivo stvaranja jednakih uslova za sve na tržištu. Mi u NUNS-u smatramo da je najvažniji deo celog ovog reformskog paketa to da se uspostavi na odgovarajući način projektno finansiranje. Ja neću da kažem da će projektno finansiranje da reši sve probleme i da će stvoriti automatski uslove da ne bude uticaja nikoga na uređivačku politiku, ali će svoriti bolje uslove za borbu za veću nezavisnost uređivačke politike.”
Profesorka FPN Snježana Milivojević kaže da se slaže sa evropskim standardom da država ne treba da bude vlasnik medija, ali smatra da to nije glavni problem koji će promeniti medijsku sliku u Srbiji. Sa tim se zakasnilo, kaže profesorska Milivojević:
“Država danas nije monopolski vlasnik u medijima, nije ni najveći vlasnik, što znači da njeno povlačenje neće stvoriti uslove da se mediji pluralizuju, da se pojave novi, kvalitetniji, drugačiji mediji, što je bio cilj promena kada je država bila dominantni vlasnik. Naprotiv, kad bih bila cinična, mogla bih da kažem da država danas koristi ovaj proces da smanji broj medija, jer će se neki ugasiti, a ono što je najžalosnije, neki od ugašenih su mediji koji imaju, pre svega, informativnu ulogu na ovdašnjem medijskom tržištu, a ne neki zabavni, komercijalni mediji.”
Zanimljivo je da je najskuplji državni medij, po proceni Agencije za privatizaciju, novosadski Dnevnik sa početnom cenom od preko sedam miliona evra, dok je agencija Tanjug deset puta jeftinija, početna cena za Studio B je samo nešto više od pola miliona evra, na začelju je Informativni centar u Novom Kneževcu koga možete kupiti za samo 275 evra.
