Mislim da predstoji jedan period tokom koga će Amerikanci morati da ubeđuju strane ambasade i strane vlade se su SAD u stanju da sačuvaju njihove tajne. To će morati da bude prioritet broj jedan američke diplomatije tokom narednih meseci, smatra John O’Sullivan, urednik Radija Slobodna Evropa povodom nedavnog objavljivanja tajne američke diplomatske pošte.
Političkoj javnosti O’Sullivan je najviše poznat po tome što je svojevremeno bio specijalni savetnik nekadašnje konzervativne premijerke Velike Britanije Lady Margaret Thatcher.
O’Sullivan je, zajedno sa bivšim češkim predsednikom Vaclavom Havelom i Thatcher, i osnivač Nove atlantske inicijative (New Atlantic initiative). Ova međunarodna organizacija, nastala 1996. godine u Pragu, zalaže se za snaženje i širenje atlantske zajednice demokratija.
Pored brojnih tekstova i komentara objavljivanih u Encounter-u, New York Times-u, The Washington Post-u, The Times Literary Supplement-u, The American Spectator-u i drugim magazinima, O’Sullivan je i autor knjige “The President, the Pope and the Prime Minister” (Predsednik, Papa i Premijer).
Sullivan: To zasigurno kompromituje ugled SAD već samom činjenicom da informacije“cure” i da Sjedinjene Američke Države ne mogu da sačuvaju poverljive informacije. To će predstavljati najveći problem za Vašington. Pored toga, neke od objavljenih tajni, koje su više tračevi i zabava nego sto imaju bilo kakav značaj, predstavljaju poniženje za SAD, i, što je još gore, ponižavajuće su za neke druge vlade i pojedince, kao na primer kralja Saudijske Arabije. Te vlade i ti pojedinci moraće dobro da razmisle koliko iskreno će sa SAD u budućnosti moći da razgovaraju. Po meni, to su najznačajnije posledice ovog curenja informacija.
Sullivan: Da, mislim da predstoji jedan period tokom koga će Amerikanci morati da ubeđuju strane ambasade i strane vlade se su SAD u stanju da sačuvaju njihove tajne. To će morati da bude prioritet broj jedan američke diplomatije tokom narednih meseci. Prilično sam siguran da će nakon izvesnog vremena SAD ubediti svoje sagovornike da ponovo sa njima pričaju iskreno, ali za sada ne jer niko ne želi da osvane na naslovnoj strani novina i bude citiran tako da se ta njegova izjava kosi sa onim što govori u javnosti, i što ga čini da izgleda kao hipokrita i glupak. Izvesno vreme biće veoma teško voditi američku diplomatiju. Primetio sam da je državna sekretarka Hilary Clinton požurila da kontaktira sve vlade koje su eventualno doživele neprijatnost, kako bi im se izvinila i objasnila da su SAD podjednako zabrinute kao i one i da će preduzeti neophodne radnje kako bi ubuduće zaštitile poverljive informacije.
Sullivan: Mislim da je ovo samo neznatna bruka – ništa više od toga. A, objasniću zašto. Svima je jasno da američke diplomate u Ujedinjenim nacijama, isto kao i u državama, nastoje da izvuku što više informacija o svojim kolegama, vladama zemalja u kojima su i da ta obaveštenja šalju u Vašington. To se, dakle, odnosi i na Ujedinjene nacije, koje su, zapravo, još jedno diplomatsko odredište, uprkos tome što im je sedište u Njujorku. Kad pogledate te depeše nakon 20 godina, vidite da su neke izuzetno zabavne, a druge, pak, otvorene i ponižavajuće primedbe. Međutim, ono po čemu se ovo curenje poverljivih diplomatskih depeša razlikuje od svega dosadašnjeg jeste to što ih mi ne čitamo stare 20 godina kasnije; one sadrže ono što je napisano takoreći juče i prekjuče. Smatram, međutim, da će sve, kad prođe početni šok i nelagoda, da se vrati u stari kolosek, da postane “business as usual”.
Primera radi, britanska vlada zna da američki diplomati redovno u State Department odašilju psihološke portrete vodećih britanskih političkih ličnosti. Kad sam svojevremeno radio istraživanje o životu Lady Margaret Thatcher, došle su mi u ruke depeše u kojima su bila veoma otvorena zapažanja o njoj u vreme kada je postala partijski lider. Te informacije su službenici američke ambasade slali Henryju Kissingeru u Vašington. Neki od tih opisa bili su dalekovidi, drugi nisu otkrili ništa posebno, ali, s obzirom da su bili prilično otvoreni, da su tada bili objavljeni – to bi izazvalo veliku dramu. Poenta je, međutim, u tome da ni tada ni sada niko nije verovao da takva diplomatska pošta ne postoji. U tom smislu i aktuelna nelagoda će proći čim Amerikanci demonstriraju da su uspostavili kontrolu nad zaštitom svoje interne diplomatske komunikacije.
Najpogođenije arapske države
Sullivan: To će svakako imati uticaja – pre svega u arapskom javnom mnenju. Diplomati se plaše da bi ovo moglo oslabiti poziciju arapskih vlada koje su prijateljske prema Sjedinjenim Državama jer pokazuje da su spremne da traže vojnu akciju protiv irana, dok u javnim nastupima govore nešto sasvim drugo. Pokazaće, dakle, njihovu hipokriziju, iako su, doduše, neki saudijski diplomati poslednjih meseci u javnim izjavama govorili gotovo isto. Smatram, međutim, da se mora podsetiti na veoma važnu: naime, pojedine arapske vlade svoje javno mnenje sistematski hrane lažima, što je dovelo do toga da je to javno mnenje u velikoj meri i u mnogim aspektima izgubilo kontakt sa stvarnošću. Postavlja se otuda pitanje da li će ovo veliko otkriće dovesti do većeg realizma arapskog javnog mnenja, do njegovog boljeg sagledavanja onog što njegove vlasti zaista rade. Mislim da ne treba odbacivati takvu mogućnost jer nije zdravo da to javno mnenje bude sistematski obmanjivano i zavođeno, naročito ako se to radi standardnom antizapadnom, antiameričkom i antiizraelskom propagandom, a onda se ispostavi se da su te arapske vlade zapravo zabrinute zbog sasvim drugačije opasnosti – one koja dolazi od druge islamske sile. Otuda smatram da je zapravo dobro ovo što je arapsko javno mnenje ovakve stvari saznalo jer mu to može pomoći da vremenom razvije realističniju percepciju stvarnosti na Srednjem istoku.
Ilustrativna fotografija
Sullivan: Najodgovorniji su svakako ljudi koji brinu o bezbednosti poverljivih dokumenata i neki treba da izgube posao zbog ovoga, ukoliko je Amerika ozbiljna u nameri da čuva bezbednost svojih dokumenta ove vrste. Svi ostali snose različite nivoe odgovornosti, ali tu će biti i različitih pogleda na to. Primera radi, The World Street Journal je odbio da objavi ove dokumente kad mu je WikiLeaks ponudio privilegovani pristup njima. Međutim, nakon što su The Guardian, Der Spiegel i drugi mediji objavili te depeše, one su postale javna svojina, tako da svi drugi mediji koriste šansu da ih objave, da o njima otvore javnu debatu i slično. Treba li novinari da izbegnu da ovo rade? Ne. Međutim, dužnost novinara je da radeći svoj posao poštuju zakone zemalja u kojima žive, kao, uostalom, i drugi građani. Dominantno je stanovište među novinarima da je bolje objaviti nego sakriti, ali to nikako ne sme postati pravo da se otkriva privilegovana, poverljiva komunikacija. Štaviše, vlade imaju pravo da takvu komunikaciju štite, baš kao što vi i ja imamo pravo da štitimo sadržaj naših ličnih dnevnika. Dakle, novinari te regule moraju poštovati, ali sada kada su ove tajne stigle u javni domen, diskusija o njima je, kako rekoh, otvorena širom sveta.
Sullivan: Pretpostavljam da bi se branio time što bi tvrdio da nije bio u obavezi da poštuje zakone Sjedinjenih Američkih Država i da štiti američke tajne, da nije prekršio zakone svoje zemlje, niti međunarodno pravo. Verovatno bi u ovom pogledu imao jake argumente. Mada, mogao bi imati teškoće u pogledu toga da li je imao pravo da objavi ukradene dokumente i da eksponira privatnu prepisku pojedinaca i država. Otvoreno rečeno, nešto drugo je ovde ključno. Naime, mora postojati pravo država i vlada na međusobnu privatnu prepisku i komunikaciju jer ako to ne postoji, mnogi međunarodni problemi ne samo da nikad ne bi bili rešeni nego bi postali i mnogo ozbiljniji.
Sullivan: Ne, nemam, ali sudeći prema onome što su servisi Radija Slobodna Evropa već objavljivali pre nego što je WikiLeaks publikovao tajne depeše, mogu se očekivati informacije o visokom stepenu korupcije u državama poput Avganistana, Irana, centralne Azije. Neke od WikiLeaksovih informacija potvrdile su zapravo ono što smo mi objavili pre toga. Primera radi, objavili smo priču o bivšem avganistanskom potpredsedniku koji je u depeši WikiLeaksa označen kao čovek čija korupcija se se merila ogromnom sumom novca – pedeset i nešto miliona dolara. Mi smo pre toga to objavili, ali nismo znali da je to tolika suma novca – naša brojka je, otprilike, bila jedna petina one koju je publikovao WikiLeaks. Dakle, biće, očigledno, još zanimljivog materijala.
Ja, međutim, mislim da su najpogođenije zemlje u čitavoj ovoj WikiLeaks priči, neke arapske države. Već pomenuta Saudijska Arabija - jer je otkriveno da jedno pričaju javno, a drugo tajno; vlada Irana za koju se ispostavilo da je mnogo više izolovana i omražena od strane nekih svojih arapskih suseda nego što se pre toga verovalo, što, uostalom, pokazuje i nervozna reakcija Teherana nakon tih otkrića; ruska vlada, takođe, zato što se pokazalo da je zahtevala mnogo višu cenu od Sjedinjenih Država za ono što je javno tvrdila da bi i inače radila – da bi, naime, vršila veliki pritisak na Iran da odustane od svog nuklearnog programa. U izvesnom smislu se može reći da Sjedinjene Države iz ovoga izlaze manje oštećene nego neke druge zemlje. To je zato što njihova javna diplomatija, ono što javno govore u kominikaciji sa vladama sveta, nije toliko udaljena od onoga što sa njima govore u poverljivim komunikacijama.
Sullivan: Veoma često WikiLeaks nije ispunjavao ono što je Assange najavljivao. Prečesto smo, takođe, dobijali samo puke intrige ili informacije koje su potvrđivale ono što smo pre toga već znali ili slutili. Rekao bih da nije mala opasnost objavljivati informacije o bankama u trenutku kada su one veoma nestabilne jer svakako ne bismo želeli da doživimo još jednu finansijsku krizu i spasavanje banaka dodatnim zavlačenjem ruku u dzepove evropskih i američkih poreskih obveznika. U tom smislu, čovek se mora zapitati o motivima gospodina Assangea. Najava šokantnih informacija, ukoliko se pokaže da zaista to i jesu, zbilja može produžiti finansijsku krizu iz koje se svim silama borimo da izađemo.
Sullivan: Ne znam zaista ništa više o Assangeu nego bilo koji drugi novinar koji prati ovu aferu. Čini mi se da on ima radikalan pogled na svet koji je nepoverljiv, čak i neprijateljski nastrojen, prema Sjedinjenim Državama. Rekao bih, takođe, da on gaji preterano utopističko uverenje da bi svet preko noći postao bolje mesto za život kad bi se sav prljav veš ođednom otkrio. Znam mnogo ljudi koji u to veruju, kao novinaru i samom mi je u interesu da u to verujem, ali kad čovek zastane i ozbiljnije se zamisli nad svim tim – shvati da za svet i međunarodnu zajedicu dugoročno nije korisno da se rad diplomatije učini mnogo težim nego što već jeste.
*****
Mogli bi vas interesovati i ovi tekstovi:
Kakvu Ameriku otkriva WikiLeaks
WikiLeaks - oprečna mišljenja oko posljedica
Političkoj javnosti O’Sullivan je najviše poznat po tome što je svojevremeno bio specijalni savetnik nekadašnje konzervativne premijerke Velike Britanije Lady Margaret Thatcher.
O’Sullivan je, zajedno sa bivšim češkim predsednikom Vaclavom Havelom i Thatcher, i osnivač Nove atlantske inicijative (New Atlantic initiative). Ova međunarodna organizacija, nastala 1996. godine u Pragu, zalaže se za snaženje i širenje atlantske zajednice demokratija.
Pored brojnih tekstova i komentara objavljivanih u Encounter-u, New York Times-u, The Washington Post-u, The Times Literary Supplement-u, The American Spectator-u i drugim magazinima, O’Sullivan je i autor knjige “The President, the Pope and the Prime Minister” (Predsednik, Papa i Premijer).
RSE: Novembarsko objavljivanje tajne američke diplomatske pošte još uvek je na naslovnim stranicama svetskih medija. Mogu li se već u ovoj fazi izmeriti efekti medijskog i diplomatskog zemljotresa, koje je priredio sajt WikiLeaks? U kojoj meri je kompromitovana američka i globalna diplomatija i kako će se to na njih odraziti?
Sullivan: To zasigurno kompromituje ugled SAD već samom činjenicom da informacije
Neke od objavljenih tajni, koje su više tračevi i zabava nego sto imaju bilo kakav značaj, predstavljaju poniženje za SAD, i, što je još gore, ponižavajuće su za neke druge vlade
RSE: Dotaći ćemo se nešto kasnije ovih najneprijatnijih curenja informacija koje ste upravo pomenuli. Jedan zapadnobalkanski visoki zvaničnik je, kako prenose mediji, izjavio – od danas, u američkoj ambasadi ću samo klimati glavom, neću progovoriti ni jednu jedinu reč. Može se pretpostaviti da će ovo biti i reakcija vlasti u drugim zemljama, pa se postavlja pitanje da li će američkim diplomatama širom sveta ubuduće biti izuzetno teško da obavljaju svoj posao?
Sullivan: Da, mislim da predstoji jedan period tokom koga će Amerikanci morati da ubeđuju strane ambasade i strane vlade se su SAD u stanju da sačuvaju njihove tajne. To će morati da bude prioritet broj jedan američke diplomatije tokom narednih meseci. Prilično sam siguran da će nakon izvesnog vremena SAD ubediti svoje sagovornike da ponovo sa njima pričaju iskreno, ali za sada ne jer niko ne želi da osvane na naslovnoj strani novina i bude citiran tako da se ta njegova izjava kosi sa onim što govori u javnosti, i što ga čini da izgleda kao hipokrita i glupak. Izvesno vreme biće veoma teško voditi američku diplomatiju. Primetio sam da je državna sekretarka Hilary Clinton požurila da kontaktira sve vlade koje su eventualno doživele neprijatnost, kako bi im se izvinila i objasnila da su SAD podjednako zabrinute kao i one i da će preduzeti neophodne radnje kako bi ubuduće zaštitile poverljive informacije.
RSE: Dotaknimo sada neke konkretne depeše koje su procurile - te najnelagodnije koje ste i sami maločas pomenuli. The Gardian je objavio one koje svedoče o američkoj tajnoj diplomatskoj kampanji uperenoj protiv vođstva Ujedinjenih nacija, uključujući i samog generalnog sekretara Svetske organizacije Ban Ki Muna, kao i predstavnike stalnih članica Saveta bezbednosti. Naloge za te špijunaže, kako je objavljeno, potpisivala je prošle godine državna sekretarka Hilary Clinoton. Kakve konsekvence će ovo imati po sadašnje i buduće službenike američke delegacije u Ujedinjenim nacijama?
Sullivan: Mislim da je ovo samo neznatna bruka – ništa više od toga. A, objasniću zašto. Svima je jasno da američke diplomate u Ujedinjenim nacijama, isto kao i u državama, nastoje da izvuku što više informacija o svojim kolegama, vladama zemalja u kojima su i da ta obaveštenja šalju u Vašington. To se, dakle, odnosi i na Ujedinjene nacije, koje su, zapravo, još jedno diplomatsko odredište, uprkos tome što im je sedište u Njujorku. Kad pogledate te depeše nakon 20 godina, vidite da su neke izuzetno zabavne, a druge, pak, otvorene i ponižavajuće primedbe. Međutim, ono po čemu se ovo curenje poverljivih diplomatskih depeša razlikuje od svega dosadašnjeg jeste to što ih mi ne čitamo stare 20 godina kasnije; one sadrže ono što je napisano takoreći juče i prekjuče. Smatram, međutim, da će sve, kad prođe početni šok i nelagoda, da se vrati u stari kolosek, da postane “business as usual”.
Aktuelna nelagoda će proći čim Amerikanci demonstriraju da su uspostavili kontrolu nad zaštitom svoje interne diplomatske komunikacije.
Najpogođenije arapske države
RSE: Pomenuli ste na početku jednu veoma kompromitujuću depešu, naime onu u kojoj su neki arapski lideri, pre svih saudijski kralj Abdulah, tražili od Amerikanaca da bombarduju Iran kako bi sprečili razvoj njegovog nuklearnog programa. Kako će to uticati na odnose između Teherana i Rijada, Rijada i Vašingtona, kao i na situaciju na Srednjem istoku?
Sullivan: To će svakako imati uticaja – pre svega u arapskom javnom mnenju. Diplomati se plaše da bi ovo moglo oslabiti poziciju arapskih vlada koje su prijateljske prema Sjedinjenim Državama jer pokazuje da su spremne da traže vojnu akciju protiv irana, dok u javnim nastupima govore nešto sasvim drugo. Pokazaće, dakle, njihovu hipokriziju, iako su, doduše, neki saudijski diplomati poslednjih meseci u javnim izjavama govorili gotovo isto. Smatram, međutim, da se mora podsetiti na veoma važnu: naime, pojedine arapske vlade svoje javno mnenje sistematski hrane lažima, što je dovelo do toga da je to javno mnenje u velikoj meri i u mnogim aspektima izgubilo kontakt sa stvarnošću. Postavlja se otuda pitanje da li će ovo veliko otkriće dovesti do većeg realizma arapskog javnog mnenja, do njegovog boljeg sagledavanja onog što njegove vlasti zaista rade. Mislim da ne treba odbacivati takvu mogućnost jer nije zdravo da to javno mnenje bude sistematski obmanjivano i zavođeno, naročito ako se to radi standardnom antizapadnom, antiameričkom i antiizraelskom propagandom, a onda se ispostavi se da su te arapske vlade zapravo zabrinute zbog sasvim drugačije opasnosti – one koja dolazi od druge islamske sile. Otuda smatram da je zapravo dobro ovo što je arapsko javno mnenje ovakve stvari saznalo jer mu to može pomoći da vremenom razvije realističniju percepciju stvarnosti na Srednjem istoku.
RSE: Rekacije na objavljivanje tajnih američkih diplomatskih depeša su prilično oprečne. Dok jedni Juliana Assangea, osnivača WikiLeaks-a, nazivaju James Bondom novinarstva, drugi ga označavaju kao neodgovornu individuu koja dovodi u opasnost nedužne ljude. Tu su i oni koji ukazuju da su u čitavoj ovoj priči krivac broj jedan oni odgovorni za čuvanje poverljivih dokumenata. Ko, prema vašem mišljenju, snosi najveću odgovornost?
Sullivan: Najodgovorniji su svakako ljudi koji brinu o bezbednosti poverljivih dokumenata i neki treba da izgube posao zbog ovoga, ukoliko je Amerika ozbiljna u nameri da čuva bezbednost svojih dokumenta ove vrste. Svi ostali snose različite nivoe odgovornosti, ali tu će biti i različitih pogleda na to. Primera radi, The World Street Journal je odbio da objavi ove dokumente kad mu je WikiLeaks ponudio privilegovani pristup njima. Međutim, nakon što su The Guardian, Der Spiegel i drugi mediji objavili te depeše, one su postale javna svojina, tako da svi drugi mediji koriste šansu da ih objave, da o njima otvore javnu debatu i slično. Treba li novinari da izbegnu da ovo rade? Ne. Međutim, dužnost novinara je da radeći svoj posao poštuju zakone zemalja u kojima žive, kao, uostalom, i drugi građani. Dominantno je stanovište među novinarima da je bolje objaviti nego sakriti, ali to nikako ne sme postati pravo da se otkriva privilegovana, poverljiva komunikacija. Štaviše, vlade imaju pravo da takvu komunikaciju štite, baš kao što vi i ja imamo pravo da štitimo sadržaj naših ličnih dnevnika. Dakle, novinari te regule moraju poštovati, ali sada kada su ove tajne stigle u javni domen, diskusija o njima je, kako rekoh, otvorena širom sveta.
RSE: Kad bi se Julian Assange zbog objavljivanja tajnih depeša našao pred licem pravde, kako bi se, po vašem mišljenju, branio?
Sullivan: Pretpostavljam da bi se branio time što bi tvrdio da nije bio u obavezi da poštuje zakone Sjedinjenih Američkih Država i da štiti američke tajne, da nije prekršio zakone svoje zemlje, niti međunarodno pravo. Verovatno bi u ovom pogledu imao jake argumente. Mada, mogao bi imati teškoće u pogledu toga da li je imao pravo da objavi ukradene dokumente i da eksponira privatnu prepisku pojedinaca i država. Otvoreno rečeno, nešto drugo je ovde ključno. Naime, mora postojati pravo država i vlada na međusobnu privatnu prepisku i komunikaciju jer ako to ne postoji, mnogi međunarodni problemi ne samo da nikad ne bi bili rešeni nego bi postali i mnogo ozbiljniji.
RSE: Assange je najavio sledeći set tajnih dokumenata koji će pogoditi Rusiju i centralnu Aziju. Neki veruju da ovo što smo videli neće biti ništa u poređenju sa onim što ćemo tada videti. Imate li neke indicije o tome šta bi mogao biti sadržaj te “bombe”?
Sullivan: Ne, nemam, ali sudeći prema onome što su servisi Radija Slobodna Evropa već objavljivali pre nego što je WikiLeaks publikovao tajne depeše, mogu se očekivati informacije o visokom stepenu korupcije u državama poput Avganistana, Irana, centralne Azije. Neke od WikiLeaksovih informacija potvrdile su zapravo ono što smo mi objavili pre toga. Primera radi, objavili smo priču o bivšem avganistanskom potpredsedniku koji je u depeši WikiLeaksa označen kao čovek čija korupcija se se merila ogromnom sumom novca – pedeset i nešto miliona dolara. Mi smo pre toga to objavili, ali nismo znali da je to tolika suma novca – naša brojka je, otprilike, bila jedna petina one koju je publikovao WikiLeaks. Dakle, biće, očigledno, još zanimljivog materijala.
U izvesnom smislu se može reći da Sjedinjene Države iz ovoga izlaze manje oštećene nego neke druge zemlje. To je zato što njihova javna diplomatija, ono što javno govore u kominikaciji sa vladama sveta, nije toliko udaljena od onoga što sa njima govore u poverljivim komunikacijama.
Ja, međutim, mislim da su najpogođenije zemlje u čitavoj ovoj WikiLeaks priči, neke arapske države. Već pomenuta Saudijska Arabija - jer je otkriveno da jedno pričaju javno, a drugo tajno; vlada Irana za koju se ispostavilo da je mnogo više izolovana i omražena od strane nekih svojih arapskih suseda nego što se pre toga verovalo, što, uostalom, pokazuje i nervozna reakcija Teherana nakon tih otkrića; ruska vlada, takođe, zato što se pokazalo da je zahtevala mnogo višu cenu od Sjedinjenih Država za ono što je javno tvrdila da bi i inače radila – da bi, naime, vršila veliki pritisak na Iran da odustane od svog nuklearnog programa. U izvesnom smislu se može reći da Sjedinjene Države iz ovoga izlaze manje oštećene nego neke druge zemlje. To je zato što njihova javna diplomatija, ono što javno govore u kominikaciji sa vladama sveta, nije toliko udaljena od onoga što sa njima govore u poverljivim komunikacijama.
RSE: Ako Julian Assange ispuni obećanje, početkom januara sledeće godine bi trebalo da vidimo i šokantne informacije o jednoj američkoj “megabanci”, kako se izrazio. Možemo li išta više novo saznati iz ovog sektora nakon velike finansijske krize koja je potresla i još uvek potresa svet?
Sullivan: Veoma često WikiLeaks nije ispunjavao ono što je Assange najavljivao. Prečesto smo, takođe, dobijali samo puke intrige ili informacije koje su potvrđivale ono što smo pre toga već znali ili slutili. Rekao bih da nije mala opasnost objavljivati informacije o bankama u trenutku kada su one veoma nestabilne jer svakako ne bismo želeli da doživimo još jednu finansijsku krizu i spasavanje banaka dodatnim zavlačenjem ruku u dzepove evropskih i američkih poreskih obveznika. U tom smislu, čovek se mora zapitati o motivima gospodina Assangea. Najava šokantnih informacija, ukoliko se pokaže da zaista to i jesu, zbilja može produžiti finansijsku krizu iz koje se svim silama borimo da izađemo.
RSE: Konačno, kako biste profilisali gospodina Juliana Assangea?
Sullivan: Ne znam zaista ništa više o Assangeu nego bilo koji drugi novinar koji prati ovu aferu. Čini mi se da on ima radikalan pogled na svet koji je nepoverljiv, čak i neprijateljski nastrojen, prema Sjedinjenim Državama. Rekao bih, takođe, da on gaji preterano utopističko uverenje da bi svet preko noći postao bolje mesto za život kad bi se sav prljav veš ođednom otkrio. Znam mnogo ljudi koji u to veruju, kao novinaru i samom mi je u interesu da u to verujem, ali kad čovek zastane i ozbiljnije se zamisli nad svim tim – shvati da za svet i međunarodnu zajedicu dugoročno nije korisno da se rad diplomatije učini mnogo težim nego što već jeste.
*****
Mogli bi vas interesovati i ovi tekstovi:
Kakvu Ameriku otkriva WikiLeaks
WikiLeaks - oprečna mišljenja oko posljedica
